ПИСМО ЗА ФРАУ МИЛЕР

Поштована фрау Милер,

не познајем лично ни једног нобеловца, па немам кога да замолим да ургира за мене код Нобеловог комитета. Пошто Ви, драга Херта, њих познајете, молим Вас да им пренесете да не желим да примим Нобелову награду за књижевност за овај мој Блог-фркет. Не могу да примим, зато што бих дошла у исту раван са Вама и са Ахтисаријем. Ми не размишљамо исто. А и ја не умем да пишем као Ви... Мислите да ћу морати да пружим аргументе...? Морало би? Мхм... Добро, ево.

 Мој отклон од европских награда. Нисам га ја поставила

УБИТИ ИЛИ НЕ УБИТИ?

Прочитах данас неки проглас за спас Србије... Међу потписницима нађох имена која нисам ту очекивала. А  требало је ... То су углавном људи који се политички појављују у јавности, од чега само они имају користи. Новчане 😞 Ту изузимам мог омиљеног пливача. О њега смо се огрешили онолико, па му се извињавам, онако из свег срца. И док ће ови крајем овог месеца имати скуп са око хиљаду људи у скупом хотелу, у истом том граду одигравају се разне драме о којима они ништа не знају. Али, ама баш - ништа.

Ово нађох на неком руском сајту, али ми се чини да овај призор није толико источно...

 Ако, пак, знају, а ништа нам нису рекли, па - који ће нам онда? Само нека се они лепо распореде на своје будуће функције. То им је ионако сад најважнији посао, као уосталом и другим "системцима", ("Системци" су људи који добро живе у сваком систему од - система. И није важно шта раде, важно је да то од неког наплате). Овог пута ће се, дакле, састати у том хотелу да одлуче како ће да ме убеде да им ја те функције омогућим. Е, заболе ме. И онако ће то да им омогући онај који им је платио тај скуп за хиљаду људи.

За то време, шта се дешава? Не знам баш шта све... Ја ћу да пишем о оном што сам чула на пијаци, па ако није истина, праштајте и молите се да не одем у апсану. Реч је о школи. О школи у коју сам и сама ишла неко време.

ТАЈНА ЈАВНОСТ

Само ћу кратко. Немам кад да се млатим с мржњом. Ма није то ни мржња, то је лудило... Читам коментаре пре и после фудбалске утакмице са Грузијом. Та количина "памети" потпуно је нестварна. Не могу да верујем да жив човек, који се оријентише у времену и простору, може корбачом да шиба момке који, као деца, плачу од среће  што су победили! И не могу да верујем да људи мисле да су, од свега што нам се дешава, најгори - фудбалери! Нисам глупа жена, видим ја кад се неко залаже и трчи, знам и шта је фудбалски смрад, али, бре, не пљуј по онима који су стигли међу најбоље на свету! И представљају и себе и нас!

 

Тадић и Матић плачу... Душице миле