МИ СМО ИСТА СРБИЈА

Јуче је био Свети Никола, Празновао цео Београд. Једни ишли у госте, други дочекивали. Гости се нису дуго задржавали. Сутра се ради, а превоз не ради. Али нико није спавао. У десет увече су се усијале друштвене мреже. Причало се о две ствари: о отимању девојчице коју је узела као хранитељка проф др Мила Алечковић и о поступку наших официра у Првом светском рату, везаним за дете једног непријатељског официра.

Непријатељ овако према нама, а ми овако:

ШЌОЛА ОРГАНИЗОВАНО ВОДИ ДЕЦУ У КАФАНУ

Чух данас да је у једној београдској основној школи у центру Београда, некада врло угледној, прошле године разредна водила децу у кафану, као, да обележе Нову Годину. Не знам детаље, само знам да су родитељи пустили децу, али су били запрепашћени чињеницом да тако нешто школа допушта. Ове године Школски одбор или Савет родитеља, не знам тачно,  успротивио се томе, директор(ка) подржала из све знаге, али је разредна, миц по миц, успела да преведе жедне преко воде - опет са децом иде у кафану на "лажни" Дочек (велико "Д", јашта)! Коју корист има професор да дванаестогодишњаке води у кафану, то треба да испита полиција. Али, какав је то мотив, каквог човека, да то може да ради рођеним ђацима, то ће се теже објаснити. Но, мене то не буни - вазда било свакаквих. Где смо ми у свему томе...? Има ли НАС, људи Божји?! Мук...  Чини се да није ова разредна прва фијукнула!

 Можда је ова разредна закаснила...? 

БЕНЕФИТИ ОД РЕНЕСАНСЕ

Догоди се некад нешто кад је "Доста!". И то обично буде ситница која се наваља на грудву, која се пак претвори у лавину и направи чудо невиђено... А "ситнице" се нижу, нижу, не као ђердан око врата, него као омча. И кад нема човек више ваздуха, тргне то и покида. "Ситнице" се распу... Али шта остаје? Пустош. Но, срећом, родила се нада...! Сад ћу да пишем о једној "ситници" која је у мени изазвала једно "Доста!". Баба се наљутила. Много!

КО ЈЕ ПОСТАО ОД МАЈМУНА?!

Овај Блог постаје утицајан, кажу (👄). Дође до мене, пре неки дан, предлог да објавим да је по Србији почело гостовање једне представе. Кажем да не могу, нисам гледала. Како ћу? То не иде... Узех да се упознам, да видим шта то иритира људе. Пођем од плаката и најаве. На плакату бабе и жабе: Тесла и Цеца, домородац и мајмунска глава, Андрић и Трамп, Тито и др Нада Мацура,  Жељко Митровић, на неким плакатима са Кустурицом и Ђоковићем, негде без њих... Како?! Два плаката? Ма, добро то, али, о чему говори овај мелшпајз, што би ми рекли кад говоримо немецки.. ?

Овде нема Ђоковића и Кустурице

Узмем новине да се обавестим. Нађем следеће: "Представа проблематизује питања нације и националних држава у 21. веку. “Нације производе ратове и ратови производе нације. Ко је први почео? Доказаће се! Нација која докаже да је еволуирала директно од мајмуна, добија наградну вожњу у луна-парку историје”, каже се у најави ове представе".

ЈЕ Л` ОВО ПРЕСУДА МЕНИ?

Погађате. Пишем подстакнута пресудом Ратку Младићу. С том пресудом, никад ништа ми није било неизвесно. Уосталом, сви смо знали како ће да буде, зар не? Али, нисам знала много тога од оног што је стварно било. И онда све то сазнам одједном, у Марићевој "Ћирилици", а највише, у једној краткој анкети у Фед`рацији Босне и `Ерц`г`вине, коју сам случајно видела на БН. Тамо је једна жена рекла... О томе на крају.

 

САМО СЕ ВИ ЗЕЗАЈТЕ

Имам утисак да све нас неко колективно зафркава... Да је само градски превоз! Ма...! Не смета ми што ми треба сат и по да стигнем од Новог до старог Београда, него што ми треба 46, добро сте прочитали, 46 минута да стигнем трамвајем од Железничке станице до скретања у Ресавску улицу. То је други ћошак лево. Људи, знате ли шта се све дешава у трамвају који стоји три фртаља сата у Немањиној? Ништа од оног што се до сад виђало! Завалите се и уживајте.

Бар да сам понела хеклерај...

