субота, 8. април 2017.

ОДГОВОР ПЕНЗИОНЕРА

     Једва сам прогурала ову ноћ... Ако не буде више овог блога, то ће значити да је један пензионер мање. Један мање-више... Томе се могу само радовати они који ће, без имало скрупула,  и на мени мртвој зарађивати као што су током свих мојих пензионерских дана. Па хоћу да кажем нешто, јер би ваљало знати:


     Нису, децо, пензионери гласали за овог председника, него они који зависе од државе. Плус још нешто. Ви, млади, нисте изашли на изборе. На мом бирачком месту није изашло око 45% људи с правом гласа. Вучић је освојио око 14% гласова од укупног бирачког тела. Осталих 41% гласало је за неког другог... Еј, 14%!

     И сад у писму, које је прочитала васцела Србија, морам да читам: „Sram vas bilo što ćutite, savijate glavu i glumite demokratsko društvo i što ste dozvolili da studenti i deca brane ovu jadnu državu koju ste nam VI stariji ostavili ovakvu kakva je danas! Sram vas bilo penzioneri (ваљда се вокатив ставља међу запете?!) što ste dozvolili da izdržavate svoju decu i unuke, što ne možemo da se zaposlimo, radimo, sagradimo kuće, kupimo stanove, napunimo frižider kako ste vi to nekada mogli!


     Нисам гласала за Вучића, али ни за Јанковића. Ни за Шешеља, ни за Белог.  Мој фаворит је био неко ко нам је потребан и ко је прави победник ових избора. Неко за кога мислим да од Србије може створити државу од реда и рада. Видела сам како изгледа то чиме управља. Нема зезања. Нема страних служби. Нема лева рука, десни џеп. Тај кандидат је прво ишао код свог духовника по благослов да крене у изборну трку, па онда у Хиландар по исто то. А модеран да га нема куд. Смирен и одлучан. Прави!

     Значи, ако ми неко још спомене да сам крива за стање у земљи... И ако ми каже „Срам те било! Шта сте оставили деци?!“... Ја ћу... Шта ћу? Да бијем – не помаже. Да дигнем руке – немам право. Да плачем – то може, али је непрактично. Да кажем? Коме? И ко кога данас па слуша? Да напишем? Па докле? :)

     Али ћу прво да видим што се прозивају пензионери? Или боље речено, ко ме, бре, и зашто прозива?! Ја нисам ПУПС. И немој се вређамо. И да се делимо, више. Јер, неправедно је то и као такво – глупо. Хм... Али нећу ни аболирати оне који су, крали отаџбину, потказивали рођену браћу, мучили сопствену децу, или туђу да би својој  приуштили оно што им не припада. Не, не, нису ни сви прсти на руци исти. Али, вама неће користити генерална љутња на пензионере, децо. Зашто? Како? Па овако:


     Прво: Србија је геронтолошко одељење планете Земље. Средњаци се не жене и не удају, мало млађи беже преко гране, најмлађи се слабо рађају и зову се Хуан Антоније или краће, на три-четири слова, на пример Дуга... Према томе, како се на геронтологији гласа, тако ће на одељењу и бити. Ја сам ишла да гласам – млади нису ишли. И сад ја не ваљам :) `Ајде, бре!

     Друго: ми смо, децо, вама оставили ту Пошту поред које пролазите. Све вам у њој дигитализовали. Ту је радило 122 доктора и магистара наука да би мени стизало љубавно писмо. Њиховим венама теку жута крвна зрнца. Поштари протестовали испред Владе Србије што се то уништава – ви нисте дошли.

     Нама и вама су преци оставили ту Скупштину поред које пролазите. Нико није ни зуцнуо кад је суспендована (мислим, како се то већ каже).

     Оставили смо вам синдикате и Дом синдиката. После 5. октобра синдикат није био више „потребан“, јер је све систематски кошено. Зашто? Зато што смо ми тог дана 2000.-те године мислили да ће да буде боље, а не горе. И пошто сад немаш никога да те брани, онда кад ти угрозе неко право - обратиш се Омбудсману, а он те искулира! Не верујете? Ја сам вам сведок. Кажите „Хвала Богу“ да вам није требала његова правна помоћ. Да јесте, кукали бисте над овом нашом Србијицом као сињи кукавци. Ја знам колико ми је врелих и сланих суза лило у три реда док сам читала ненормалан одговор пристигао од те његове службе... Уместо да те штити од правног насиља, од ненормалности, он је заштитио оне који су га поставили. Поштујем ваше право да и за њега гласате. Свако може да се пече на свом искуству, ако му туђе сузе нису довољне.

