НАРОД ПОБЕДИО СОПСТВЕНУ ДРЖАВУ

            Вести! Вести! Најновије вести – „Народ победио државу“.

Који народ? Наш! Коју државу? Нашу! Па изем ти таку државу кад ми овакви никаки можемо да је победимо. Вала баш. Али нисмо победили само државу, победили смо смрт. Како? Вером! Шта прича, бре, ова? (То сам ја). Причам истину. И то кроз филмску критику. Па јесам ли писала филмску критику до сад? Нисам, па шта. Ионако то више не постоји.

            Гледала сам синоћ у Сава центру филм „Мора да ово није све“. Био је то мој први одлазак на филмску премијеру за ових мојих седам деценија. Не волим премијере, јер тад ствараоци чекају суд публике. Напето, стрепња... Што ја то да правим људима...? Али ово синоћ није било тако. Није било црвеног тепиха, смокинга, није дошла чак ни публика – дошли су Људи, обични Људи, са свом силином љубави и доброте. Тога нема ни у Холивуду, ни у Боливуду. Србија! Ср-би-ја!

            Филм је докоументарни, о једној девојчици која се на смрт разболела, и о једном момку. Одлучио човек да прода своје дресове које је имао и које је волео, како би непознатој девојчици помогао да скупи новац за лечење. Скупљала деца из разреда паре, скупили хиљаду динара, а њој је требало триста хиљада евра! Еј! Њих двоје, девојчица Нађа и тај момак Јован, ишли су у исту основну школу „Иво Андрић“, на ободу Београда, општина Раковица. „Црвена Раковица“ некад од радника, сада завијена у црно због „реформи“... Ни једна фабрика не ради“, каже се у филму, али се пика фудбал, види се у филму. Сиротиња, рекло би се, када не бисмо знали да је реч „богат“ настала од речи „Бог“.

            Директор школе, суви генијалац, такав и треба да буде директор школе – све је хтео: да се у школи направи аукција дресова, да се скупи која хиљада евра... И све урадио.. А остатак – Бог зна. Но, ни један медиј у Србији није се ништа посебно потрудио да позове народ на аукцију. А Нађин сат откуцавао је крај... Новинарство се свело на информацију, одрекло се покретања друштва.

            Два конзилијума лекара у Београду нису дала предлог држави да Нађи плати трансплатацију коштане сржи у Фрајбургу. Браво, мајстори, свака вам част! Шта се онда деси?

            Онда Јован оде на гроб Патријарха Павла и помоли се. Да, то је поента приче, али је нема у филму, јер се подразумева. Ма ништа се, бре, не подразумева! Поента је управо жива Јованова вера, кад стварно верујеш да ће бити... И дело, јер вера без дела је мртва вера. Помоли се он и пошаље на Фб „Блица“ обавештење о аукцији. 

То тамо стигне до спортског новинара који је православни верник, који има једног од уредника који је такође верник. Ено их, посте на води. И изађе текст – да се смрзнеш. Ал` није лепота у том тексту. То Бог напише, ти само куцаш. Бог само пошаље коме треба, неком свом, зна Он своје људе. Дакле, није, кажем, величина у том тексту, мада је од њега кренула лавина. Лепота је што други колега, спортски новинар из конкурентске куће, у филму каже: „И онда, срећом, појави се прича у „Блицу“. Е, то је велична филма и тог човека! Да ти данас неко у Србији од колега каже да си урадио добру ствар...?! Па то се није десило од Првог светског рата. Ту смо победили себе, јер је била важна Нађа, а не сујета. Спортски новинари, то је друга фела од политичких аналитичара. Они су, овог пута, анимирали спортисте и друге колеге. Просто раде на другу мустру.  Добро, и Зоран Кесић, свака му част. Нису му продужили уговор. Ваљда ће се негде запослити. Ако ништа, правац на гроб Патријарха Павла. Чуда се дешавају.

