У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ

Људи чешће ћуте из страха, него из пристојности. Као да су овце, Боже ме прости. Знате да су овце најплашљивије животиње? Зашто? Зато што су кратковиде. Стварно, стварно. "Овца кад му види очи, ни да бекне, ни да скочи. Овца не сме да се брани. Вук се њеним страхом храаа-аниии!" Ма, јок, не види овца очи вуку. Она се препадне на саму помисао да је у његовој власти. А није. Јер наш пастир није вук, него Бог. Такви смо и ми. Плашимо се глади, смрти... Имамо и децу.  Зато и носимо пелене на послу. А зло се нашим страхом храни. И мисли да ће још дуго, дуго, у векове векова, сваког месеца имати хиљаде и хиљаде евара од наших суза. И мисли да ћемо сви носити пелене и доле и горе, и да ћемо сви ћутати јер ће нас плашити сопственом бездушношћу. Зезнули се. Више нико не ћути 😀. Прорадиле рупе. Рупе у земљи у које су сахрањиване тајне.

 

Је л` ово из бајке "Ко се боји вука још, три за грош, три за грош..."?

Није, само опуштено. Лаганица.

"ИГРАМ ЗА ПРАВДУ"

"Играм за правду" је слоган деце, младих и старијих фолклораца, који не дају да се КУД "Бранко Цветковић" избаци на улицу после 73 године рада. За петак 6. јул у 19 часова био је заказан скуп подршке, на улици, испред просторија овог КУД-а. Написах у тексту "Полако се пуни" нешто о лудијању које разара све што је икада у овом граду и овој земљи вредело. Али... 
 

Питање за чуваре традиције: одакле је ова ношња?

Инатити се с младим људима је потпуно непромишљено. Младост има наду, ентузијазам и снагу. А има и родитеље који ће увек стати уз своју децу. Победиће. Међутим, они који протестују, требало би нешто да знају, да схвате, прихвате и крену од почетка. Ово што је данашњи фолклор - није српска традиција!

 Не виде се слике. Мркли је мрак

ПОЛАКО СЕ ПУНИ...

Јесте ли приметили да се не раздањује? Црни облаци преко дана, ноћ - ноћу. Помрачина увећава страх. Болан чека зору. Намножиле се утваре, мисле да су живе, па лапају на све стране, руше све пред собом, мисле да никад неће сванути. Сиоромаштво постаје илустрација насиља... Зебња - природно стање.

 

Имам утисак да сам близу краја... Не баш свог личног, а и тог, него свог друштвеног и државног живота... У чему видим крај? У експлозији ентропије. Шта је увек уводило ред у мој живот? Закон. Природни закон, државни закон и духовни закон. Ово последње највише. Наша домаћа васпитања су само остаци нашег духовног хришћанског васпитања, стрељаног у комунизму. Неки смо преживели. Сад жањемо. И кусамо. А чаша се полако пуни... Пуни... Пуни... И пуни. Чиме?