     Онда, ако заврнете лево од Дома синдиката, ако туда пролазите, проћи ћете поред биоскопа „Звезда“. Има ли га? Ради ли? Па, јесмо ли га ми чували или гасили? Или ћутали? Демократија има дефиницију „Може да прича шта ко хоће, али нема ко да га чује“. Ја и сад вриштим на помисао да би неко стварно могао да направи атлетски стадион унутар Смедеревске тврђаве. Што рече једна професорка која зна шта пише у Закону о заштити покретних и непокретних споменика културе – „То је вандализам“. Дакле, по дефиницији. И?! Ми смо то сачували, како тако, од Ђурађа Бранковића до данас, и оставили вама, младима, а ви гледајте шта ћете. То је материјална култура Србије. Материјални идентитет. Наш. Додуше, та тврђава има Мали и Велики град... Велики град је сав у рушевинама. Можда ту...?





     Пролазисте ли између некадашње Скупштине Србије и Председништва? Видесте ли споменик цару Николају? Застаде ли ико да се помоли за људе у Петроградском метроу које су пре неки дан страдали? Прекрсти ли се ико за њихов покој душе? Или за душе хора Александров? Зар нас тај споменик ни на шта не асоцира? Имамо ли ми духовну културу? Хришћанску? Или ћемо сви као гуске у маглу, као да смо тикве без корена и као да нисмо крштени?! Јесу ли за неуљудност криви пензионери? Можда ја треба да уступим неком младом место у превозу, па нисам обавештена...? Мода се мења, па и у пристојности, ко зна... 

     И кад смо код духовне културе, и ћирилицу смо вам оставили. Да. Она се не једе? Не, наравно, али је то први знак да нас могу, или не могу, прогутати. То су својевремено урадили и са турским писмом... Дивно је једном рекао Слободан Антонић „Кад хоће да вас окупирају, прво вам промене писмо“. Па што да идемо евентуалном окупатору на руку?

     Даље: Кад дођете до Југословенског драмског позоришта, да ли су пензионери те куће криви што им данашње млађе колеге одбијају улоге у позоришту, у кући која их храни, да би одрадили тезге. А примају плату за сваки радни дан, као да су радили, а нису? Док неко од "звезда" одбија да игра тамо где је стално запослен, јер се, ето, бави пољопривредом или снима серију, хонорарци у том истом позоришту гладују, јер су са репертоара скинуте представе због одсуства звезда. А хонорарце и редовно запослене плаћају сви у Београду. Шта мислите, да ли је покојном Бати Живојиновићу икада пало на памет да одбије било какву епизодицу? (Добро, он је био филмски глумац, али, бре, знате ли који је то био однос према кући у којој си запослен?!) Знате колико фамозних пензионера је баш ту зарадило своју цркавицу, која је мања од плате оне девојке из Министарства културе која је путовала у Азију о трошку државе и оданде нам отписивала да смо – шта?! Сећате се тога? Сузе ми кренуше кад помислим ко је све од глумачких величина овако непромишљено повређен. Генерализације су опасне.






     Онда: Да ли су пензионери РТС криви за стање у јавном јадном сервису, а да су више од свих нас полудели због тог истог РТС, који су они  правили?! Па, свако од њих зна посао боље од ових сада, јер се то види по програму. Није све ствар пара, нешто је и у моралу. А нешто и у памети. У Шведској, на пример, сви дугмићи у лифту су хоризонтални, а не вертикални, да може да дохвати свако дете. Значи, треба да волиш некога, да би му био у служби. Пише у светим књигама „Не може се служити и Богу и мамону“ (демону), у преводу „Не може се служити општем добру и новцу“.

     И на крају: Шта мислите, како је пилотима који су после бомбардовања пензионисани?! Они који су бранили небо и земљу, после бомбардовања су покошени пензијама. Па, зар ви и на њих пљујете?! Ко год на небо пљуне, на образ му пада.


     Има ли и један наставник, учитељ да вам је ваљао? Али да је стварно ваљао, онако као човек, а да је сад у бедној пензији-контејнерки? Па и њему шамар, јер је пензионер?!

     А да не причам да ме никад нису лечили марвени трговци. И на лекаре-бесребренике бацате ћифте?

     Ја се овим писањем не браним. Мене моја љубав према сопственом детету, кроз које волим свачије дете, (па и вас – нормално), брани од сваког напада. Само сам хтела да кажем – ко год тражи непријатеља изван себе – већ је настрадао. А то говорим и себи :)

     Одох у цркву, на службу. Празник је. А и дубоко верујем да нема ничега без Бога. У тој љубави треба да се сретнемо. Па, бре, децо, један смо народ.