Народно позориште у Београду. Побунили се глумци. Ако, вала, и било је време. Смем ли ја, као једна баба, доктор наука, да седнем у галерију Народног позоришта сa дедама из Мапет шоуа, и да кажем шта је ту видим?
Смем? О, хвала.
Аииии... Срамота!
Са ове дистанце боље сагледавам од оних у првим редовима. И видим да све редом одише бруком и патњом, истовремено. Брука су они који чине патњу, а пате и они који имају свест о томе шта се догађа, као и они на којима се бездушност догађа.
Култура је, да се разумемо, прва уништена. Прво је затворен Народни музеј. И то није било само у Београду... Да ли је култура, заправо, већ мртва...? Чини се да јесте, само што нема ко коме то да објави, јер смо сви ошамућени. Али, и није тако. Жилави смо ми. Па, у сваком од нас је ген неког ко је бранио своје и наше у Великом рату. Не дају наши људи злу да превлада, изгину ако треба, а после буде још нечасније... То што су Срби онда стекли право да просе пред Скупштином, верујте, никад није престајало... А после су други ослободиоци богатима секли главе, отели куће и преузели жене. Ослободилац готово увек постане окупатор. У томе је поента. И то траје све док честит човек не каже "Доста!". А са честитима је увек - Бог, макар они то и не знали. И шта се сад десило? Неће нормалан народ више да иде на посао у нелиценцирану националну лудницу. Да ли је Народно позориште близу те категорије? Да видимо:
Народно позориште у Београду... Из зграде нешто руууди. Политичко или право свитање?
Смем? О, хвала.
Аииии... Срамота!
Са ове дистанце боље сагледавам од оних у првим редовима. И видим да све редом одише бруком и патњом, истовремено. Брука су они који чине патњу, а пате и они који имају свест о томе шта се догађа, као и они на којима се бездушност догађа.
Култура је, да се разумемо, прва уништена. Прво је затворен Народни музеј. И то није било само у Београду... Да ли је култура, заправо, већ мртва...? Чини се да јесте, само што нема ко коме то да објави, јер смо сви ошамућени. Али, и није тако. Жилави смо ми. Па, у сваком од нас је ген неког ко је бранио своје и наше у Великом рату. Не дају наши људи злу да превлада, изгину ако треба, а после буде још нечасније... То што су Срби онда стекли право да просе пред Скупштином, верујте, никад није престајало... А после су други ослободиоци богатима секли главе, отели куће и преузели жене. Ослободилац готово увек постане окупатор. У томе је поента. И то траје све док честит човек не каже "Доста!". А са честитима је увек - Бог, макар они то и не знали. И шта се сад десило? Неће нормалан народ више да иде на посао у нелиценцирану националну лудницу. Да ли је Народно позориште близу те категорије? Да видимо:
Пре него што кажем ово, помолићу се Богу да ми споји знање са ФДУ, где сам стекла право да браним дипломски рад на трећој години, за разлику од многих колега који су запослени у позориштима. Нисам то право искористила, јер ми је позориште увек било мало поље деловања, професура онако, осредње, а духовна култура - таман. Па и материјална, наравно... (Али она некако... више историјски). Дакле, да ми Бог споји то знање и ово последње, на коме сам докторирала и којим се, у просеку, бавим пола дана и ноћи дневно. Идем да се молим, па ћу да дођем.
Ево ме. Сад ћу да се бавим анализом.
Прво. Народно позориште је, одавно, а најмање две-три деценије, осиње гнездо које није смео да пипне ни један једини министар културе. Нико га у Влади не би разумео. Није Влади битна култура и нека сe не таласа. Кад је о управљању реч, одавно је то политички, а не само национални уметнички театар. То не значи да свака управа није ваљала само зато што је политички прављена, него да је сва култура, па и сценска, на крају била сломљена етатистичким моделом. Етатизам је ломио индивидуалну етику и естетику, а без личности нема ничега. Морао си да будеш "друг", а не "господин" као Господ. Тако је брисан прави ауторитет, а прављен политички. То у Народном позоришту, верујем, најбоље познаје Танасије Узуновић. Он је живи сведок уништења грађанске класе, зато што је грађанско било проглашено за грађанско-буржоаско, реакционарно и као такво опасно за примитивизам победника. Победници су увек "победници". То није никаква прошлост. Скоро је жена једног спортисте, купивши стан-салонац близу Народног, који је и даље под заштитом државе као споменик културе, повадила оригиналну интарзију са пода и ударила свој паркет. И ником - ништа. Може јој се, јер то је питање њеног стања свести, А и нашег. Арбитража је избрисана. Стање је такво да може да се уништи - све. Јер... Нас као да шприцају да будемо равнодушни, а Бог каже "Нећу вас млаке". И сатреће нас такве. Веровао у то неко или не. Никад нисам могла да разумем да л` баш морам да будем блесава за туђи рачун... Па, не морам. И нећу. Ма ни за свој, ни за туђ рачун. Нећу ни због чега да скачем у септичку јаму...
