Гледали ли сте кошарку? И ја сам. Кад баба у осмој деценији седне да пише о кошарци која је прошла, онда мора да је то нешто посебно, је л` да? (Је л` то неко мени добацио: „Све је већ речено, баба! Идемо даље!“?) Ма немојте кас`ти ... Није све речено.
Је л` неко рекао да ништа више није исто? Па, није. Молим лепо. Шта више није исто, нити ће икад бити? Чек` да видимо:
Не „до кад“, него „докле“ ћемо вас слушати? То није исто. До кад ће нешто бити, то не можемо знати, а о „докле“ одлучујемо сами. Језикозналци би рекли да лупам, али не. „До кад“ је питање за време, а „докле“ за даљину, и то у најширем смислу речи. „Докле ћемо пуштати неког човека“ је питање границе, а не времена.
То најбоље кажу Апостоли. Пита их народ „Докле ћемо вас слушати?“, јер послушање је врлина. Јесте... Ал` не можеш махнитог човека слушати и служити, па народ пита „докле?“. На то питање Апостоли одговарају „Док поштујемо Закон Божји!“. Проблем нас Срба је што не познајемо Закон Божји, а и ако смо чули за њега, обично не знамо шта то значи у нашем свакодневном животу, а и кад знамо значење – не примењујемо га. То је гадно ако сам не знаш где је граница. Слеп само може да те одведе у провалију, ако си му слепо послушан. И ту си мртав пре него што стварно погинеш. Јер, слушати неразумог је умирање у трајању. Али, постоји још горе, а то је кад Владика СПЦ зна Закон Божји, а не води народ нигде, него мучи свештенике који су путоказ том истом напаћеном народу. Докле ће то ићи? И куд нас то води? Шта се ово дешава у Вршцу? Је л` знате шта се дешава у Вршцу? Ту ако будемо слепи, глуви и неми, нећемо бити као они мајмуни са рукама на устима, очима и ушима, него нас неће бити. `Ајмо редом:
Данас је дан пред заседање Скупштине Србије на којој ће се, можда, одлучити да морамо да нестанемо. Организовано ће доћи они који мисле да морају то да подрже, а неће доћи они који би само да живе. Јер – шта их брига. Кад мало размислим, заправо, сви ћуте. Мук је свуда, свуда око нас, мука је исто свукуд, али је мук јачи, једино се чују они који мучу. А попе ни да мукну, ни да бекну, ни да скоче. Уместо да нас предводи, Црква баш ових дана увлачи паству у дилему: јога или пилатес. Не Црква, грешна ми душа, него клир. Црква је заједница Бога и крштених душа, дакле, заједница Бога, нас и оних наших који су преминули, а били су крштени. То је Црква, а не само ови што носе мантију. Они се, тако рећи, лажно представљају. Дакле, клир се чешља, као она баба, док нешто тиња. Заправо...
Не ни клир, него владике. Владика Ћира, и владика Спира. Нису их завадиле жене, немају их, него јога. Један каже да нема штете ако се поставимо у неку асану док нам извршитељ куца на врата, други каже да то нема везе са православљем, него кад зло донесе позив за суд – да радимо пилатес. Јога и пилатес нису исто, кажу. Да ли је то једина срамота која нас је задесила? Чек` да видимо:
За Божић, овај наш православни, народ је, у хиљадама, читао на Твитеру објаву Дарка Николића, новинара и писца најтраженије књиге на српском језику „Гвоздени пук“, како његова мајка пакује пакете хране за сиромашне који просе испред цркве. То не би било ни мало занимљиво, јер то раде многи па ћуте, да није написао да она то ради упркос томе што, као доктор наука, има пензију 19.000 и нешто. Доктор наука има толику пензију?!!! Како, бре?!
Па, некако овако:
Јутрос рано пошла на литургију. Пешке. У Храм Св. Саве. Има две литургије недељом. Пораним. Буде ми врућина после. А будем и гладна. И на једном киоску видим новине са карикатуром нашег чувеног Петричића.
Био
је Спасовдан, слава Београда. Била литија. Прошле године су је крстили (ко? Па
неки... Народ сигурно није) да је то била породична шетња. Ове године сам
Патријарх је рекао у споту да се Београд моли за мир, мир у нама и мир у свету.
Па, нормално да смо за мир, али за то се молимо на литургијама, не нешто
посебно на литији. Зна се, у литији се молимо за свако добро у граду, селу, по
пољима, око храмова... Тог јутра, пре подне, као и сваког дана у храму Светог Саве и Вазнесењској цркви, Београд се
моли. Сваког дана можемо тамо да се молимо и за мир, је л` да? И не само за
мир. Али нема ко то да каже народу. Зашто? Зато што је Црква изгубила
мисионарску функцију у друштву ОДАВНО. Како је изгубила? Тако што се понаша као
да је само клир Црква. И тако гетоизиран, клир народу износи само формалну
страну хришћанства, суштинску не. Кад нема суштинске везе, онда ништа нема
везе. Да тога одавно нема, говори једна бенигна ствар – Ваша посета једном концерту.
Погрешили сте. Приђите да Вам шапнем како... (Нема љутиш,
мора овако јавно)
Нешто су Вас преварили, па Вас навукли. Нису намерно. Не знају ни они.
Али, Ви бар знате да и у клиру, и у лаосу
постоје људи који нешто знају, али, рекох - нису повезани. Ваше је да повежете
Бога, клир и лаос у једно, у Цркву Божју. (Не, није лако. Па није никад лако
бити патријарх. Ни у једном времену. Али... Као снопић смо јачи, ма какви да
смо. А Богом повезани, још јачи). Не сме више да се деси да Патријарху српском
комунизам и либерална лаж буду представљени као национални идентитет. Е, томе
служи овај текст (Истина, могао је само Вама да стигне и на мејл, али мора и
јавност нешто да учи). Дакле:
Помолило се сунце у Београду. А било хладно сачувај Боже, што би рекао Патријарх Павле: „Боже ме `прости, као да ће Божић, а не Васкрс“. И ето мене, бакице са штапом, по зубатом сунцу, у шетњи до Универзитетске библиотеке. Тамо сам „ПЧ“. Не знам шта то значи. Ваљда „Почасни члан“. Доктор сам наука, па ми то дали. А можда то важи и за ове са основном школом и купљеном дипломом? Не знам, али ми то ништа и не значи. А кад сам већ у библиотеци, морала бих и до Архива Србије. Ту је иза ћошка...
Треба ми неки шематизам... `Ал`, бре, ` ладно. И ја ти седнем у мој омиљени кафе поред Архива да се згрејем, кад имам шта да чујем. Неки гости се плаше да би могао да изгори Архив Србије... Како, молим?! Хтела, бре, д`умрем! Овако су причали: