МИСАОНА ИМЕНИЦА

Сад нећу ништа да пишем. Довољно је што сам данас ово прочитала о школи и деци у Јапану  на family.rs.  

 

 А где смо ми, најбоље се види по писму на којем је написан овај текст... Што ли је онда писан, немам појма... Но, ваља га прочитати, па размислити. Ево га:

 

Japanci su poznati u svetu kao izuzetno inteligentan narod, koji se diči svojom dugovečnošću ali i ljubaznošću prema svima. Međutim, zbog čega su oni toliko različiti od ostatka sveta? Odgovor leži u njihovom obrazovnom sistemu koji decu od malih nogu uči pravim vrednostima.

СЛАВНА НЕЛИЧНОСТ

Добила сам једно писмо... Не знам шта да мислим на ову тему. Хајде заједно да прочитамо ово, па да видимо да ли овакве ствари треба да нас се тичу...

ДА Л` СМО СТВАРНО СВИ ПОБУДАЛИЛИ...?

           Не знам да ли је истина да психо-болесник обавезно мисли да су сви око њега фијукнули, а да је он једино нормалан, али се прича да тако размишљају... Право да вам кажем, у последње време, све око себе видим сумашедшије... Можда сам у праву, можда је већина опичила, Боже ме `прости... А можда само ја ветрим, а свет је ОК...?  

          С тим имам проблем. Пошто моје православно васпитање не дозвољава да у туђем оку видим трун пре него што видим балван у свом, морам, на силу, себе да уверим да је са мном све у реду, као и са осталим људима... Стање је веома озбиљно, па вас молим да ми помогнете да схватим: јесмо ли стварно сви ми побудалили... Ако смо сви, онда сам, значи, и ја. Или су само неки шунути, па нас увлаче у своју лудницу, у коју ја, вала, нећу... А и у коју ме Бог неће дати. Обећао је... Обећао је да ће да ме штити од свакога зла....

      Ево приче. 

МА, КАКАВ ПАТРИОТИЗАМ...

            Јутрос седох да прочитам новине. Ма не купујем, бацим поглед на њихова интернет издања. Укинуће се штампана издања због тога, знам. Па, шта да радим...? Праћу прозоре толет-папиром, бољи је. Дакле, читам и прочитам ово:

MOMCI, GDE VAM JE PATRIOTIZAM?

Čak 26 košarkaša odbilo da igra za Srbiju na Univerzijadi!

B. O. | 18. 07. 2017 - 17:11h

Nešto nezapamćeno se dogodilo u našoj košarci. Dok je ranije igranje za nacionalni tim bilo stvar ponosa, časti i prestiža, sada je došlo neko drugo vreme. Vreme u kom mladi igrači odbijaju da igraju za Srbiju i njih 26 neće da brani boje svoje zemlje na Univerzijadi od 19. do 30. avgusta u Kineskom Tajpeiju.

            Добро... Мислим, није добро, него, хтедох рећи да је текст пристојан, коректан, па и више од тога. Поента је већ у новинском наслову, мада се пуна трагедија  открива тек у – коментарима на овај чланак. Она може да стане у једну реченицу читалаца: „Патриотизам се не маже на хлеб“. Дакле, читаоци су листом рекли "Ако, нека не играју, и немају за кога". Трагедија је, значи, настала кад је Србију издао мали човек. Тај што пише овакве коментаре, не сваки мали човек. Прави мали човек је увек прави Велики Човек. Али ови...?! Који не знају шта је то патриотизам...?! Сад ће да науче. Сад ће баба да им каже...

ПУЗАВЦИ ПРОТИВ ЦВЕТНИЦА

     Приметила сам да сам престала да реагујем на догађаје. Можда сам отупела, не знам... Колико познајем себе, мислим да то готово и није могуће. Реагујем, наравно, жив сам човек, али сам, видим, престала да пишем. Зашто...? Па не могу стално да летим као мува с балеге на балегу. Не могу ружним сликама стално да отварам туђе очи. Више волим да будем пчелица, па по нектар са цвета на цвет. Цвећа још има, само се не примећује од опште балеге. Али, срећом, Србији има толико високо уздигнутих латица, да их видиш с Хималаја. Ма, с Неба. И то би, нормално, тутумраци да - посеку. Наши ће да секу, да буду егзекутори, али је команда пала одозго, с Марса. Њу пузавци увек дочекају радосно, као жедна земља плаху летњу кишу, не знајући да ће тако мали и ништавни, у њој нестати. Навешћу три-четири примера који никад неће бити затрти.

ОВО ЈЕ, У СТВАРИ, ВОЗНИ ПАРК СПЦ

      Како који Сабор СПЦ почне, тако се дигне фрка око владичанског возног парка. Народ ништа друго од Сабора не интересује - сем те ауто-слике. Нит` народ интересује о чему се прича унутра, нит` ове унутра интересује шта народ прича напољу. Као да клир и народ нису јединствено тело Цркве, као да том телу није глава Бог, па се понашају као вашке обашке.  Када је међу нама настала та демаркациона линија - немам појма. Само видим последице на све стране. Али, то није најцрње.

ИМА ЛИ НАС...?

Данас нећу причати своју причу. Пренећу једну која ми је јутрос стигила пре одласка у цркву. Писао је неко ко има и свест и савест. Није важно његово име. Бог га познаје одавно. Као што није важно ни моје, јер ни ја се нећу гордити туђом трагедијом. Важно је  да ово стигне до сваког од нас ко има имало душе, макар у носу. Дакле: 

               "БАКА ДАНИЦА, ОД СВИХ ОСТАВЉЕНА

Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана

Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице.

Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.

Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.