ПИСМО ЗА ФРАУ МИЛЕР

Поштована фрау Милер,

не познајем лично ни једног нобеловца, па немам кога да замолим да ургира за мене код Нобеловог комитета. Пошто Ви, драга Херта, њих познајете, молим Вас да им пренесете да не желим да примим Нобелову награду за књижевност за овај мој Блог-фркет. Не могу да примим, зато што бих дошла у исту раван са Вама и са Ахтисаријем. Ми не размишљамо исто. А и ја не умем да пишем као Ви... Мислите да ћу морати да пружим аргументе...? Морало би? Мхм... Добро, ево.

 Мој отклон од европских награда. Нисам га ја поставила

УБИТИ ИЛИ НЕ УБИТИ?

Прочитах данас неки проглас за спас Србије... Међу потписницима нађох имена која нисам ту очекивала. А  требало је ... То су углавном људи који се политички појављују у јавности, од чега само они имају користи. Новчане 😞 Ту изузимам мог омиљеног пливача. О њега смо се огрешили онолико, па му се извињавам, онако из свег срца. И док ће ови крајем овог месеца имати скуп са око хиљаду људи у скупом хотелу, у истом том граду одигравају се разне драме о којима они ништа не знају. Али, ама баш - ништа.

Ово нађох на неком руском сајту, али ми се чини да овај призор није толико источно...

 Ако, пак, знају, а ништа нам нису рекли, па - који ће нам онда? Само нека се они лепо распореде на своје будуће функције. То им је ионако сад најважнији посао, као уосталом и другим "системцима", ("Системци" су људи који добро живе у сваком систему од - система. И није важно шта раде, важно је да то од неког наплате). Овог пута ће се, дакле, састати у том хотелу да одлуче како ће да ме убеде да им ја те функције омогућим. Е, заболе ме. И онако ће то да им омогући онај који им је платио тај скуп за хиљаду људи.

За то време, шта се дешава? Не знам баш шта све... Ја ћу да пишем о оном што сам чула на пијаци, па ако није истина, праштајте и молите се да не одем у апсану. Реч је о школи. О школи у коју сам и сама ишла неко време.

ТАЈНА ЈАВНОСТ

Само ћу кратко. Немам кад да се млатим с мржњом. Ма није то ни мржња, то је лудило... Читам коментаре пре и после фудбалске утакмице са Грузијом. Та количина "памети" потпуно је нестварна. Не могу да верујем да жив човек, који се оријентише у времену и простору, може корбачом да шиба момке који, као деца, плачу од среће  што су победили! И не могу да верујем да људи мисле да су, од свега што нам се дешава, најгори - фудбалери! Нисам глупа жена, видим ја кад се неко залаже и трчи, знам и шта је фудбалски смрад, али, бре, не пљуј по онима који су стигли међу најбоље на свету! И представљају и себе и нас!

 

Тадић и Матић плачу... Душице миле

МИСАОНА ИМЕНИЦА

Сад нећу ништа да пишем. Довољно је што сам данас ово прочитала о школи и деци у Јапану  на family.rs.  

 

 А где смо ми, најбоље се види по писму на којем је написан овај текст... Што ли је онда писан, немам појма... Но, ваља га прочитати, па размислити. Ево га:

 

Japanci su poznati u svetu kao izuzetno inteligentan narod, koji se diči svojom dugovečnošću ali i ljubaznošću prema svima. Međutim, zbog čega su oni toliko različiti od ostatka sveta? Odgovor leži u njihovom obrazovnom sistemu koji decu od malih nogu uči pravim vrednostima.

СЛАВНА НЕЛИЧНОСТ

Добила сам једно писмо... Не знам шта да мислим на ову тему. Хајде заједно да прочитамо ово, па да видимо да ли овакве ствари треба да нас се тичу...

ДА Л` СМО СТВАРНО СВИ ПОБУДАЛИЛИ...?

           Не знам да ли је истина да психо-болесник обавезно мисли да су сви око њега фијукнули, а да је он једино нормалан, али се прича да тако размишљају... Право да вам кажем, у последње време, све око себе видим сумашедшије... Можда сам у праву, можда је већина опичила, Боже ме `прости... А можда само ја ветрим, а свет је ОК...?  

          С тим имам проблем. Пошто моје православно васпитање не дозвољава да у туђем оку видим трун пре него што видим балван у свом, морам, на силу, себе да уверим да је са мном све у реду, као и са осталим људима... Стање је веома озбиљно, па вас молим да ми помогнете да схватим: јесмо ли стварно сви ми побудалили... Ако смо сви, онда сам, значи, и ја. Или су само неки шунути, па нас увлаче у своју лудницу, у коју ја, вала, нећу... А и у коју ме Бог неће дати. Обећао је... Обећао је да ће да ме штити од свакога зла....