 Сви ови људи су одани Богу, мада не морају то да знају, не морају да имају освешћену веру, јер Бог јесте љубав, доброта, милосрђе, акција. Тога је, у овој причи, било на претек. Неко ће можда рећи „Какве то има везе с Богом? Ја сам атеиста, а помогао сам“. Рећи ће то зато што не зна да је Бог управо то осећање доброте, то осећање правде, то осећање љубави, истине, радости у заједништву... То је Бог, само то мора неко да ти каже. Бог је доживљај доброте, емоција, не традиција. Е сад, за неке мантије доброта је у добрим колима, џип, евентуално ауди. Тај ће ти прича једно, и то за паре, а радиће друго. Бог је ово – молиш се, ћутиш и радиш.

И, доброооо, народ скупи, не триста хиљада него - пола милиона евра! Неко сто динара од пензије, неко 20.000 евра. Била аукција и у Новом Саду. Тамо најпре – мртво море медијско. Опет текст у „Блицу“ – „Војводино, сад се покажи“ и Нови Сад се покаже, кик боксер и другари. Аукцију водили ови генијалци... Ау, како се зове емисија? Ова тројица. Сетићу се. Бем ти, гледаш, смејеш се и плачеш. Па један смо народ, ал то тек сад осетиш.

Скупило се за две операције, јер прва није успела. Притом зафали још неких 15.000 € за неке додатне тестове, али – нема.  Нема ни од куд да падне. И у тај час, јави се нека жена из Немачке, као она ће да помогне, али... Нада се топи. Смрт чека да исцури време. Но, Бог те паре – хоп, уплати преко Рингијера, немачког власника „Блица“, баш толико, у кинту. Да не верујеш. Средила та жена. Добар човек из Фрајбурга примио је Нађине родитеље на конак за то време. На седам месеци. Био и на премијери. Нађин отац га позвао да се попне на бину, кад је већ дошао, све оставио и дошао. Седам месеци је Нађа била тамо, није мало. 

А ово што је „Рингијер“ уплатио!... Еј, тај „Блиц“ доживљавам као атеистичку новину милион посто, ал видиш, Бог се пројављује свуда. Значи, кажем себи, мани предрасуде и пусти Бога да ради. Свуда Он има своје људе. Мора народ негде да ради, да заради за леба.

И Нађа је оздравилаааа. Вратила се. Разред клицао „Нађа, ми те волимо“. Учитељица, као крхка птичица, лебдела је над децом. Учитељица као из бајке. А ми дозвољавамо да такве понижавају. То ти је као да вешају анђеле... После годину дана, девојчица је опет била на контроли – здрава је као дрен. У међувремену, нацртала је Јовану супермена и написала „Ти си мој херој“. Сви смо плакали, зарозали се, цео Сава центар. Ама сви. Катарзу доживели!

Јован и новинар из „Блица“ нашли су се једног дана на гробу Патријарха Павла – мора се опет. Јован је, због ангажовања око аукције, остао без посла у једном кинеском ресторану. И Бог опет пошаље, не изневери. Јован добије посао. Али, после годину дана. Добро, опет је изашао текст, али је, чини ми се, добио посао само на годину дана. Ђути, даће Бог јопет.

Е, сад критика :) Филм траје дуго за један документарац, сат и нешто. Али држи пажњу да не верујеш. Нема страшних сцена Нађине болести, иако су све време снимали. Филмску екипу Бог саставио. Редитељ, иначе Јованов друг, по професији је монтажер, а по потреби сниматељ. Његови сарадници: су млади, добри, сироти, сигурно кинту нису видели од овога. Музику писао неки наш момак из Чикага... Препоручујем. Од мене, овако строге и оволико критике – доста.

Тај филм се мора гледати обавезно и због једне главне, а чини се споредне линије – Јованових другара. Је..ш живот, Боже ме прости, без таквих другара. Један каже: „Све смо ми ово радили од наших пара. Купио сам бензин за хиљаду динара, било ми жао, могао сам то да ставим у кутију (за Нађу)“. Обични, простодушни млади људи, чисте душе, чисте, чисте. Чисте као анђели... Они су били два Јованова крила. То, кад они постављају ћирилични транспарент на надвожњаку на Новом Београду „Нађа, добродошла кући“, па то су антологијске сцене у српском филму. То мора да се види! Смејеш се до суза, а обузме те нека неописива, топла милина због толиког труда, волиш их као свој свога, иако их видиш само на платну. Ја у сваком од њих препознајем себе. Хоћу, бре, нешто добро, може, не питам шта кошта и ништа ми није тешко.  Може! Може да успе.