Политика је одавно у Народном позоришту. И сад је. Нема пара за идеје директора драме Жељка Хубача, а има пара за идеје Југа Радивојевића, па шта је то?! Нема наших пара :). Ми се више не питамо ништа за наше паре. Тако ли је, мајстори?
Друго. "Није све у лукавству лисице. Нешто је у глупости кокошака" рекао је Доситеј Обрадовић. Нисам се увек слагала с њим, па ћу и ово да окренем: "Није све у глупости управе, нешто је и у лукавству запослених". Зашто то кажем? Подстакла ме г-ђа Наташа Нинковић, глумица која спада у моје омиљене, да о нечему размислим... Само подстакла, ништа не спочитавам. Она бар сме да каже оно што остали мисле. Прочитала сам у неким новинама да је рекла да су им плате "срамотне" и да су "бар четири пута мање од примања колега у региону". (Е сад иде оно научно 2.1. То је оно кад под "два" имаш да кажеш бар три-четири ствари). Дакле:
2.1. Мене је муж научио још 1981. године, док је био на усавршавању у Немачкој да не уфћем што је све скупо код Шваба. А ми немамо кафу, шећер и брашно, него их купујемо на бонове, а ни пара, објашњавам му. Рекао је да ћу се увек лоше осећати ако се поредим с богатима, да не треба да упоређујем немачке цене с нашима, него да поредим цене истих производа ту, у самој Немачкој и да уживам. Ја њему све верујем. Као гуска. И то ми је остао принцип. Дакле, шта ме брига за плате у региону... Сад ћемо да упоредимо плату најбољег ликовног педагога у Србији, званично најбољег, проглашеног за таквог од УЛУС-а ове године са глумачком. Плата, на коју хоћу да скренем пажњу, званично најбољег ликовног педагога у Србији износи 5.000 динара! Око 42 € месечно. Има један час недељно у школи. А има на два факултета просек 10,00 и магистериј. И спада у најбоље и најнаграђиваније уметнике у овој земљи, и то апсолутно без премца. Част ти да је познајеш. Ради у школи, дакле исто у државној установи, али за њу нема радног места с пуним временом. А сад друго поређење. У "Колу" је сестра директора "Кола" 2014. примила плату преко 578.000 динара, а да уопште није радила посао за који је примила те паре, у дане за које их је примила! Исплатило Министарство културе! Поднета кривична пријава. Тужилаштво држи предмет "активним". Директор који је открио огромне крађе у "Колу", са несагледвим последицама за културу, има пензију 19.000 и нешто! Са завршеним ФДУ, такође, драге колеге.
Никад нико од уметника се није побунио због одсуства контроле потрошње буџетских средстава. Југ Радивојевић, на питање колики хонорар је добио за режију "Цара Константина", одговорио је (парафразирам): "Кад друге колеге буду рекле колико су њихови хонорари, рећи ћу и ја". Поред њега је стајао тадашњи министар културе Браца Петковић који је ћутао, као да се то једног дана неће знати. Као да то није информација од јавног значаја. Као да потрошња пара из државног буџета сме да буде било чија тајна. Радивојевића је управник Народног позоришта поставио за директора Драме, а Петковић је члан Управног одбора Народног позоришта од када је престао да буде министар културе. Обојица нису за та места, јер су прекршили закон прикривањем потрошње средстава из буџета. Ћао, ђаци.
