Кад гледам шта се око мене дешава, сигурна сам да сам у лудилу. Туђем, не свом. А кад гледам људе појединачно, видим да су нормални, збланути као и ја. Гледам колоне протестника, јер живим у центру Београда. Једни су ту милом, са жељом да поново узјаше Мурта, а други су силом, од којих многи и нису хтели да стигну до центра где је, да простите, Курта. Били кафићи пуни, препуни, пице се куповале кроз прозоре, вода у флашицама се носила од кућа, попила се, па и за њу били редови у "Shop&Go - Maxi-ју", како се данас називају наше радње, продавнице или, у моје време, бакалнице... Шта је заједничко и једним и другим протестницима? СВИМА ЈЕ ДОСТА СВЕГА! Али... Већина народа, пак, не види решење. Протестници га, виде на различитим странама... И шта ће да буде...?
Сви као један, али у Букурешту