      Ево приче. 

МА, КАКАВ ПАТРИОТИЗАМ...

            Јутрос седох да прочитам новине. Ма не купујем, бацим поглед на њихова интернет издања. Укинуће се штампана издања због тога, знам. Па, шта да радим...? Праћу прозоре толет-папиром, бољи је. Дакле, читам и прочитам ово:

MOMCI, GDE VAM JE PATRIOTIZAM?

Čak 26 košarkaša odbilo da igra za Srbiju na Univerzijadi!

B. O. | 18. 07. 2017 - 17:11h

Nešto nezapamćeno se dogodilo u našoj košarci. Dok je ranije igranje za nacionalni tim bilo stvar ponosa, časti i prestiža, sada je došlo neko drugo vreme. Vreme u kom mladi igrači odbijaju da igraju za Srbiju i njih 26 neće da brani boje svoje zemlje na Univerzijadi od 19. do 30. avgusta u Kineskom Tajpeiju.

            Добро... Мислим, није добро, него, хтедох рећи да је текст пристојан, коректан, па и више од тога. Поента је већ у новинском наслову, мада се пуна трагедија  открива тек у – коментарима на овај чланак. Она може да стане у једну реченицу читалаца: „Патриотизам се не маже на хлеб“. Дакле, читаоци су листом рекли "Ако, нека не играју, и немају за кога". Трагедија је, значи, настала кад је Србију издао мали човек. Тај што пише овакве коментаре, не сваки мали човек. Прави мали човек је увек прави Велики Човек. Али ови...?! Који не знају шта је то патриотизам...?! Сад ће да науче. Сад ће баба да им каже...

ПУЗАВЦИ ПРОТИВ ЦВЕТНИЦА

     Приметила сам да сам престала да реагујем на догађаје. Можда сам отупела, не знам... Колико познајем себе, мислим да то готово и није могуће. Реагујем, наравно, жив сам човек, али сам, видим, престала да пишем. Зашто...? Па не могу стално да летим као мува с балеге на балегу. Не могу ружним сликама стално да отварам туђе очи. Више волим да будем пчелица, па по нектар са цвета на цвет. Цвећа још има, само се не примећује од опште балеге. Али, срећом, Србији има толико високо уздигнутих латица, да их видиш с Хималаја. Ма, с Неба. И то би, нормално, тутумраци да - посеку. Наши ће да секу, да буду егзекутори, али је команда пала одозго, с Марса. Њу пузавци увек дочекају радосно, као жедна земља плаху летњу кишу, не знајући да ће тако мали и ништавни, у њој нестати. Навешћу три-четири примера који никад неће бити затрти.

ОВО ЈЕ, У СТВАРИ, ВОЗНИ ПАРК СПЦ

      Како који Сабор СПЦ почне, тако се дигне фрка око владичанског возног парка. Народ ништа друго од Сабора не интересује - сем те ауто-слике. Нит` народ интересује о чему се прича унутра, нит` ове унутра интересује шта народ прича напољу. Као да клир и народ нису јединствено тело Цркве, као да том телу није глава Бог, па се понашају као вашке обашке.  Када је међу нама настала та демаркациона линија - немам појма. Само видим последице на све стране. Али, то није најцрње.

ИМА ЛИ НАС...?

Данас нећу причати своју причу. Пренећу једну која ми је јутрос стигила пре одласка у цркву. Писао је неко ко има и свест и савест. Није важно његово име. Бог га познаје одавно. Као што није важно ни моје, јер ни ја се нећу гордити туђом трагедијом. Важно је  да ово стигне до сваког од нас ко има имало душе, макар у носу. Дакле: 

               "БАКА ДАНИЦА, ОД СВИХ ОСТАВЉЕНА

Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана

Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице.

Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.

Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.

НАРОД ПОБЕДИО СОПСТВЕНУ ДРЖАВУ

           Даје се на знање да ће у петак, 28. априла 2017. у 7 увече на сајту "Блица" бити у целости приказан, значи, премијерно на интернету, филм "Мора да ово није све". Ја сам га гледала. Био је то мој први и једини одлазак на филмску премијеру. После тога сам одмах 03. 12. 2015. написала овај текст и он је први имао више од 1.500 читалаца. За мене, баку на умору, то је била радост. А јесмо, брате, победили :) И треба ово да одгледамо на "Блицу" да знамо да можемо опет. Увек. Ово су наше мале личне револуције, личне победе добра над злом. Ево тог текста:

            Вести! Вести! Најновије вести – „Народ победио државу“.

