ДОЗЕР ЗА ПРИЧЕСТ? ХВАЛА, НЕ ТРЕБА!

            Дошло време да се и луди и мудри питају да ли су нормални. Толико нам је добро. Свако зна шта му је, само му је увек други одговоран за то што му је. Зацарило се „ЈА“, а умрло „ми“. Умрло, јер га нисмо хранили љубављу. А без „ми“, „ЈА“ не може да живи. 

          

То бар пише у социологији. До душе, у време мојих студија учио се марксизам, па је у тој науци, коју смо називали социологијом, писало да човек не може да живи без заједнице због друштвене поделе рада... Ма... Тај марксизам више не важи. Али, пише то исто и у „Вјерују“. Ту је изнето шта је то у шта ми православни верујемо. И ту пише да ми верујемо у саборност. Саборност је кад смо се сабрали у Христу да заједно живимо и радимо, да прослављамо и захваљујемо, да крштавамо и сахрањујемо. „Вјерују“ још увек важи, за разлику од марксизма, само што нас је марксизам слагао да то не важи. Лагао док је могао. Кад је марксизам престао да важи – ми нисмо знали да „Вјерују“ и даље важи.  

 И сад лебдимо по пространствима као кад се космонаут, који је изашао начас из брода, откачио. И тако док, лебдећи, не умре. И онда ће лебдети, јер где ће? За шта да се, тако мртав,  ухвати да се спасе? А душа не умире. Свака од тако изгубљених личности је мислила да може да буде нехајна према броду... Да се никад неће десити да се нађе у поднебесју. Постане свесна те заблуде тек кад се веза с бродом прекине, а смрт дође да чукне на скафандер, који је био обучен да човеку буде комфорно...

            Гледала сам на Литургији за Светог Николу како се народ полако откачиње од Бога, јер свет углавном није знао за шта је дошао... 

`АЈД САД, СОКОЛОВИ...

            Мој најчитанији текст на овом блогу је „Рудан – Милић“, а одмах иза тога „Олимпијски вортекс“. Мрзи мене да пишем, стисла реума, а и заборављам свако мало... Заборавим да треба да напишем. Моја кума каже „То ти је од зуба“. Каквих, бре, зуба, кад имам све вештаке, мислим се...? „Од зуба времена“, каже она шеретски. Безобразна. Смејале смо се томе, баш онако... Тачно је то. Пре неки дан сам ишла нешто да купујем за ручак. Где год сам стала да купим, спустим штап да могу да платим. Платим и одем. Па се вратим по штап. То ми трећа нога. Добро је да нисам за четири...

            Моје тело слаби, али моја душа се подмлађује и све је ближа дечјој. Некад сам инфантилно наивна, а некад простодушно дечје православна. Спремам се за код Бога. Рањава, подераних колена, самлевена – али захвална. Захвална што нисам тиква. Него „к`о шипак пун коштица, тако сам пуна весеља. Тата, купи ми...“. Ја не заборављам ништа, бре, људи! Зато сам и болешљива. Трујем се горким успоменама. Јетка сам. Често сам јетка. Свађам се с телевизором. Сви ме питају „Како можеш да гледаш ту Скупштину?!“. У праву су. Тешко је бити туђа савест. А ја то њима јесам.

Надежда Петровић - жена која је дала живот за нас

Али у том незаборављању, не заборавим ни оно што је добро. Не заборављам од ког сам рода. То је важно. Не заборављам не да нисам тиква, него да нисам тиква без корена. И мислила сам да сам сама у том уверењу. А нисам.

Гледам јутрос једно дете на Јутарњем програму РТС. Написао књигу о српској војсци. `Оће да дели џабе. Па, како, синко?! Има ли Србина да помогне? Има ли спортисте да помогне, кад си већ спортски новинар? Да ти кажем, дете, нешто. Слушај.

РУДАН - МИЛИЋ

Постајем класичан светски новинар. Пишем о нечему с чим нисам упозната до краја :) Емисију са госпођом Рудан и Јеленом Милић - нисам гледала целу. Нешто у њој ми је повод за ово писање. А тренди је, и куул, да пишеш тако, на бази пола информације :).

Два разлога су за то што нисам издржала до одјавне шпице: један је - мушкарци гости, други је – жене гости. Било ми је жао мушкараца, јер су доведени у ситацију да то не могу да буду. Да дођу до речи – не могу, да бију – не иде. И гледаш их како трпе. Пристојно. Стрпљиво. Мени то тешко било да гледам. Као да ми је фалио частан мушки ауторитет. 

