"ИНКВИЗИЦИЈА" АНАТЕМИСАЛА ПИХТИЈЕ?

            Колико ми, реално, немамо везе с мозгом, не знам да вам кажем. Да бих знала, морала бих да мислим, а како да мислим кад се и сама од памети раздвајам...? Ево, читам нешто... Увражило се мишљење да овде влада партијско запошљавање, да тако незналице долазе на кључна места и својим незнањем уништвају све чега се дохвате. Не. То је врло погрешно. Ствар је много гора. Овде не царују партијски кадрови per se, него опште незнање, с једне стране и, с друге стране, индоленција оних који знања имају. Е, кад се на то накалеми грамзивост, значи неморал, добије се ментална катаклизма у сваком сегменту нашег живота. И ко ту највише страда? Страда онај ко највише воли пихтије... Нисам неозбиљна. Ја сам жена у годинама. Не личи ми да се овако шалим. О чем` се ради?

            Решили бачвани да направе „Пихтијаду“. Дивно. Ал` било здраво `ладно кад су хтели одржати, па померили за у дане Великог Часног поста. Јербо им нико ондак, оно по мразу, не би дош`о. Та, и ко би па иш`о, који очин, стварном...? Пошто су организатори православне вере, њихов владика, Преосвећени Господин Иринеј, пресавије табак и каже: „Уколико организујете ову паганску манифестацију у току поста, православна Епархија бачка ће објавити саопштење и позвати вернике да стану у одбрану светог поста. За време одржавања пихтијаде, капије порте храма ће бити затворене, а са звоника ће се сваких пола сата оглашавати мртвачко звоно. Сви чланови Управног одбора пихтијаде биће анатемисани из цркве, свештеник неће улазити у њихове домове, једино ће им бити дозвољено крштење деце јер она нису крива за грех и лудост родитеља - саопштио је Иринеј организаторима“. И уз овај текст у новинама, објаве слику Патријарха. Исто се зове 😄

ПОКЛОН или ПОМОЗИТЕ ЉУДИМА КОЈИ ТРПЕ БОЛ

            Пишем ово да ми не би неко поклонио нешто за 8. март, да га не бих ујела за руку. Али не кажем то зато што имам нешто против социјализма... Ми данас исмевамо 8. март зато што код нас никад нису плаћали жене 5 $ на сат, а мушкарце од 8 до 11 $ за исти посао. Тако се радило у развијеном свету, да би се тај свет развио. Из тог разлога, ја с тим немам ништа помешано. Заиста нисам шишала овце у Аустралији за мање паре од Дага (читај "од Драгослава", јер сви наши тамо промене имена). Ја тај „празник“ просто не волим зато што ми дају живо вештачко цвеће, тј. нашприцани хибридни зумбул, или штагод друго, који живи само док не уђе у моју кућу. Потпуно бескорисно... И тужно.

            Зато хоћу да свим бабским коленима поклоним нешто не за овај, него за све празнике. Дајем бесплатно, јер то имам. Имам у искуству, у муци, болу... У страшној патњи којој се не зна узрок, а нема ни лека. То је – реуматски бол. Свако има неког ко пати од тога, или због тога, па му дајте ово. Помозите људима који имају ма какав бол. Ја ово пробала и – ферцера! Спасите неког у име Христа. (Сад ће корисне и важне препоруке за реуму и њен артритис, а пре свега - за регулисање тежине код људи са болом, овим, пре свега.) Дакле, овако:

КО НАС БРУКА У НБА, 2. ДЕО или ЧИМЕ ТИ ТО НА ЛАЈАВОГ КУВАРА?