Који народ? Наш! Коју државу? Нашу! Па изем ти таку државу кад ми овакви никаки можемо да је победимо. Вала баш. Али нисмо победили само државу, победили смо смрт. Како? Вером! Шта прича, бре, ова? (То сам ја). Причам истину. И то кроз филмску критику. Па јесам ли писала филмску критику до сад? Нисам, па шта. Ионако то више не постоји.

            Гледала сам синоћ у Сава центру филм „Мора да ово није све“. Био је то мој први одлазак на филмску премијеру за ових мојих седам деценија. Не волим премијере, јер тад ствараоци чекају суд публике. Напето, стрепња... Што ја то да правим људима...? Али ово синоћ није било тако. Није било црвеног тепиха, смокинга, није дошла чак ни публика – дошли су Људи, обични Људи, са свом силином љубави и доброте. Тога нема ни у Холивуду, ни у Боливуду. Србија! Ср-би-ја!

            Филм је докоументарни, о једној девојчици која се на смрт разболела, и о једном момку. Одлучио човек да прода своје дресове које је имао и које је волео, како би непознатој девојчици помогао да скупи новац за лечење. Скупљала деца из разреда паре, скупили хиљаду динара, а њој је требало триста хиљада евра! Еј! Њих двоје, девојчица Нађа и тај момак Јован, ишли су у исту основну школу „Иво Андрић“, на ободу Београда, општина Раковица. „Црвена Раковица“ некад од радника, сада завијена у црно због „реформи“... Ни једна фабрика не ради“, каже се у филму, али се пика фудбал, види се у филму. Сиротиња, рекло би се, када не бисмо знали да је реч „богат“ настала од речи „Бог“.

ПОПОВИ-ЛОПОВИ? MA, JOK...

            Растужена вешћу да се упокојио Раша Попов, а још тужнија што нико није хтео да га прими у болницу, зато што је стар (замислите то?!? Нико није хтео да му олакша муке), присетила сам се његовог исто тако драгог сина... Рекох да сам га упознала у Аустралији, па ме је изненадило кад сам прочитала у новинама да сад живи у Москви... Објаснио ми неко да је изашао из СПЦ и прешао у руску цркву.

            Не знам да ли је то тачно, али свако ко је био у Аустралији, или у њој живи, зна да је стање у тамошњој епархији такво да ОВДЕ треба похапсити виновнике. Не може нико ни у Министарству иностраних послова, ни у Патријаршији да буде равнодушан на енормне крађе (боље отворено рећи -  криминал) који се у оквиру наших цркава у иностранству (па наравно, и у земљи, али за то је задужен МУП) дешавају. Може, али ничија свећа не гори до зоре. Какву је хорор-слику могао да гледа отац Бојан Попов, па да му припадне мука? Не знам... Али, слика је отприлике могла бити и оваква.

            А можда и оваква...? (Мало сам се ових дана обавестила. Да ме не зафркавају да сам као Коштуница).

РАША ПОПОВ НИКАДА НЕ МОЖЕ ДА УМРЕ

         Јутрос, пре него што су новине објавиле, пријатељ ми је написао „Умро чика Раша“. Питам „Како знаш?“ Каже да су му послали поруку... Мени он није умро, јер он никад не може да умре. Зато што је он чиста љубав. То што је био образован, што је писао и глумео, оно по чему га памтимо, то није ништа према његовој благој природи. Она му је била блага од тога што је умео да воли.

Изванредан текст у "Новостима" о Раши Попову

         Пре.. Ух! Колико? Деценију и по, две? Упознала сам му сина у Аустралији. Био је свештеник у једној нашој цркви. 

ОДГОВОР ПЕНЗИОНЕРА

     Једва сам прогурала ову ноћ... Ако не буде више овог блога, то ће значити да је један пензионер мање. Један мање-више... Томе се могу само радовати они који ће, без имало скрупула,  и на мени мртвој зарађивати као што су током свих мојих пензионерских дана. Па хоћу да кажем нешто, јер би ваљало знати:

     Нису, децо, пензионери гласали за овог председника, него они који зависе од државе. Плус још нешто. Ви, млади, нисте изашли на изборе. На мом бирачком месту није изашло око 45% људи с правом гласа. Вучић је освојио око 14% гласова од укупног бирачког тела. Осталих 41% гласало је за неког другог... Еј, 14%!