Дакле, драги глумци, боље погледајте прво своје двориште, али цело двориште, па тек оно које припада регионима. Паре стижу, ал` се, чини се, деле као приватна прћија. Па, не може да вас се ништа поред вас не тиче и да вам буде добро. И да "ништа не знате", а да се само жалите што вам је плата мања него "у региону". И коме се то жалите? Онима који се чепају по "Лидлу" и отимају пилад онима који кажу "Моја су деца жељна свега". Да ли се ико бар питао зашто ће ваш Позоришни трг бити затворен преко четири стотине дана? Или... Да ли се ико питао како се троше средства у Савезу драмских уметника? И како се стичу та средства...? На једној Скупштини тог савеза, Цаци је тако потресно сведочио о стравичном односу Председнице тог удружења према новцу, да је свима стајала кост у грлу. Потресно, бре, било! Дрхтао човеку глас док је сведочио о потреби новца за лекове Стеви Жигону... Срам нас било колико нас има! Нико да зуцне ни о чему. Ма нису чланови ни дошли на ту скупштину. Избрисан нормалан кворум из Статута, па терај Ленка... Може да прође шта хоћеш. Па где то има, људи моји?! Само је Жељко Хубач рекао: "Овде нас има око 6% чланова. Да се опет дели неки стан, сви би били овде". Речју, без интереса - нема интересовања. А та председница је била из Народног позоришта, па нико ништа не рече. Сем Хубача.
2.2. Даље прича Наташа Нинковић да у Народном позоришту "не постоји варијабила, па је неиграња представа по 10 година - "најисплативија" у тој кући. То важи само за чланове Драме, док чланови Опера имају другачији третман, каже. Шта то значи и како то може, то сам Бог зна... Не браним Оперу, али, принципијелно говорећи, она је предуго била у запећку... Мада... И отуда се ширио задах болести, а да нико никад није реаговао. Реч је о срамном односу према члановима хора. И ту, и у Позоришту на Теразијама. Солисти су имали бенифицирани радни стаж, певали колико певали, кад ко дође с представом на ред, а хористи, који са свима њима стално певају, на Теразијама скоро сваког дана, били су ускраћени за банефиције! А шта беше оно са њиховим уговорима...? Туга одраних грла надире у моја сећања. Срам нас било! Нико да дигне глас да заштити колеге из рођене куће.
Е, сад ово неиграње по десет година... А редовно примање плате. Е, хвала Богу да неко проговори и о томе. Међу тим људима, има и оних који би играли, али их неће редитељи-зихераши. Уносили би они и послужавние, ако треба, поштен је то свет, али им ни то не нуде. То је тако понижавајуће, да ми дође да употребим овај мој штап као педагошку меру. А има и оних који одбијају улоге, јер се "не проналазе" баш у тој одбијеној. И тако стално раде. Са треће стране, хонорарно играју млади бисери који блистају као небеске звезде. Али, они не могу да буду примљени у стални радни однос, јер постоји и четврта категорија. То су они који су примљени преко везе. То пише у новинама. Па, не буне се глумци џабе, то им верујем хиљаду насто. За све хонорарце се додатно издваја новац, плус се издваја за оне који стално примају плате. Наш новац деле, имајте то на уму.
Да ли је могуће да цело Народно позориште зна да је било младих, фамозних глумаца који нису примљени, да су примљени неки који су имали препоруку неког "одозго", а да се нико од старијих колега није заложио за правду, ма за квалитет, бре?! Је л' то ниво свести "шта ме брига за интарзију?!" стигао свуда? Побуни ли се неко у Народном, бар Христа ради? Па, кад већ славите Светог Јована, да ли бар сазнадосте зашто се слави празник Усековање главе Светог Јована Крститеља? Зато што му је глава била одсечена, јер се није мирио са хипокризијом... Али зато сија пред Богом у Царству Небеском. А ми бисмо хтели да нам буде добро, а да не морамо ништа... Ако чујете да то негде има, јавите...
Да ли треба да подсетим да Народно позориште, када је настало, није имало стално запослене глумце. Играло се по уговору. Драматуршко одељење, или ко већ, пошаље курира да однесе глумцу исписану улогу, не цео текст, само његове реплике, глумац дође с наученим текстом и почињу пробе. На крају године, управник уручује коверте глумцима са продуженим уговором или захвалношћу за досадашњу сарадњу. То је била лекција код професора Ујеса из Организације позоришта. Није било стално запослених глумаца, да, да... Као што их неће ни бити. Нема више социјале. Умро друг Тито. А за садашње "либералне" идеје су се борили управо глумци. Не сви, наравно.