Жене? Једна је говорила оно што и сама без псовки мислим, па то не морам да гледам, то знам. А друга... Не знам шта је говорила... Односно, знам – покушала је да ме прави лудом. А пошто мислим да то нисам, једноставно сам то и прекинула. Што да ме неко у мојој кући прави блесавом?! И то сам урадила у тренутку кад је била споменута Мирјана Бобић-Мојсиловић. Схватила сам да се хоће рећи да ни МБМ не зна шта ради. Она је мени симбол неустрашиве, самоорганизујуће креативности. Црта, пише, путује, продаје и од тога живи. Не плаћа је Роке-фелер. То је мени, онако, на мој бабски начин – кууул. И сад не ваља ни она. Речју, сви ми који смо бомбаровани – ми смо луди. Нисмо уопште схватили зашто смо пофајтани касетним бомбама, а после тога дуго пеглани, и тако страшно страшно, да сви будемо без треће и пете димензија. Равни, глатки, исти, да лакше станемо у масовну гробницу. А ко се противи тој глобалној некрофилној моди – тај је луд. Не препознаје шта је за њега добро. Па што то да трпим?

Посвећено Бори Чорби: МАЧЕЋЕ ГОВНО ЈЕДНЕ ВЕРОУЧИТЕЉИЦЕ

            Правио се једном рокенрол концерт за децу на Сајму. Правила га Пионирска организација, ал` се већ тада више није тако звала.  Давно је то било, осамдесет и неке...Председник извршног савета Београда, практично владе, био је Златан Перучић и он ће, као, да буде покровитељ тога. А ја ћу да будем у Одбору за „концерат“, јер волим децу. (Једном сам добила и плакету на којој је писало „Хвала Вам што волите децу“. Куку, кад нисам цркла од смеха. Тад сам мислила да сви воле децу). И био и Бора Чорба. Сад сви треба да се нађемо у Скупштини града да се лепо договоримо о свему. Бора дође у Титовој лимузини, довезао га Оливер Мандић, са све качкетом окренутим натрашке. Тад се знало да су другови пролетери носили качкете, реакција (читај – господа) шешире, а ово, качкет наопако, ваљда, зајебанти. Још, бре, био комунизам, Тито се још није о`ладио. Ко сме да носи качкет наопако...?

            Улази Бора у Скупштину града и каже „Стиг`о Бора до двора“. Јоооо! Какав двор, какав краљ!  Тајац. Тек кад се насмеја Златан, онда и остали. Где смеш да се смејеш мимо протокола.... Ја се нисам смејала од страха.

            Сео Бора поред мене и каже: „Госпођо, Вас да учланим у нашу Партију пијанаца, па да ме Бог види. Ево, имамо Коло пијаних сестара, имамо и лого – срК и чеПић...“. И ја почнем наглас да се смејем у мртвој комунистичкој тишини. Само се чуло куцкање оловке по столу. „Али ја не пијем“, шапнем Бори. „Штета, то Вам и кажем. Кад бисте дошли код нас, то би Вас одмах прошло...“. Опет сам се насмејала, изгледа гласно, јер ме муну лакат са леве стране. То је значило „Ћути, будало“, а с десне стране ме гурну па Борин лакат: „Ови освојили двор, па нам не дају да писнемо. Доћи ће и моја партија на власт. Боља је од ових, кад Вам кажем. Састанци су у кафани...“, шапутао је Бора, зезајући се онако, из душе. 

ОЛИМПИЈСКИ ВОРТЕКС

Не волим стране речи, а ово у наслову јесу обе... Узела сам их зато што тачно  означавају оно што је мени страно. Вортекс је вртлог у ваздуху и води, који је најјачи у центру, а слабији што је даље од осе и на крају нестаје. Олимпијски вортекс је друштвени вихор, или торнадо, или вир. Траје, снажан је, дрма адреналин, одлази и нестаје. Шта остаје? Пустош...  Зашто? Зато што је вортекс сам себи сврха. Он нема другу суштину.

На то је упозорио само један човек – Андрија Прлаиновић. Лепо је рекао „Ми смо наше урадили. Заложите се ви за системску подршку спорту, ватерполу“.  Скочише спортисти из појединачних спортова да кажу како држава улаже у њих. И ту схватих зашто нам је на грбу двоглави орао. Нису то две главе, то се једна окреће брзо, гледајући у једне и друге. А ми покушавамо да будемо као та држава, јер су нам драги и једни и други и одосмо у шизофренију. Е тамо нећу, не да мене Бог! Ја сам Његова и Он ме познаје. И помоћи ће ми да ово сагледам.

И како Бог увек пошаље помоћ, појави се и председник Владе Србије да ми то објасни.

ПОРУКА НАШИМ ОЛИМПИЈЦИМА

            Ноћас ми остао упаљен телевизор... Гледала о Олимпијади са Оливером Ковачевић. Чекала и остало, па заспала. Стара сам, а бабе свако мало заспе. Будила се. На ТВ-у отварање у Рију. Спава ми се, а `оћу да гледам, па нешто преспавам, нешто не. Видим, стављају неке семенке у нешто... Деца, поред носача барјака, носе неке саднице. А ја не знам да л` сањам. Јер одавно ниједно добро не видех ни будна, ни у сну. Исекоше све шуме у Амазонији... Исекоше сво дрвеће по Србији, нема више горана да пошумљавају... Шта је ово? Оволика прича о екологији...? Оволики антиглобализам...? Немогуће. Значи - сањам Окренем се и заспим. Био пети август 2016. 

