Поздрав атеистима!

Као баба која не сме да изађе из куће, јер сам 65+, имам сувише времена, ма колико мало да ми је преостало. Могу до миле воље да размишљам о свему, као и сваки притвореник који не зна каква ће пресуда, овде на Земљи, бити. И осећам се променљиво. Паднем, па се дигнем. 

Не палим телевизор одавно. Много сам гледала партизанских филмова са оним "Лос!", "Халт" и "Ахтунг, ахтунг", па је мени свако редовно сапштавање - то. Логично, то је принцип Павловљевог рефлекса, не знаш да л` си следећи. До душе, мени се нико и не обраћа. Ни за кога не постојим. Е, али ја имам да се обратим, јер за мене све постоји. Прво атеистима. 

Дакле:

Драги атеисти,

колико се деценија причешћујем, ја бих до сад сатрулила од резултанте ХИВа, хепатитиса Ц, ТБЦа, стрептококица из дечјих грла и свих могућих сезонских грипова, који су врло фенси, јер сваке године мењају цео дизајн. А сваки поп би умро после прве литургије. Само би се у олтару претурио, као да је испио чашу вина марке "Лукреција Борџија", Боже ме `прости. А мислим да сам још жива, јер кад не будем, тамо где будем отишла, комуникацији не треба тастатура. 

Дакле, драги моји, џабе сте се обрадовали што нећемо моћи недељом на Литургију. Не! Литургије нису само недељом. Али, што би рекао Наполеон "Quand l'ennemi fait un faux mouvement, il faut se garder de l'interrompre" ("Када непријатељ прави грешку, морамо бити пажљиви - да га не ометемо"). Али, пошто нисам Наполеон,  ја ћу вам открити - литургија се одвија непрекидно (поздравио ме Зизјулас 😄). И овде морам да станем. Праштајте. 

Је л` мене то сад неко од верника пита зашто сам стала? Зашто се не борим за нашу веру? Па ево:

Нама хришћанима није допуштено да се споримо са неистомишљеницима. "Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и, окренувши се, не растргну вас". На коју год се живуљку ово из Светог Писма односило, наше је да се не споримо и не вређамо. Критика смањује енергију, похвала даје снагу, а захвалност уздиже на Небо. Захвална сам атеистима што су ми отворили очи да ми хришћани нисмо довољно добри, чим они нису пожелели да буду као ми. То што не знају, није само њихова ствар, нити ствар клира (нећу даље ту реч да помињем, да не излетим из коже) то је ствар освешћених хришћана. Али хришћана, а не оних који мисле да су хришћани, јер су крштени, славе славу, уносе бадњак и на јаја лепе Снупија, а пре неку годину и Касандру.  (Сад кад се гледају турске серије, не знам ко би могао да замени Касандру). 

Православни треба да фарбају јаја искључиво у црвено, као ово на Хиландару

Дакле, атеисти не знају. И ја да не знам, и мени би било ненормално да једном кашиком храним себе, дете и мужа. А после свекрве сигурно не бих јела из исте. Они просто не знају да ја у Цркви не једем удробљено вино. Но, није моје  да објашњавам шта узимам из исте кашичице. Нисам теолог и нисам полагала апологетику. И не узимам паре за сведочење живог Христа. Моје је да сведочим како је бити добар човек, обликован Христом и заштићен Мајком Божјом. 

Моје је и да волим људе. А љубав је, како рече Патријарх Павле, врхунска врлина, љубав обухвата и подразумева све остале врлине. А ми мислимо да је љубав емоција. Јесте, али не онаква каква ми мислимо да је она. Да ли волим све људе...? Питам се и сама. Па... У принципу да. Али кад дође на конкретно, скаче ми притисак. Е, па нисам врлинска женска. Не нисам. Ја сам једна бака стављена у изолацију, не зато да јој буде добро, него зато што већ није била добра. Ал', ево, ми стари се поправљамо:

Због тога ово непричешћивање схватам као епитимију, као горак лек. Постим, а не причешћујем се... То је епитимија. Кад ћу опет смети? Можда никад више нећу смети. Бог зна. Верујем да ће ми дати оно што је најбоље за мене. Имам поверења.

Немам окултну молитву да се деси чудо. Јер чудо зависи од наших молитава и Божје промисли. `Де да се мешам у Божја посла. И како бих могла да знам шта је Божја промисао...? Одавно немам новинарска питања за Бога: кад, зашто, где, када, како. Имам само једну обичну људску молбу: да ми опрости што не сведочим како је лепо бити с Њим. И да ми да снаге да се испуним љубављу. Е, па то су две молбе! Нису. То је једна те иста.

Ето, то сам хтела да кажем.

Тако да поздрављам другове атеисте, и оне који мисле да то нису, а који су забележени у "Небеској литургији" за вјеки вјеков. Шта је па сад то? То је оно где пише:

"...А ко диже цркву задужбину,
Не диже је Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит' Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили.
Богаташи милост оставили..."

(Ја све, као, нећу да приговарам, а бијем шамаром и лево и десно. Све као фино, а понеког ударим текстом ко песницом у чело. Ма није...  Него подсећам шта је светитељ рекао. Нисам ја ово писала, светитељ писао, Бог диктирао у перо).

А има ту и ово:

 "Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тијесна гробља, а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се живог Бога не сјетише..."

 Према томе, док год има другова атеиста, има ко да нам не да да не ваљамо. Само да знају, понављам, није литургија само недељом. Остало је рекао Наполеон. Али да знају и они који мисле да нису атеисти, да ће нас невоље тако брзо научити шта је православље, да нећемо знати кад смо постали Богоакадемици...

Према томе, још једном поздрављам атеисте громким "Христос Васкрсе!" А и све које мисле да нису атеисти. Шта ћу, па наши смо. Морам. Не, не морам. Ја то из љубави (Е, што ти је женска памет, мења мишљење свако мало).

И одох да џогирам у месту, да васкресње дочекам бодра.