     И сад у писму, које је прочитала васцела Србија, морам да читам: „Sram vas bilo što ćutite, savijate glavu i glumite demokratsko društvo i što ste dozvolili da studenti i deca brane ovu jadnu državu koju ste nam VI stariji ostavili ovakvu kakva je danas! Sram vas bilo penzioneri (ваљда се вокатив ставља међу запете?!) što ste dozvolili da izdržavate svoju decu i unuke, što ne možemo da se zaposlimo, radimo, sagradimo kuće, kupimo stanove, napunimo frižider kako ste vi to nekada mogli!

ДА ЛИ НА ПРОТЕСТЕ?

         Ех, кад се сетим 5. октобра... Па, оноликих шетњи `97. Па, 9. марта... Да... А ја памтим и `68. Их, па и студентске демонстрације децембра `66 против рата у Вијетнаму. То је трајало један дан. Милиција разбила студенте коњицом, шмрковима (у децембру!) и димним бомбама. А то са шмрковима и димним бомбама није било први пут, да ја знам.

Мени се чини да је то употребљено у демонстрацијама 1961,. када се протестовало против убиства Патриса Лумумбе, првог председника Владе независног Конга. Њега су убили, (мислим, њих тројицу), представници колонијалне Белгије, стрељали их и растворили у киселини. Ми онда нисмо имали телевизор, али смо чули на радију да ће сутра бити демонстрације. А то значи да сви сутра морају да изађу на улицу, право испред белгијске амбасаде. Међутим, било је толико света да се друг Стари утроњао од толике масе, која није слушала народну милицију, да је послао на народ коњицу и први пут – водене топове. Тукли су се на Ташу само тако... А онда их растерали водом. Исто било хладно,  фебруар месец. Еј, а држава звала народ на протест! „Звала“, наредила, море:). Спонтано :)

Ја сам била рођена, али то не памтим, кад се протестовало због Трста. Сећам се, (до душе, само из прича), слогана из тог времена: „Трст је наш!“ и „Пела – џукела“ (Пела је био председник италијанске владе), али је било фазона и на рачун фамозне италијанске глумице Силване Мангано: „Друже Тито, ајмо на Милано, да је***о Силвану Мангано“. И тако смо стигли до – вечерас...

Моја генерација на протесту ?

Кад се свега овог сетим, нарочито погинулих људи у тим приликама, покој им души, а видим да опет морамо на улице – нешто ми ту не штима. Како западнемо у то да опет морамо на улице? И зашто увек неки млади? Јесу ли то само нове жртве универзалних заблуда...? Је л` то оно о чему смо читали још пре два месеца?

БОГ ЈЕ СВАКОМ ДАО СЛОБОДУ, АЛИ ПАМЕТ...?

Ишла сам рано јутрос да гласам, да бих на време могла да стигнем на Литургију. Но, мој стомак није дозвољавао да стигнем на одредиште (Ау, што је то незгодно!)... Свратила сам у један кафић. Била сам сама. Моји су пожурили ка цркви. Волим ту и иначе да свратим, има посне кафе без кофеина. То није кафа, наравно. То је неки вештак, отров, али кобојаги здрав :). Морала сам мало да приседим. Незгодација. А можда само зебња... Убрзо су почеле да пристижу фенси маме, фенси момци, фини и скупи... Девојке с портабл кучићима, фризираним, чипованим и стерилисаним. Каква кафа, такви и кучићи - неприродни... Није им падало на памет да иду на изборе. 

Њима је било испод части да се осврну на листу. То није оно: „Сви су они исти“. То сам после чула на пијаци. Не, овима је било добро. Центар Београда је то. Један младић је рекао:
        -    Ма, који избори. То ми је смор. (Чуј, "смор"! Као да си избори сваки дан)
        -    Ја сам од свих њих за Сашу Јанковића – рекао је други - али ко ће да стоји у реду с пензосима?!

        То сам ја. Пензос који им је градио државу да им буде боље. И који се до сад зезнуо сваки пут кад је гласао, као и сви ми, уосталом. Али, док сам жива, стараћу се да се исправљам. То није моја грађанска дужност, него – хришћанска. Хришћанство и избори?

ЗАР СТВАРНО ДА УБИЈУ АУТОРКУ ОВОГ БЛОГА?

            Нисам знала да смрт уме да буде тако близу... И да може да искрсне сваког часа. Из најбенигније ситуације. На пример, пођеш у Дом здравља да узмеш упут, да се спасеш од страшних артритичних болова, културно закажеш, сачекаш дан, пораниш да не закасниш... И? И доживиш не само да докторку боли уво што имаш заказано у одређени минут, него те тако психички смрска, да треба да одеш кући у горем стању него што си дошао. А онда, на лицу места, још више ти позли и то јако озбиљно. Пошто не спадам у мамлазе које може да млати ко стигне, онако тетурајући се, попнем се до директора, да му кажем који пут заказујем преглед и који пут не могу да завршим посао. Испред директорове канцеларије седи госпођа секретарица.  