               Ау, људи моји, је л` ово почело да свиће? Сам се грешник јавио, не да се покаје, него да брани сопствени грех. Тако нам је свима дао до знања да је ухваћен у нечасти... Бог да се смилује на њега. Сећате се оног мог текста „Ко нас брука у НБА“? Тај текст се толико читао да сам се запрепастила и ја. Хиљаде, хиљаде, хиљаде и хиљаде прегледа је било. Али мени није ни на крај памети пало да ће се икада отворити полемика о тој теми. Јер ово није широка тема. Она је само за свесне људе, који воле своју земљу. Но - неко јесте отворио важно питање.. Један господин је (ја бих јако волела да је био инспирисан мојим писањем), објавио снимак бугарског ансамбла од кога је неко од наших преузео једну игру и ставио је, ни мање, ни више, на највиши српски културни (државни) ниво. Држава то лепо платила и државни радници то изводе за државну плату. Држава нема појма да је можда преварена. Али, шта је ту још занимљиво?

            Занимљива је једна преписка на ФБ. Склонићу имена, јер нећу да се стављам ни на чију страну, будући да мислим да је то за полицију. Јер, да ли су државни апарат и народ преварени, треба да испита тужилаштво уз помоћ полиције. Дакле, само ћу да вас уведем у причу: 

ЗЛАТИБОРЕ, ПИТАЈ ТАРУ ДА ЛИ ПАМТИ ЉУБАВ СТАРУ

Немам појма како сам се 1968. године нашла на Савезној радној акцији ОРА Нови Београд, Сава или како ли се већ звала изградња насипа за аутопут на Новом Београду... То се, ваљда, пријавиш Омладинској организацији општине на којој живиш, па те изаберу у бригаду. Нема тога више... Ал` ево видим, уста народ опет да акцијама гради. Гондолу на Златибору. 

Помолио се и заорао - своје

Не знам тачно, нарочито не у ситна цревца, зашто је то тако испало и ко ће на крају да се слика, али одавно знам да кад сељак с воловима заоре негде, он ће то и бранити. Другу земљу нема, а комшијино неће да оре. Није луд.

КО НАС БРУКА У НБА?

Еј, људи, рекла сам да ћу да пишем око 1. и 15. у месецу... Али, не могу ја то! Има више разлога. Прво: с обзиром на то колико имам година, заборављам често који је датум. Ово нису датуми кад примам пензију, па да памтим; Друго: Стара сам... А не знам баш увек ни колико имам година. Заборављам свако мало. Бркам килажу и годинице. Заборавим да л` имам 74 године и 64 киле, ил` је обрнуто. А и то ме брига. Вала баш... Треће...? Шта беше треће...? А треће, да! Заборавићу шта сам хтела да кажем док чекам одређени датум. Четврто: Не вреди да причам кад прође воз. Коме да причам онда?

Дакле, данас сви медији брује о овом. Хоћу и ја нешто да кажем. Тема је „српски фолклор на НБА утакмици задивио читав свет". То се данас појавило и народ - експлодирао од радости! „То, Србииии“, „То, браћоооо!“, „Нека свет види како наша деца још од основне школе уче шта им је традиција!“, „Бравооо!“, „Живелииии“.

 

            Погледам мало боље и видим пише „Игре из околине Димитровграда“, изводи, тако пише „ансамбл КОЛО“ из Хамилтона. То ми нешто познато... Одакле...? Одакле...? И сетим се да је то ансамбл у Канади који се исто зове као наш национални ансамбл „Коло“ из Београда. Овде је, широј публици, постао познат по криминалу, јер се на сајту неких новина појавио снимак како су та два „Кола“, мимо закона, на концертима у Канади продавали на црно ДВД са нашим играма.

 

Кеш се нигде није евидентирао, а морао је, пошто је ово наше „Коло“ државна установа. Прима лову из буџета. Српског буџета. Међутим, они на турнеји по Канади узимали на црно од публике кеш на руке и држави ништа нису пријавили. И провалила их Буџетска инспекција. Тренутно је читава ствар у Вишем тужилаштву, читам. Полиција ове наше овде испревртала само тако. Ако, бре!

 

Ма, уопште ме не би чудило да је и сад тамо неко из „Кола“, бивши, садашњи – свеједно. Иза професионалног ансамбла, нашег, овде – често се крију лисци од којих можеш да повраћаш из затрке.