Али, има нешто што народ не зна да је устројено. Не знам да ли је то тако још увек, јер одавно не радим, али је још увек шокантно и неопростиво, чак и да више не постоји. То је тзв КООРДИНАЦИЈА. То је, по причи, изгледало овако: окупе се једном месечно представници београдских позоришта да утврде како да направе репертоар у односу на то кад који глумац има тезгу. Глумац саопшти кад има тезге, онда прво направи репертоар Народно позориште, као најстарије, а оно најмлађе "Култ" и слично, праве, што би рекли Рокери с Мораву кад "измериш шта ти је остало". Добро. Велики глумац треба да игра и серије, и филмове, и да гостује у великим улогама у разним позориштима, али не мора да буде у сталном радном односу. Молим?! Па, умро је друг Тито! Што би глумци имали социјалу од оних пара које заради радник у пелени? И не само то. Глумац који није у сталном радном односу, него добија хонорар за играње у некој представи, не може да игра чак ни то - кад веееелики глумац игра около да би направио еко-кућу, исплатио четворособан стан, па не може да стигне да сврати у своје матично позориште. Има ли тај слободњак право на парче хлеба?! И од чега он да плаћа чланарину Савезу драмских уметника?
Речју, појам "Координација" је врхунац неморала за туђе паре.
А има ту још једно чудо. Драма народног позоришта има толико првака, леле...! Преко двадесет... Сви су Први. Колико их има у Балету? Колико првака, а колико солиста и тутиста? А у балету на Теразијама? У Новом Саду? У "Колу"? И сад ће да пређу у платне разреде. И? "Радио не радио, свира ти радио"?.
Да се вратим на протест због смене Хубача... Чак да је Хубач додатно ангажовао глумце са стране, а не оне које су стално запослени, остаје једно озбиљно питање: да ли директор Драме треба да се бави макроорганизацијом Народног позоришта или квалитетом Драме? Да се Хубач бавио квалитетом Драме, види се по наградама које је ово позориште добило у његово време. Преко сто за четири године. Је л` публика хоће то да гледа? Хоће. Да ли имају "плус" на благајни. Имају. Чекај, бре, па тај човек треба да буде уметнички директор Народног позоришта, а управник треба да буде неко ко се не боји осињег гнезда. Притом, треба имати у виду да осе долазе, пре свега, споља... Из Министарства? Ма, неее... Министарство се неће одмах огласити, јер и оно име своје "споља"... А спољашње осе се надају да гладан народ неће бранити сите глумце. Ја се надам да смо још увек један народ и да ћемо бранити све што је часно.
2.3 И на крају, Наташа Нинковић рече да постоји и "неравноправно распоређивање средстава, иако Драма има плус на благајни". Значи, опера и балет д` умру :) кад немају плус на благајни :). Тако је на издаху и документарни филм. И вајарство. Кад немају "плус". А то није ништа, спрам стања у здравству и тамошњег минуса на благајни. Мада и у њему светли једна Божја искрица, глумац Сергеј Трифуновић. Према томе, праведна и неправедна расподела не може се посматрати унутар једне куће. То је себично. Да ли ће отац који зарађује, пустити да умре дете које не може да заради? Па неће, воли га.. Расподелу у кући треба да посматрамо само ако државу доживљавамо као своју кућу.
3. Колико је управник Народног позоришта важан, најбоље говори следећа чињеница. Једне године, док су неки момци тражили да служе војни рок у Народном позоришту, један од њиј је приметио да читава документација националног театра није излучивана 30 година, тј. није сређивана према Закону три деценије!
Била сам једном у Архиву Србије у Жаркову, и тражила да видим нека акта једне установе културе. Хтела сам још једном да докторирам. Управо на управљању у култури. Запањени службеник ми је рекао да се сва архивска грађа републичких институција културе налази у њима самима, не у Архиву и питао ме зар ја то не знам?! И дан данас мислим да ме зезао, да простите. Одустала сам. Замислите да ме једног дана кандидују за САНУ и да прођем... Да не да Бог.