И то госпођа која уместо да се угледа на анђела, јер они носе људску душу увек, а посебно кад им је у носу, она је помислила да треба да се угледа на Кербера. Хтела је да сачува директора... Па ће она да га замени, она ће уместо њега да ми објасни како је нормално да умрем. Мислим, тако испада кад преведем то што сам чула. Као да је то не знам.

Директор је седео у другој просторији, којој су била широм отворена врата и правио се да је невидљив. Болело га уво што ту, пред њим, неко плаче од болова и што није примљен у време у које му је заказано. Радио је нешто око донација. За провизију није ништа рекао. Она се не подразумева. Никад нисам видела таквог директора. Не зато што сам наивна, или што је он нешто посебно зао, него зато што сам ја скоро сасвим слепа, и то од рођења. Притом сам доктор наука... Да! Др сци са амблиопијом. Учила сам тако што су ми други читали, а ја памтила и била боља од њих. Јер сам морала да памтим. Они ми испричају, па однесу свеске и књиге кући, а ја морам да памтим. Непрекидно понављам, па на испиту будем боља. Како ово куцам? Па на слепо :) Сад ћу  и да сликам, јер видим да овде и то може. Што си већи слепац, то више одскочиш... А мене Бог обдарио онолико, те тако могу да „видим“ кад директор једног Дома здравља има само беоњаче, гледа а ништа не види. Нема чиме. Нема духовне очи. Тај... Тај није заврљ`о. Он је такав постављен.

Бар да је ово било све! 

"ИНКВИЗИЦИЈА" АНАТЕМИСАЛА ПИХТИЈЕ?

            Колико ми, реално, немамо везе с мозгом, не знам да вам кажем. Да бих знала, морала бих да мислим, а како да мислим кад се и сама од памети раздвајам...? Ево, читам нешто... Увражило се мишљење да овде влада партијско запошљавање, да тако незналице долазе на кључна места и својим незнањем уништвају све чега се дохвате. Не. То је врло погрешно. Ствар је много гора. Овде не царују партијски кадрови per se, него опште незнање, с једне стране и, с друге стране, индоленција оних који знања имају. Е, кад се на то накалеми грамзивост, значи неморал, добије се ментална катаклизма у сваком сегменту нашег живота. И ко ту највише страда? Страда онај ко највише воли пихтије... Нисам неозбиљна. Ја сам жена у годинама. Не личи ми да се овако шалим. О чем` се ради?

            Решили бачвани да направе „Пихтијаду“. Дивно. Ал` било здраво `ладно кад су хтели одржати, па померили за у дане Великог Часног поста. Јербо им нико ондак, оно по мразу, не би дош`о. Та, и ко би па иш`о, који очин, стварном...? Пошто су организатори православне вере, њихов владика, Преосвећени Господин Иринеј, пресавије табак и каже: „Уколико организујете ову паганску манифестацију у току поста, православна Епархија бачка ће објавити саопштење и позвати вернике да стану у одбрану светог поста. За време одржавања пихтијаде, капије порте храма ће бити затворене, а са звоника ће се сваких пола сата оглашавати мртвачко звоно. Сви чланови Управног одбора пихтијаде биће анатемисани из цркве, свештеник неће улазити у њихове домове, једино ће им бити дозвољено крштење деце јер она нису крива за грех и лудост родитеља - саопштио је Иринеј организаторима“. И уз овај текст у новинама, објаве слику Патријарха. Исто се зове 😄

ПОКЛОН или ПОМОЗИТЕ ЉУДИМА КОЈИ ТРПЕ БОЛ

            Пишем ово да ми не би неко поклонио нешто за 8. март, да га не бих ујела за руку. Али не кажем то зато што имам нешто против социјализма... Ми данас исмевамо 8. март зато што код нас никад нису плаћали жене 5 $ на сат, а мушкарце од 8 до 11 $ за исти посао. Тако се радило у развијеном свету, да би се тај свет развио. Из тог разлога, ја с тим немам ништа помешано. Заиста нисам шишала овце у Аустралији за мање паре од Дага (читај "од Драгослава", јер сви наши тамо промене имена). Ја тај „празник“ просто не волим зато што ми дају живо вештачко цвеће, тј. нашприцани хибридни зумбул, или штагод друго, који живи само док не уђе у моју кућу. Потпуно бескорисно... И тужно.

