среда, 14. септембар 2016.

РУДАН - МИЛИЋ

Постајем класичан светски новинар. Пишем о нечему с чим нисам упозната до краја :) Емисију са госпођом Рудан и Јеленом Милић - нисам гледала целу. Нешто у њој ми је повод за ово писање. А тренди је, и куул, да пишеш тако, на бази пола информације :).
Два разлога су за то што нисам издржала до одјавне шпице: један је - мушкарци гости, други је – жене гости. Било ми је жао мушкараца, јер су доведени у ситацију да то не могу да буду. Да дођу до речи – не могу, да бију – не иде. И гледаш их како трпе. Пристојно. Стрпљиво. Мени то тешко било да гледам. Као да ми је фалио частан мушки ауторитет. 


Жене? Једна је говорила оно што и сама без псовки мислим, па то не морам да гледам, то знам. А друга... Не знам шта је говорила... Односно, знам – покушала је да ме прави лудом. А пошто мислим да то нисам, једноставно сам то и прекинула. Што да ме неко у мојој кући прави блесавом?! И то сам урадила у тренутку кад је била споменута Мирјана Бобић-Мојсиловић. Схватила сам да се хоће рећи да ни МБМ не зна шта ради. Она је мени симбол неустрашиве, самоорганизујуће креативности. Црта, пише, путује, продаје и од тога живи. Не плаћа је Роке-фелер. То је мени, онако, на мој бабски начин – кууул. И сад не ваља ни она. Речју, сви ми који смо бомбаровани – ми смо луди. Нисмо уопште схватили зашто смо пофајтани касетним бомбама, а после тога дуго пеглани, и тако страшно страшно, да сви будемо без треће и пете димензија. Равни, глатки, исти, да лакше станемо у масовну гробницу. А ко се противи тој глобалној некрофилној моди – тај је луд. Не препознаје шта је за њега добро. Па што то да трпим?