            Пробудим се кад је све било завршено, одем у цркву, па на пијацу, па предложише да погледамо снимак отварања. Скратили га. Али сам успела да видим еколошку идеју Рија. Заплаках се. У кући ме одавно зову „Шмрц“. Плачем само кад је нешто добро. Дирне ми душу. Највише ми се допало како су обучени Костариканци, у модерном, и Камерунци у етно смислу. Наши? Супер. Само, да су пруге на сукњама биле мало уже, не би било толико шарено. Кад је нешто мнооого шарено – није отмено. Али је лепше него било кад до сад. 

Камерунци у Рију

            И у том дефилеу ми је срце први пут заиграло. Хоће Американци да буду на крају дефилеа, па да држе пажњу својих ТВ гледалаца. Бразил рекао: „Извин`те, ал` много нам је жао. На нашем језику ви сте, на „Е“ (ЕУА). Извол`те на там“. И покажу им где им је место. По абецеди, а не по профиту. Јао, што ми беше мило! Па опет „Шмрц“.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: „МОРАЛ ЈЕ ИЗНАД ЗАКОНА“

       Будући да сам старија од Данице Максимовић, а да сам се интересовала шта Патријарх Павле говори да бих тако живела, било би логично да нисам за нудизам. Матора сам и хришћанка сам, па ми то нешто и не стоји. Међутим, ја нисам ни против, јер – шта ме брига. Нека свако ради како му је воља, све је то по Божјем допуштењу. И да не да Бог да ја кршим Његову вољу. Ово не пишем да бих бранила Даницу Максимовић и њено право на слободу избора како ће да се влада. Њу ће бранити њена дела. Браним своје право на нормалност, на несаблажњавање, ничим, па ни „новинарством“.  Окомићу се свом силином на једну реченицу, силином знања и части, нормално, онолико колико ја то имам. Дакле, ово је мој непријатељ, ове реченице:

„Подсећамо да је новинар на службеном задатку и на јавном месту извештавао о јавној личности која ју је напала заједно са обезбеђењем. Новинарка је физички повређена, опрема јој је поломљена, док су отваране преписке новинара са уредницима“ (copy & paste).

Е, сад да видимо:

Да ли је џабе горео Хиландар?

                 Дашто ми те, дашто: да ли је џабе горео Хиландар? (Високим гласом) „Не би` знала каз`ти да ли је џабе горео Хиландар“. То бих рекла да сам мала, али пошто сам једном ногом у гробу (или можда на Небу?), онда мој одговор гласи...

„У сваком случају јесте“. 

Зашто?

Само пијан могу да преболим

            Кад једна бакута, а то му дођем ја, већ смо се упознали, дакле, кад једна бакута прича о пићу, значи... ил` цуга, ил` се лечи, ил` прича о покојном мужу, ил` је била на претпремијери „Пијани“ у београдском Атељеу 212. У мом случају – била на претпремијери.

(Ау, што је била гужва, људи моји, нема ко није био: професори, колеге глумци, колеге редитељи, колеге ови, колеге они, пријатељи, род рођени, па и ја, добила карте, па шта ћу. Чини ми се да није било 212 гледалаца, колико иначе стаје у салу, него 424 (Знам, бре да Атеље има 365 + 141 место, али достигни метафору!). Нешто фантастично! Каква, бре, премијера, тад је све уштогљено, а штрецаш глумце. Ја волим глумце, да се разумемо! И безразложно, и безрезервно. Нећу да будем премијерска публика, па да не буду опуштени због мене. Овако...? Овако сам била срећна што на претпремијери има таквог и толиког света! Ушла сам у салу са оним узбуђењем као кад сам била мала).

Са представе сам изашла... Изашла сам... некако :) Шта да кажем?! Све ме неки ускличници, три комада, ударали у главу (то је оно кад ти глава полуди па се чудиш), коју ми је неко увукао у веееелики знак питања... Ало, бре, шта је ово?!!!

Били су прваци света... Да...

Да ми је неко рекао да ћу поново да пишем филмску критику, вероватно бих му залепила и пљуску и дијагнозу. Али, пошто не желим да добијем шифру с разлогом, мораћу да избацим отров који сам конзумирала за Нову годину, гледањем домаћег филма о кошарци "Бићемо прваци света".

Никола Плећаш

Да се разумемо, ја сам једна баба у седмој деценији и спадам у оне који се сећају шта је било на Олимпијади 68, али свако мало не знам где ми је новчаник. Значи, одлично памтим то првенство у Љубљани. Нормално, то је било после 68, што значи да сам већ била пунолетна. Али нећу о Светском првенству. Стерилну фактографију имамо у филму. Хоћу о филму.

Знате шта је "Монтевидео" за овај филм? "Грађанин Кејн", ето то је. Добро, претерала сам... Далеко је Бјела од Орсона Велса у светлосним годинама, али је толико изнад професора режије Дарка Бајића. Па где може да се прави филм без атмосфере?!