Дошло време да се и луди и мудри питају да ли су нормални. Толико нам је добро. Свако зна шта му је, само му је увек други одговоран за то што му је. Зацарило се „ЈА“, а умрло „ми“. Умрло, јер га нисмо хранили љубављу. А без „ми“, „ЈА“ не може да живи.
То бар пише у социологији. До душе, у време мојих студија
учио се марксизам, па је у тој науци, коју смо називали социологијом, писало да
човек не може да живи без заједнице због друштвене поделе рада... Ма... Тај
марксизам више не важи. Али, пише то исто и у „Вјерују“. Ту је изнето шта је то
у шта ми православни верујемо. И ту пише да ми верујемо у саборност. Саборност
је кад смо се сабрали у Христу да заједно живимо и радимо, да прослављамо и
захваљујемо, да крштавамо и сахрањујемо. „Вјерују“ још увек важи, за разлику од
марксизма, само што нас је марксизам слагао да то не важи. Лагао док је могао.
Кад је марксизам престао да важи – ми нисмо знали да „Вјерују“ и даље
важи.
И сад лебдимо по пространствима
као кад се космонаут, који је изашао начас из брода, откачио. И тако док, лебдећи, не умре. И онда ће лебдети, јер где ће? За шта да се, тако мртав, ухвати да се спасе? А душа
не умире. Свака од тако изгубљених личности је мислила да може да буде нехајна
према броду... Да се никад неће десити да се нађе у поднебесју. Постане свесна
те заблуде тек кад се веза с бродом прекине, а смрт дође да чукне на
скафандер, који је био обучен да човеку буде комфорно...
Гледала сам на
Литургији за Светог Николу како се народ полако откачиње од Бога, јер свет
углавном није знао за шта је дошао...