Јуче ме је једна жена подстакла да напишем текст.... Куповала сам нешто у пекари, она затражи нешто посно, продавачица јој рече да је то што је узела са попустом, јер уз то може да добије за 1 динар још и 1 јогурт. Жена се насмешила и савршено мирно и љубазно рекла. "Не, хвала". Па мислим се: "Дете моје, ако ти тражи нешто посно, што јој нудиш мрсно?", ал` помислих, ваљда је то рекла рутински... Ал` - није рутина. Продавачица се окренула (а слатка је, обична, простодушна, добра), позвала колегу и рекла: "Џабе питам, нико неће". Насмејах се. Хтедох да кажем да питају ове које не посте, зашто они да купују јогурт, ал` одћутах. Ваљда газда зна шта ради. Узех питу од хељде са броколијем и спанаћем, цмок, прсте да полижеш. И одох да чекам трамвај.
Пост је. И скоро сви посте
Шест трамваја скренуло десно, а мени треба онај што иде право. Искупи се народ, сви причају у глас. Неко мобилним, неко између себе, бука да те Бог сачува. Али не она бука од веселе неконтролисаности. Напротив. Зебња. И непосиво незадовљство. Незадовољство превозом, школом, изборима, газдом, патикама, третманом маме у болници, ликвидношћу, васкршњом јелком од прошле године, молером, општином, Оћу да умрем од тог црнила. Чујем и да је дан лежања у мртвачници хиљаду динара. А трамваја нема, па нема. Један човек рече, више за себе: "Е, децо моја, ово се некако мора разрешити. Ово не ваља. Да сте читали посланици Патријарха Варнаве - знали бисте". Па нисам читала. Дођем кући и потражим...