            Зато хоћу да свим бабским коленима поклоним нешто не за овај, него за све празнике. Дајем бесплатно, јер то имам. Имам у искуству, у муци, болу... У страшној патњи којој се не зна узрок, а нема ни лека. То је – реуматски бол. Свако има неког ко пати од тога, или због тога, па му дајте ово. Помозите људима који имају ма какав бол. Ја ово пробала и – ферцера! Спасите неког у име Христа. (Сад ће корисне и важне препоруке за реуму и њен артритис, а пре свега - за регулисање тежине код људи са болом, овим, пре свега.) Дакле, овако:

КО НАС БРУКА У НБА, 2. ДЕО или ЧИМЕ ТИ ТО НА ЛАЈАВОГ КУВАРА?

               Ау, људи моји, је л` ово почело да свиће? Сам се грешник јавио, не да се покаје, него да брани сопствени грех. Тако нам је свима дао до знања да је ухваћен у нечасти... Бог да се смилује на њега. Сећате се оног мог текста „Ко нас брука у НБА“? Тај текст се толико читао да сам се запрепастила и ја. Хиљаде, хиљаде, хиљаде и хиљаде прегледа је било. Али мени није ни на крај памети пало да ће се икада отворити полемика о тој теми. Јер ово није широка тема. Она је само за свесне људе, који воле своју земљу. Но - неко јесте отворио важно питање.. Један господин је (ја бих јако волела да је био инспирисан мојим писањем), објавио снимак бугарског ансамбла од кога је неко од наших преузео једну игру и ставио је, ни мање, ни више, на највиши српски културни (државни) ниво. Држава то лепо платила и државни радници то изводе за државну плату. Држава нема појма да је можда преварена. Али, шта је ту још занимљиво?

            Занимљива је једна преписка на ФБ. Склонићу имена, јер нећу да се стављам ни на чију страну, будући да мислим да је то за полицију. Јер, да ли су државни апарат и народ преварени, треба да испита тужилаштво уз помоћ полиције. Дакле, само ћу да вас уведем у причу: 

ЗЛАТИБОРЕ, ПИТАЈ ТАРУ ДА ЛИ ПАМТИ ЉУБАВ СТАРУ

Немам појма како сам се 1968. године нашла на Савезној радној акцији ОРА Нови Београд, Сава или како ли се већ звала изградња насипа за аутопут на Новом Београду... То се, ваљда, пријавиш Омладинској организацији општине на којој живиш, па те изаберу у бригаду. Нема тога више... Ал` ево видим, уста народ опет да акцијама гради. Гондолу на Златибору. 

Помолио се и заорао - своје

Не знам тачно, нарочито не у ситна цревца, зашто је то тако испало и ко ће на крају да се слика, али одавно знам да кад сељак с воловима заоре негде, он ће то и бранити. Другу земљу нема, а комшијино неће да оре. Није луд.

КО НАС БРУКА У НБА?

Еј, људи, рекла сам да ћу да пишем око 1. и 15. у месецу... Али, не могу ја то! Има више разлога. Прво: с обзиром на то колико имам година, заборављам често који је датум. Ово нису датуми кад примам пензију, па да памтим; Друго: Стара сам... А не знам баш увек ни колико имам година. Заборављам свако мало. Бркам килажу и годинице. Заборавим да л` имам 74 године и 64 киле, ил` је обрнуто. А и то ме брига. Вала баш... Треће...? Шта беше треће...? А треће, да! Заборавићу шта сам хтела да кажем док чекам одређени датум. Четврто: Не вреди да причам кад прође воз. Коме да причам онда?

Дакле, данас сви медији брује о овом. Хоћу и ја нешто да кажем. Тема је „српски фолклор на НБА утакмици задивио читав свет". То се данас појавило и народ - експлодирао од радости! „То, Србииии“, „То, браћоооо!“, „Нека свет види како наша деца још од основне школе уче шта им је традиција!“, „Бравооо!“, „Живелииии“.

 

            Погледам мало боље и видим пише „Игре из околине Димитровграда“, изводи, тако пише „ансамбл КОЛО“ из Хамилтона. То ми нешто познато... Одакле...? Одакле...? И сетим се да је то ансамбл у Канади који се исто зове као наш национални ансамбл „Коло“ из Београда. Овде је, широј публици, постао познат по криминалу, јер се на сајту неких новина појавио снимак како су та два „Кола“, мимо закона, на концертима у Канади продавали на црно ДВД са нашим играма.