 

            Дакле, игре из околине Димитровграда су се, преко Онтарија, појавиле у НБА лиги, у оквиру Вечери српске културне баштине. 

ИЗГЛЕДА ДА НИЈЕ „САМО ТИ, СИНЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО“, НЕГО „САМО ВИ, ДЈЕЦО, РАДИТЕ...“

Срећна нам наша Нова година! Ехеееј, има ли кога...? Срећна Нова година! Има ли некога? Има ли икога живог...? Све пусто... Где су ми комшије? Ко зна, можда су отпутовали. Фамилија? Ни њих нигде. Јавиће се од њих неко кад неко он наших умре. Ваљда... Где су ми колеге? Појма немам. Професори? До сад су ми бар честитали Божић, ове године – нико :). Јесу ли живи? Здрави? Не знам шта је ово, оволики мук. Као да су сви пали у несвест... Или, као да су сви, Боже ме `прости, мртви... 

А можда има живих Срба ван граница? Сваке године се исели по једно Краљево... Или су тамо престали да буду наши...? 

Јесмо ли ми мртви, а само мислимо да смо живи? Или смо живи, само чекамо кад ћемо да будемо мртви, па да нам сване?

Мени је страшно самој... Читам новине. И то ми је страшно... Пре неки дан прочитах да је толика зима у Србији да се ради масовна евакуација, а и да је српско летовалиште Санторини  – завејано. Неко рече у коментарима „Санторини наше летовалиште?! Можда у време цара Душана“. Е, ту нисам била сама. Има неко луђи од мене :). Ови нас плаше преко новина, а неко се зеза. По томе знам да смо јоште живи.

А данас мислим опет да нисмо. Страшно ми је кад читам новине. Ево, на пример, данас читам, глумац Тихомир Станић у априлу прошле године је рекао да девет година снима филм о Јасеновцу, а нико неће да му да ни динара...  

Онај ко нема, он би дао, знам. Онај ко има – не да. Богатима увек свеједно ко је од нас мртав. Осим ако и на нама таквима може да заради... 

ПРЕЖИВЕХ ПОСЕТУ „УБИЦА“

      Деценијама, ми у нашој кући, не чекамо промене календарских година. Време је категорија која измиче административним дефиницијама. Оно постоји, нигде не иде, не долази и не пролази. Само ми долазимо и пролазимо кроз неко парче времена. А и више ми се свиђа да ово време овде може да постане вечност, лепа... Мислим, та верзија вечности ми се свиђа. Ово, овако...? Да ми неко, у јеној тачки времена коју је сам одредио, каже: „Сад буди радосна!“ и да почне да ми одбројава... Никад ми није успело.

Није ме страх да се радујем. Мада сам одвикла... Него је ово „три, четири – сад!“ некако глупо. Нема оне тихе радости која може да се осети у тачно одређеној ситуацији. Али, нећу њом да гушим...

Дакле, ја сам времешна жена, из тзв реакционарне (дворске), а после осиромашне,  радничке породице, довољно матора да знам како смо морали да славимо ову нову годину. Приказивали су нам како је друг Тито мноооого волео да слави нове године. Увек је имао шиљату капицу на глави и био је обавијен безбројним дугим и танким тракама, „серпентинама“. И после смо гледали како је то било у осталим републикама. Никад у Сиднеју. Временом, почели смо то исто да радимо. Бленте.  Бленте, јер се после показало да је све то јако скупо. Да су то у ствари "тулуми на Силвестерово", које је бака-Љубица, баба мог друга, покој јој души, називала „Језуитско-швапска прослава“. Не бих то онда знала шта значи. Данас? Сад заспим :). И не осетим ту колективну жељу да буде боље. Ове године није било колектива – ма ништа! Нико ни СМС. Један СМС, да. Неће народ више ни на тргове. Још да схвати да се за Божић не бацају петарде и да се иде у госте... Али, добро. Полако. Биће.

Елем, у Новој, `ај да гледам последњу епизоду „Убице мог оца“. Преживех и то. Хвала Богу, милостив је.