На крају филма, један од њих каже – „Победили смо државу!“. Феноменално! Феноменално!  Државу, која није хтела да спасе Нађи живот, јер није веровала да је то могуће. Богу је све могућно. државо! Из`ем ти лекаре који мисле да они лече људе. Њихово знање отписује људе. Боже ме прости, отписују ко председник САНУ Космет. Бог лечи, лекар је само инструмент! Добра намера лечи. Зато је Нађа оздравила. Ми смо, "пуни памети", доктора који је први пресадио коштану срж у Србији отерали из Србије, па сад немамо то оделење. То је доктор наука Мика Јанковић, чије је отац био доктор наука Брана Јанковић, Торлак носио по њему име. И Торлак смо продали! И Брани децу отерали из земље. Сад плаћамо операције, уместо да нама плаћају по пола милиона евра. Марш, бре! Где вам је добра намера?! Јеси ли све учинила, државо, као Јован? Шта си жртвовала, као Јован? Нас?! Па нас Бог не да, зато што смо се приљубили уз Њега.

Кажем, само треба да верујеш... И да хоћеш да мрднеш... 

Пуно ми је срце. Моја Србија није мртва. У Сава центар није дошла премијерска публика, а да млади стоје иза конопца и вриште што их виде. Обрнуто. Дошли су млади људи, пун Сава центар младих људи, да човек не поверује. Они су сами, на позив новинара, дошли на премијеру и купили карте. А српски џет-сет је стајао иза решетака и, чујем, вриштао је од бесова. Е, то је разлика између нас и Запада. Мо'ш ме убијеш и да ми узмеш тело, ал не можеш да ми уземеш душу.. Некима можеш, некима нама – не!

Ми смо синоћ били срећни, јер смо били с милим Богом. Хвала ти, Боже, на прилици. А и победили смо државу и то баш у тренутку кад се десио државни ментални удар... Моје тугом убијено срце почело је синоћ поново да куца... С Нађом сам оздравила и ја!  Србија није мртва, народе, Србија – није мртва! Оживела је и мртва филмска критика. Ево је.. Каква је, таква је, али је жива.

ПС Филм мора да се гледа. „Ко је Србин и српскога рода...“ Гледање овог филма је наш бој за нашу државу, за нашу децу, па ко не дош'о да гледа... Не дош'о. Нема везе. Ми, који смо дошли, купили смо карте за нешто веће од пројекције. Нађа нам је спасла душе и ми ћемо се поново наћи у светлу и радости као синоћ. Ја у то дубоко верујем. Не да верујем, ја ЗНАМ да ће бити тако. Видела сам синоћ где ми је место – с добрим људима, у радости и захвалности.

Може ли меритократска држава бити на бестежинском простору?

            Ал` сам ударила наслов! Таман да отерам духовито импотентне, шта ће ми... Требају ми разиграни, маштовити, насмејани, гостољубиви, пристојни љубитељи своје струке, да имам с ким да разменим коју... Ако сте то Ви, драго ми је, ја се зовем Тако И. Тако. Ви не морате да ми кажете како се зовете, ионако све заборављам, где ми је новчаник – посебно... Па у седмој сам деценији, није чудо. Уф!

            Елем, данас нам је тема „Меритократски систем као императив опстанка сваке државе“. Шта је то? То је кад државу воде талентовани, интелигентни, образовани, вешти и – поштени. (ово последње сам ја додала, јер ми организам тражи). 

            Да ли је то утопија? Није. Такве су власти свих великих држава. Њихова меритократија се састоји у томе да најбоље становнике стављају за државне чиновнике. Да ли су они поштени? За себе јесу сигурно, према својој држави посебно, за остали свет могу бити опасни. Но, говорим сад са становишта становништва – сваком народу је неопходна таква држава, због сопственог биолошког опстанка. 