Враћам се на цивилног војника. Момак је замолио старешину да уреде архивску грађу Народног позоришта! Уредили и тиме задужили српску културу. Слушала сам колико је било страшно стање које су затекли... Плакала сам. Онај ко не зна шта је архивска грађа, тај не зна шта је корен. А ни тиква без корена не може да опстане, а камоли култура. Мало ли је што су Аустро-угари изнели 40 вагона грађе, што су Немци гађали Народну библиотеку да нам све средњовековне књиге буду спаљене да не знамо ко смо, него ћемо још сами себи чинити зулум. Има ли Народно позориште Правилник о архивирању грађе? А о противпожарниој заштити? Пролазе ли сваке године сви запослени кроз обуку у овој области? А Правилник о гостовањима? Да не иду у Сарајево на гостовање без дневница за пут. Ма... Нећу одавде давати упутства, а, ц! Јок!
4. Кад смо код заштите грађе, мора да постоји и заштита инвентара, посебно уметничког. Читала сам да се у "Колу" не води материјалоно књиговодство на ваљан начин. Еј, бре! То су оригиналне ношње. То је НАШЕ културно благо. А та установа је у истом републичком музичко-сценском рангу са Народним позориштем и Филхармонијом. Бар је тако било. Знам, слушам, уметничко благо се свуда краде и уништава на an gro. Читам у новинама, у Народном се исто краде. Од костима до клавира. Пише. Ама, свуда је тако. Из Београдског драмског нестала је једна божанствена резбарена комода, какву не можемо видети ни у Музеју примењене уметности... Стајала тамо на спрату. Она црна, сва у дуборезу, да. Па је, наводно, нестао о комплетан костим некадашње "Сентандрејске рапсодије". Били су то стилски костими несвакидашње лепоте. Али... Нема смисла да то за костиме причам, јер не знам да ли је то баш тачно. Али, бре, да буду исечени крзнени делови са костима из Народног, да нестану раритетне књиге из библиотека, да нестану снимци из фонотека и видеотека, да нестану слике најсјанијих сликара из радних организација које су их куповале да би подржале уметнике и уметност, ма и читаве библиотеке из њих...! Да нестају озвучења и да после онај ко је заинтересован мора приватно да их плати да би се користиле у тој матичној дворани - па, људи моји, ко то ради?! Часни људи из свих институција хватају се за главу од оног што се дешава, али ћуте... А и коме да се жале...?
Непријављивање таквих радњи је прикривање кривичног дела. Како је могуће да је из Народног позоришта нестала цела сценографија Ангелине Атлагић за балетску представу "Крцко Орашчић" и да је после виђена на концерту Марије Шерифовић!? Па, та жена је то сигурно платила, али је питање - коме? Ма како балетски декор био сведен, он није ситна реквизита коју можеш да стрпаш у џеп. Како је то онда изнето?
Ова чињеница отвара питање и ауторских права сценографа и костимографа, о којим правима се мало зна у нашим установама културе. Наиме, њима се не дају тантијеме од сваке игране представе као драмским писцима, него се плаћају као редитељи (једнократно им се плати). А редетиљи се, пак, третирају као извођачи радова, а не као аутори, као што су сценографи и костимографи. Ово не разумеш ни кад прочиташ, а камоли у пракси. То је таква папазјанија, да се надам да ће се наћи неко ко ће поставити ствари онако како треба. Али, ни сада нико не може да уступи другоме туђе ауторско дело без знања и допуштења аутора... Дакле, опет крађа.
5. И на крају да се осврнем на ТВ гостовање Константина Костјукова (Балет), госпође Јасмине Трумбеташ Петровић (Опера) и управника Народног позоришта Дејана Савића на ТВ Пинк. Не беше никог испред Драме. Речи Константина Костјукова нећу да коментаришем, јер ме је потресло његово питање да ли неко ко жртвује кичму, има крваве ноге и најбољи је у држави, треба да има плату 70 хиљада динара? То није питање за нас. То је било питање за Министра Тасовца који је носио Закон о култури у Брисел. Упита ли га то, Костја? Балет се исцрпљује на пробама, а да ли ће да има представу или не... И кад... То је питање... Мени је то, ипак, бескрајно тужно. Кад помслим да је она госпођа у "Колу" примила 578.000 плату, а да није радила ништа за те паре... Костјуков је, чини ми се, баш тада био у Управном одбору "Кола". И примао накнаду за то, причају "колаши". А било је упозорења из колектива да се дешава опасан криминал. Писали људи свима. И надлежнима и ненадлежнима. И ником ништа.
