Једном један човек уобразио да је Свети Архангел Михаило. Пошто-пото је хтео да разговара са Патријархом Павлом и зато је редовно и упорно одлазио у београдску Саборну цркву у којој је Патријарх служио. Но, ђакони и чтеци штитили су за време службе свог светог Патријарха, те се "Архангел" досети да пред крај службе претрчи улицу и улети у Патријаршију која је прекопута Саборне цркве. За њим су појурили и ђакони, али, како се служба завршила, брзо је стигао и Патријарх. Мало и споро је говорио, а ходао је брзо, само се за њим вијорила мантија. Ђакони саваташе "Архангела" и почеше да се правдају пред Његовом светошћу да имају проблем с тим човеком, који хоће по сваку цену да разговара с њим.
- Ја сам Архангел Михаило! - рече човек.
Патријарх с неописивим миром стави кључ у браву на вратима кроз која је хтео да прође и још мирније рече:
- Онда ја нисам достојан да разговарам с Вама - и уђе где је хтео.
Патријарх Павле, светло које се не гаси
Иако
ово подсећање на нашег Патријарха служи да охрабри оне којима други
досађују својом причом, посебно оне којима људи причом наносе зло, ја
ћу га подићи на ниво изнад наших малих глава (јер ми смо мали људи, па
имамо мале главе) и поставити је као огледало Великим главама. Где су
те велике главе?
