среда, 29. јануар 2020.

Има ли користи од литија...?

Литија. Земун. Нови Београд. Чудо у по бела дана! Свако ко живи у Београду зна да је Нови Београд направљен за спавање ситних комуниста. Већи су спавали на Старом Граду. И Врачару. Да, и Врачару... Па и сад се тамо чује милогорски... Највећи црвени су били на Дедињу, али тамо нису биле спаваонице. Тамо су сви били стално будни. Плашили се духова побијених градитеља отетих вила. А будно су пратили и да неко од нас случајно не писне да је Србин. Али, остало је међу њима и староседелаца. За пелцер. Чак се ту створила и комшијска коегзистенција. Свако је ћутао за себе. Јави се на улици тек из пристојности. Једино се послератна деца помешала. Деца к`о деца. И одједном, литија сруши све те поделе. Шта се у ствари у Београду десило? Па срушио се мали комунизам, бре. 

Крај није могао да се сагледа

субота, 25. јануар 2020.

Хоће ли Београд положити испит...?

Док ово читате (субота увече), на младе људе у Подгорици, полиција баца сузавац,  кажу и шок бомбе. Јављају да има и повређених младића... Шта за то време ради Бгд?  Примећујем ли само ја да је Београд постао непојмљиво непрепознатљив...? Где је нестала она господа чијем се шарму и моралу није могло одолети...? Јесу ли џентлмени умрли? Где су оне чудесне комшије које те зову на кафу и честитају све редом, хронолошки, како шта стигне...? Јесу ли сви они који су носили пиштаљке и најдуховитије транспаренте на свету - запалили преко гране? Јесмо ли ми већ мртви? Или се, као лисице, правимо да јесмо да бисмо преживели? Да бисмо преживели - шта?! Знамо ли какав нам је Бог тест спремио?

 Не, ово нисмо ми. Али можда и јесмо

уторак, 14. јануар 2020.

Ко нас је све издао...?

Мислила сам да сви прате догађаје у Црној Гори... Глупача ја, Боже ме `прости. Дошла ми комшиница на кафу. Супер жена. Добра, добра. Паметница. Зна за ред, видиш јој по деци. Лаф. Другар. Све разуме. Дође ми да је загрљајем срушим, колико се обрадујем кад дође. Волим сву њену децу. Све. Како, бре, не зна шта се догађа у Црној Гори?!  И опричам јој све шта сам видела на интернету. Она слуша, слуша... И занеми. Дуго је ћутала и сврставала податке у глави. Одједном је извадила телефон и рекла: "Да ти покажем где су ме водиле унуке!".

Водиле је на кестен пире.
Кучи иде ка источнику живота

 Она је у нано-секунди у мислима прешла пут од завејаног страдалног Жабљака, до неког њеног ко би могао, ко зна како, следећи да страда. Изненада сам добила утисак да сам ограђена жицом, у оквиру које је дозвољено јести кестен пире. Неко ме је на превару ту, међу жице довео, а онда издао... Ко? Ко све, боље речено?

уторак, 7. јануар 2020.

Хоће ли нас бити...?

Божићни празнични дани. Лежеш и устајеш са Црном Гором у сваком молекулу душе и тела. Ко има душу у телу, наравно. Ко има само тело, и нарочито доњи део тела, тај је срећан што му је остало сарме и печења од Нове године. А било и за Светог Николу... Шта је ту ненормално, неко пита? Па - пост је. И пошто човек који тако поштује пост има пресечену личност у пределу варења, не може да му дође одоздо у главу да можда неће дочекати следећи Божић... Нада се да хоће. Што не би дочекао? Какве он везе има са овим и овима... Али, свакако више неће бити исти. Зашто? Зато што ће брзо, јако брзо, научити да православље није "наша традиција" него - начин живота и то живота пуног врлина. Научиће да не може да се  "поштује" Бог, а да не се не поштују Његови закони. То ће да научи свако чим схвати да смо постали опасна сметња некима.  НАТОу,  на пример. Па, што наши попови нису пример том животу пуном врлина,  опет неко пита? Баш о томе пишем. Сведочим. И питам се: јесу ли нас припремили за оно што нас чека...?