субота, 20. октобар 2018.

А ГДЕ СТЕ ДО САД?

Побунили се глумци у Народном позоришту у Београду. Ако, вала, и било је време. Смем ли ја, као једна баба, доктор наука, да седнем у галерију Народног позоришта с дедама из Мапет шоуа, и да кажем шта је ту видим?

Зграда Народног позоришта... Из ње нешто руууди. Политичко или право свитање?

Смем? О, хвала.

Аииии... Срамота!

Са ове дистанце боље сагледавам од оних у првим редовима. И видим да све редом одише бруком и патњом, истовремено. Брука су они који чине патњу, а пате и они који имају свест о томе шта се догађа, као и они на којима се бездушност догађа. Култура је, да се разумемо, прва уништена. Прво је затворен Народни музеј. И то није било само у Београду... Да ли је култура, заправо, већ мртва...? Чини се да јесте, само што нема ко коме то да објави, јер смо сви ошамућени. Али, и није тако. Жилави смо ми. Па, у сваком од нас је ген неког ко је бранио своје и наше у Великом рату. Не дају наши људи злу да превлада, изгину ако треба, а после буде још нечасније... То што су Срби онда стекли право да просе пред Скупштином, верујте, никад није престајало... А после су други ослободиоци богатима секли  главе, отели куће и преузели жене. Ослободилац готово увек постане окупатор. У томе је поента. И то траје све док честит човек не каже "Доста!". А са честитима је увек - Бог, макар они то и не знали. И шта се сад десило? Неће нормалан народ више да иде на посао у нелиценцирану националну лудницу. Да ли је Народно позориште близу те категорије? Да видимо:

субота, 13. октобар 2018.

А МИ СМО ВЕВЕРИЦЕ...

Ишла сам у Прокупље на промоцију књиге о Гвозденом пуку. Хтела сам да видим пријатеље из детињства које од онда нисам видела, а које сам волела као да сам сваког од ових дана била са њима. Посебно сам волела једно место на реци Топлици. Топлица ми је, у мојој шестој години, била до стомака, па нисам могла да се удавим чак и да сам настојала. На обали су биле врбе и брезе које су се горе састајале и чиниле зелени тунил, који се огледао у води, као да је огледало. Обала је била висока пола метра. Била је издубљена испод површине и у тим удубљењима скривали су се ракови које су деца "ловила". После "лова",  сви заједно смо трчали кроз жито до куће, на којој се сушио дуван у венцима. Свака кућа је била тапацирана дуваном, па је свака прво била "зејтинли" боје, а после би постајала бордо од непрекидних венаца паприке, с домаћим акцентом. То сам сад ишла да видим. Уместо тога, видела сам...

Овако некако... Али лепше. Не, не... Лепше је било. Зелено

недеља, 09. септембар 2018.

ОПРОСТИТЕ, АЛИ ЈА ТО НЕ МОГУ...

Председниче, да Вама ја, бака у седмој деценији, нешто поштено кажем. Узех да прелистам новине, интернет издања, и натрчим на овај наслов у "Блицу"

(UŽIVO) KLJUČNE PORUKE VUČIĆEVOG GAZIMESTANA Nećemo mitove, oružje i nebesku Srbiju, želimo mir i kompromis sa..

Слика са Блица. Ваљда се неће наљутити...

Опростите, господине председниче, тако Вам Бога, али ја то не могу... Ево зашто:

субота, 25. август 2018.

JUST OUT

Пре неки дан читам како је на Златибору затворен  неки "Војни камп за омладину". Како је написано у новинама, испаде да су се, малтене, деца обучавала за некакве нападе 😃. Тако нам је објашњено. Немушто и нејасно. Прво сам се запрепастила, па сам се заитересовала и на крају сам се искидала од смеха. Била сам, као млада, у извиђачима. То се каже, "била сам планинка". Оно што смо ми учили у извиђачком одреду, било је десет пута озбиљније и строже него све ово што се писало о кампу на Златибору. То смо радили кад смо били скроз мали, док смо још били пионирчићи То је једно. А друго је било касније: сви смо имали предвојничку обуку по школама, факултетима, предузећима и месним заједницама. У средњој школи је било обуке у гађању из пушака. И то је било обавезно. На факултетима си имао две године испит из предвојничке обуке. Тако се звао предмет, пред-војничка обука! А момци после ишли у војску. Сад, одједном, полиција упада у "војни" камп дан пре његовог затварања, затвара га и оставља децу нигде и без превоза. Што то? Да деца не узнемире НАТО? Него - кога? Шта ту није било у реду?

Скаути из 1909

 

четвртак, 02. август 2018.

ОВО БИ МОРАЛО ДА СЕ ЗНА!

"Мора да се зна?!", питају надобудни паметњаковићи. Одговарам: "Не, не мора ништа да се зна". Најбоље умрети слеп код очију, а дотле бити користан идиот. Шта је "користан идиот"? То је неко ко из уверења ради нешто, наивно верујући да је то права ствар, а не зна да је искоришћен од сенки на положају да ради у њихову корист, а против себе. Шта је "права ствар", то се брише српском народу до те мере да живот, достојанство, морал, стид, здравље нису више никакве вредности. За кога је то тако? Чини се - за све. Осврните се око себе, па ћете видети колико је немира. Никад нисмо имали оволико незнање на тако високом пиједесталу. Зашто је то тако? 

Да ли је и ово заштићено код UNESCO?

понедељак, 09. јул 2018.

У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ



Људи чешће ћуте из страха, него из пристојности. Као да су овце, Боже ме прости. Знате да су овце најплашљивије животиње? Зашто? Зато што су кратковиде. Стварно, стварно. "Овца кад му види очи, ни да бекне, ни да скочи. Овца не сме да се брани. Вук се њеним страхом храаа-аниии!" Ма, јок, не види овца очи вуку. Она се препадне на саму помисао да је у његовој власти. А није. Јер наш пастир није вук, него Бог. Такви смо и ми. Плашимо се глади, смрти... Имамо и децу.  Зато и носимо пелене на послу. А зло се нашим страхом храни. И мисли да ће још дуго, дуго, у векове векова, сваког месеца имати хиљаде и хиљаде евара од наших суза. И мисли да ћемо сви носити пелене и доле и горе, и да ћемо сви ћутати јер ће нас плашити сопственом бездушношћу. Зезнули се. Више нико не ћути 😀. Прорадиле рупе. Рупе у земљи у које су сахрањиване тајне.
Је л` ово из бајке "Ко се боји вука још, три за грош, три за грош..."?
Није, само опуштено. Лаганица.

петак, 06. јул 2018.

"ИГРАМ ЗА ПРАВДУ"

"Играм за правду" је слоган деце, младих и старијих фолклораца, који не дају да се КУД "Бранко Цветковић" избаци на улицу после 73 године рада. За петак 6. јул у 19 часова био је заказан скуп подршке, на улици, испред просторија овог КУД-а. Написах у тексту "Полако се пуни" нешто о лудијању које разара све што је икада у овом граду и овој земљи вредело. Али... 
 
Питање за чуваре традиције: одакле је ова ношња?

Инатити се с младим људима је потпуно непромишљено. Младост има наду, ентузијазам и снагу. А има и родитеље који ће увек стати уз своју децу. Победиће. Међутим, они који протестују, требало би нешто да знају, да схвате, прихвате и крену од почетка. Ово што је данашњи фолклор - није српска традиција!

 Не виде се слике. Мркли је мрак