Правио се једном рокенрол концерт за децу на Сајму.
Правила га Пионирска организација, ал` се већ тада више није тако звала. Давно је то било, осамдесет и неке...Председник извршног савета Београда, практично владе, био је Златан Перучић и он ће, као, да буде покровитељ
тога. А ја ћу да будем у Одбору за „концерат“, јер волим децу. (Једном сам
добила и плакету на којој је писало „Хвала Вам што волите децу“. Куку, кад
нисам цркла од смеха. Тад сам мислила да сви воле децу). И био и Бора Чорба.
Сад сви треба да се нађемо у Скупштини града да се лепо договоримо о свему.
Бора дође у Титовој лимузини, довезао га Оливер Мандић, са све качкетом
окренутим натрашке. Тад се знало да су другови пролетери носили качкете,
реакција (читај – господа) шешире, а ово, качкет наопако, ваљда, зајебанти. Још,
бре, био комунизам, Тито се још није о`ладио. Ко сме да носи качкет наопако...?
Улази
Бора у Скупштину града и каже „Стиг`о Бора до двора“. Јоооо! Какав двор, какав краљ! Тајац. Тек кад се
насмеја Златан, онда и остали. Где смеш да се смејеш мимо протокола.... Ја се нисам
смејала од страха.
Сео
Бора поред мене и каже: „Госпођо, Вас да учланим у нашу Партију пијанаца, па да
ме Бог види. Ево, имамо Коло пијаних сестара, имамо и лого – срК и чеПић...“. И
ја почнем наглас да се смејем у мртвој комунистичкој тишини. Само се чуло
куцкање оловке по столу. „Али ја не пијем“, шапнем Бори. „Штета, то Вам и
кажем. Кад бисте дошли код нас, то би Вас одмах прошло...“. Опет сам се
насмејала, изгледа гласно, јер ме муну лакат са леве стране. То је значило
„Ћути, будало“, а с десне стране ме гурну па Борин лакат: „Ови освојили двор,
па нам не дају да писнемо. Доћи ће и моја партија на власт. Боља је од ових,
кад Вам кажем. Састанци су у кафани...“, шапутао је Бора, зезајући се онако, из
душе.