Мени је право освежење била Јасмина Трумбеташ Петровић. Исприча она како је требало негде да гостује на некој ТВ, али је тражила одговарајући "маркетинг". Да знам ноте, вероватно бих се загрцнула, али као што ја не знам ноте, тако ни она не мора да зна да је маркетинг испитивање тржишта, а не реклама. Она је тражила "маркетинг". Срце моје. На то јој тамошња новинарка рекла да је (парафразирам) "ТВ на губитку, јер нико неће да гледа емисије о опери". На њену несрећу, и сад јој је новинарка у студију рекла да је њена колегиница у оном студију - била у праву :) Реакција оперске диве је била "Ето, видите...". Па, сестро слатка, ко ће да ти рекламира оперу, кад је ријалити нечији императив?! Што би рекао чика Јова Змај:"...Кад би Дунав био врео, свак би рибље чорбе јео. Кад би... ал` што не мож` бити, о том немој говорити". У моје време постојала је озбиљна Музичка омладина. То онда... А садашња омладина чека да збрише одавде...
И на крају један предиван бисер Дејана Савића. На питање новинарке да ли очекује неку реакцију ансамбла, мислећи на штрајк, он рече: "Неее, то неее. Па, ми смо озбиљна радна организација. Ми нисмо културно-уметничко друштво. Народно позориште није културно-уметничко друштво". Ох, како сам се слатко насмејала. Па, у КУД-овима и нема штрајка, а за запослене постоји и Закон о штрајку. Оно јест да постоји Закон о раду, али позориште никад није било радна организација. Тај појам се некада односио на привредне субјекте. А сви знамо, Народно позориште је институција културе од посебног значаја за ову државу. Дакле, није никакав привредни субјекат...
И рече још нешто. Споменуо је ЈДП које спушта карте на 200 динара и додао: "Али ми немамо потребе то да радимо. Наше карте су 10-15 евра, има и од сто динара (па изређа све цене), и карте се сасвим лепо продају". Боже, Боже! "Ми немамо потребу...". Који "Ми"?! Ми, прави Ми, ми имамо потребу. Зато су толики редови испред ЈДП.
Све у свему, мислим да чланови Народног позоришта почињу да се буде. Само... До сад им је живот био као сан у односу на наш. С кошмаром ће се суочити тек када се пробуде.
Да нам је више Наташа Нинковић... Ем уме да глуми, ем Човек, ем храбра, часна, бре...
2.1. Мене је муж научио још 1981. године, док је био на усавршавању у Немачкој да не уфћем што је све скупо код Шваба. А ми немамо кафу, шећер и брашно, него их купујемо на бонове, а ни пара, објашњавам му. Рекао је да ћу се увек лоше осећати ако се поредим с богатима, да не треба да упоређујем немачке цене с нашима, него да поредим цене истих производа ту, у самој Немачкој и да уживам. Ја њему све верујем. Као гуска. И то ми је остао принцип. Дакле, шта ме брига за плате у региону... Сад ћемо да упоредимо плату најбољег ликовног педагога у Србији, званично најбољег, проглашеног за таквог од УЛУС-а ове године са глумачком. Плата, на коју хоћу да скренем пажњу, званично најбољег ликовног педагога у Србији износи 5.000 динара! Око 42 € месечно. Има један час недељно у школи. А има на два факултета просек 10,00 и магистериј. И спада у најбоље и најнаграђиваније уметнике у овој земљи, и то апсолутно без премца. Част ти да је познајеш. Ради у школи, дакле исто у државној установи, али за њу нема радног места с пуним временом. А сад друго поређење. У "Колу" је сестра директора "Кола" 2014. примила плату преко 578.000 динара, а да уопште није радила посао за који је примила те паре, у дане за које их је примила! Исплатило Министарство културе! Поднета кривична пријава. Тужилаштво држи предмет "активним". Директор који је открио огромне крађе у "Колу", са несагледвим последицама за културу, има пензију 19.000 и нешто! Са завршеним ФДУ, такође, драге колеге.
