четвртак, 9. мај 2019.

МОЈА РОДЗИНА ЈЕ... МОЈА ДУША

Бем ти кишу... Докле ће? Боле коске. Моја кума каже да ми је то од зуба. Од зуба времена. Па, добро, боли... Неће дуго. Све ће то иловача излечити. Седам банки, скоро. Није мало... Али, душа ми је полетна. Памет некако разборита... Док не заборавим. Искуство дуго и болно. Полако се гасим... Гледам шта се дешава. И ћутим. Све ми је одавно јасно, само не знам шта ће да буде... Некако... Бог не да да од мене направе биомасу. Хвала Му што је од мене је ипак направио статистичку грешку. Која, кажем, полако ишчезава... Али, данас сам изненада живнула. Данас су унутрашњи громови и муње покидали моје стеге. Зашто? Због оног "Урааааааа". Кад чујеш то руско "Урааа", удари те посред груди и истера ти сузе на очи, одоздо, из срца. Али, то ме држало само до подне. О послеподневу хоћу нешто да кажем.

Владимир Јермаков: "Ко неће да чује Лаврова, мораће да слуша Шојгуа"