            И ту ништа није спорно. Заправо – јесте. Спорно је што праве меритократске државе имају такву спољну политику да не дозвољавају малим, или великим али сиромашним, државама, да и оне бирају најпаматније, јер паметни стално траже начина да не робују великима. Отуда се меритократија великих бацила да направи медиократију малих. Техника је једноставна. Образоване привучеш код себе за мале паре. Кад ти их је доста, уништиш образовање у њиховим домицилним државама. Деци даш дечја права без санкција. Професорима забраниш да дишу. Медијима забраниш да зуцну. Културне институције реновираш деценијама. Цркви укинеш љубав. И, ето, имаш толет-папир растворен у лепку, спреман за папир-маше, од кога можеш да правиш све, од покућстваа до државе. И, ок, то сви знамо, нисам морала да пишем.

            Али, не знамо, или бар ја не знам – због чега ми на то пристајемо...?  У, ствари...

           Ма, не пристајемо, бре! Него нас нико ништа не пита! Е, ја сам одлучила да се питамо за јуначко здравље. Молим лепо. Не могу баш да се рвем са тзв „међународном заједницом“, јер тешко је кренути на снопић. Али на трулу, појединачну гранчицу могу, у име Бога, поготово ако није багремова, него багрина. И то ћу да гледам своја посла, оно што се тиче мене. Не, нећу ништа грандиозно... На пример, да тражим мериторину државу, јер је она немогућа на бестежинском простору. Бестежински је управо овај наш простор, јер реч више нема тежину, памет више нема тежину, морал одавно не чини наше одлуке тешким. Ни црна земља више није тешка, јер се више ни мртвоме не говори „Лака му земља“, него R.I.P. а камоли живима. Па може живима да се пожели лака земља и да се мисли на државу, што не може? Под условом да имамо државу, а не само земљу на којој, и под којом, проводимо дане. Нема духовне арматуре у човеку, да не можеш да га мрднеш, поколебаш или наједиш, јер духовност тражи жртву и не познаје страх. Да ли ја имам тежину? Јок ја. Зато ћу на ситно да кевћем. И то о женским стварима, јер ме се оне тичу.

            Ево. Читам један угледни женски портал. Убише се од превођења туђих вести. Кад ти дају рецепт, лепа слика нема шта, али намирница има само у оним државама из којих су мазнули рецепт. И тако сваки дан. Новинари се убише од превођења, уредник од захтева да се нађу страни линкови, директори срећни што ми кликћемо и отварамо странице, власници срећни што се кликтањем умножавају рекламе. И? Где је ту проблем? У новинарима није, јер нико не би био срећнији да разбије тему у својој области. Добро, претерујем, део је такав, други део неће да ради ни кол`ко за воду. Уредник је „нечији“ јер је безидејан, краде туђе, директор задовољан, јер његово јесте да обезбеди онлајн кликтање, власник је обично из иностранства, хоће паре, брига га за квалитет. И то је светско новинарство, није само наше. Проблем је – у нама. Ми кликћемо и хранимо своју сопствену пропаст, јер туђе рецептуре нису за наш стомак.

            Е, па нећу то више да радим. Је л` нећеш да ми кажеш који су јесењи радови у башти? Је л` нећеш да ми кажеш како за мале паре да напуним тегле? Је л` нећеш да ми даш посне рецепте? Е, добро онда, умем ја да пишем и сама. Не, није то систем „Уради сам“. Једном сам ушла у ту радњу, кад сам видела цене, лакше ми било да платим мајстора. Ово је моја борба за мериторинг, за глас часних, за глас зналаца, за глас струке, за дело талентованих... Не, никог не позивам да не кликће. Боже сачувај. Само кажем да ја то нећу више да радим. Ја нећу да ми више не објављују коментаре..  И хоћу да кажем да уредник/ца тог портала нигде у космосу, доклегод допире интернет, не би могао/ла да седи на том радном месту. Седи, дабоме, не ради, седи и крадуцка. Ја да ти кликћем за твоју плату?! Па нећеш, мајчин синко, или ћери мамина. Не отварам ништа голо, покрадено, бизарно, шокантно... Не дам глас штетном, глупом, језивом, јер ми је Бог дао софистицирани, а не ријалити дух, слава Му за све. Стварно... И дао ми је "игнор" у глави да ме чува од привлачног медијскога зла.

            Као што видите, ово је само паљење рефлектора и дизање огледала, да се боље видимо. Шта ћу, женско сам :). До душе у пензији, али нисам рекла да не знам где ми је огледало, него новчаник.