 

Кеш се нигде није евидентирао, а морао је, пошто је ово наше „Коло“ државна установа. Прима лову из буџета. Српског буџета. Међутим, они на турнеји по Канади узимали на црно од публике кеш на руке и држави ништа нису пријавили. И провалила их Буџетска инспекција. Тренутно је читава ствар у Вишем тужилаштву, читам. Полиција ове наше овде испревртала само тако. Ако, бре!

 

Ма, уопште ме не би чудило да је и сад тамо неко из „Кола“, бивши, садашњи – свеједно. Иза професионалног ансамбла, нашег, овде – често се крију лисци од којих можеш да повраћаш из затрке.

 

            Дакле, игре из околине Димитровграда су се, преко Онтарија, појавиле у НБА лиги, у оквиру Вечери српске културне баштине. 

ИЗГЛЕДА ДА НИЈЕ „САМО ТИ, СИНЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО“, НЕГО „САМО ВИ, ДЈЕЦО, РАДИТЕ...“

Срећна нам наша Нова година! Ехеееј, има ли кога...? Срећна Нова година! Има ли некога? Има ли икога живог...? Све пусто... Где су ми комшије? Ко зна, можда су отпутовали. Фамилија? Ни њих нигде. Јавиће се од њих неко кад неко он наших умре. Ваљда... Где су ми колеге? Појма немам. Професори? До сад су ми бар честитали Божић, ове године – нико :). Јесу ли живи? Здрави? Не знам шта је ово, оволики мук. Као да су сви пали у несвест... Или, као да су сви, Боже ме `прости, мртви... 

А можда има живих Срба ван граница? Сваке године се исели по једно Краљево... Или су тамо престали да буду наши...? 

Јесмо ли ми мртви, а само мислимо да смо живи? Или смо живи, само чекамо кад ћемо да будемо мртви, па да нам сване?

Мени је страшно самој... Читам новине. И то ми је страшно... Пре неки дан прочитах да је толика зима у Србији да се ради масовна евакуација, а и да је српско летовалиште Санторини  – завејано. Неко рече у коментарима „Санторини наше летовалиште?! Можда у време цара Душана“. Е, ту нисам била сама. Има неко луђи од мене :). Ови нас плаше преко новина, а неко се зеза. По томе знам да смо јоште живи.

А данас мислим опет да нисмо. Страшно ми је кад читам новине. Ево, на пример, данас читам, глумац Тихомир Станић у априлу прошле године је рекао да девет година снима филм о Јасеновцу, а нико неће да му да ни динара...  

Онај ко нема, он би дао, знам. Онај ко има – не да. Богатима увек свеједно ко је од нас мртав. Осим ако и на нама таквима може да заради... 

ПРЕЖИВЕХ ПОСЕТУ „УБИЦА“

      Деценијама, ми у нашој кући, не чекамо промене календарских година. Време је категорија која измиче административним дефиницијама. Оно постоји, нигде не иде, не долази и не пролази. Само ми долазимо и пролазимо кроз неко парче времена. А и више ми се свиђа да ово време овде може да постане вечност, лепа... Мислим, та верзија вечности ми се свиђа. Ово, овако...? Да ми неко, у јеној тачки времена коју је сам одредио, каже: „Сад буди радосна!“ и да почне да ми одбројава... Никад ми није успело.

Није ме страх да се радујем. Мада сам одвикла... Него је ово „три, четири – сад!“ некако глупо. Нема оне тихе радости која може да се осети у тачно одређеној ситуацији. Али, нећу њом да гушим...

Дакле, ја сам времешна жена, из тзв реакционарне (дворске), а после осиромашне,  радничке породице, довољно матора да знам како смо морали да славимо ову нову годину. Приказивали су нам како је друг Тито мноооого волео да слави нове године. Увек је имао шиљату капицу на глави и био је обавијен безбројним дугим и танким тракама, „серпентинама“. И после смо гледали како је то било у осталим републикама. Никад у Сиднеју. Временом, почели смо то исто да радимо. Бленте.  Бленте, јер се после показало да је све то јако скупо. Да су то у ствари "тулуми на Силвестерово", које је бака-Љубица, баба мог друга, покој јој души, називала „Језуитско-швапска прослава“. Не бих то онда знала шта значи. Данас? Сад заспим :). И не осетим ту колективну жељу да буде боље. Ове године није било колектива – ма ништа! Нико ни СМС. Један СМС, да. Неће народ више ни на тргове. Још да схвати да се за Божић не бацају петарде и да се иде у госте... Али, добро. Полако. Биће.

Елем, у Новој, `ај да гледам последњу епизоду „Убице мог оца“. Преживех и то. Хвала Богу, милостив је.