Никад нико од уметника се није побунио због одсуства контроле потрошње буџетских средстава. Југ Радивојевић, на питање колики хонорар је добио за режију "Цара Константина", одговорио је (парафразирам): "Кад друге колеге буду рекле колико су њихови хонорари, рећи ћу и ја". Поред њега је стајао тадашњи министар културе Браца Петковић који је ћутао, као да се то једног дана неће знати. Као да то није информација од јавног значаја. Као да потрошња пара из државног буџета сме да буде било чија тајна. Радивојевића је управник Народног позоришта поставио за директора Драме, а Петковић је члан Управног одбора Народног позоришта од када је престао да буде министар културе. Обојица нису за та места, јер су прекршили закон прикривањем потрошње средстава из буџета. Ћао, ђаци.
Дакле, драги глумци, боље погледајте прво своје двориште, али цело двориште, па тек оно које припада регионима. Паре стижу, ал` се, чини се, деле као приватна прћија. Па, не може да вас се ништа поред вас не тиче и да вам буде добро. И да "ништа не знате", а да се само жалите што вам је плата мања него "у региону". И коме се то жалите? Онима који се чепају по "Лидлу" и отимају пилад онима који кажу "Моја су деца жељна свега". Да ли се ико бар питао зашто ће ваш Позоришни трг бити затворен преко четири стотине дана? Или... Да ли се ико питао како се троше средства у Савезу драмских уметника? И како се стичу та средства...? На једној Скупштини тог савеза, Цаци је тако потресно сведочио о стравичном односу Председнице тог удружења према новцу, да је свима стајала кост у грлу. Потресно, бре, било! Дрхтао човеку глас док је сведочио о потреби новца за лекове Стеви Жигону... Срам нас било колико нас има! Нико да зуцне ни о чему. Ма нису чланови ни дошли на ту скупштину. Избрисан нормалан кворум из Статута, па терај Ленка... Може да прође шта хоћеш. Па где то има, људи моји?! Само је Жељко Хубач рекао: "Овде нас има око 6% чланова. Да се опет дели неки стан, сви би били овде". Речју, без интереса - нема интересовања. А та председница је била из Народног позоришта, па нико ништа не рече. Сем Хубача.
Жељко Хубач директор Драме кога управник хоће да смени... Аман, бре зашто?!
2.2. Даље прича Наташа Нинковић да у Народном позоришту "не постоји варијабила, па је неиграња представа по 10 година - "најисплативија" у тој кући. То важи само за чланове Драме, док чланови Опера имају другачији третман, каже. Шта то значи и како то може, то сам Бог зна... Не браним Оперу, али, принципијелно говорећи, она је предуго била у запећку... Мада... И отуда се ширио задах болести, а да нико никад није реаговао. Реч је о срамном односу према члановима хора. И ту, и у Позоришту на Теразијама. Солисти су имали бенифицирани радни стаж, певали колико певали, кад ко дође с представом на ред, а хористи, који са свима њима стално певају, на Теразијама скоро сваког дана, били су ускраћени за банефиције! А шта беше оно са њиховим уговорима...? Туга одраних грла надире у моја сећања. Срам нас било! Нико да дигне глас да заштити колеге из рођене куће.
Хор Народног позоришта коме ја и сад аплаудирам
Е, сад ово неиграње по десет година... А редовно примање плате. Е, хвала Богу да неко проговори и о томе. Међу тим људима, има и оних који би играли, али их неће редитељи-зихераши. Уносили би они и послужавние, ако треба, поштен је то свет, али им ни то не нуде. То је тако понижавајуће, да ми дође да употребим овај мој штап као педагошку меру. А има и оних који одбијају улоге, јер се "не проналазе" баш у тој одбијеној. И тако стално раде. Са треће стране, хонорарно играју млади бисери који блистају као небеске звезде. Али, они не могу да буду примљени у стални радни однос, јер постоји и четврта категорија. То су они који су примљени преко везе. То пише у новинама. Па, не буне се глумци џабе, то им верујем хиљаду насто. За све хонорарце се додатно издваја новац, плус се издваја за оне који стално примају плате. Наш новац деле, имајте то на уму.
Да ли је могуће да цело Народно позориште зна да је било младих, фамозних глумаца који нису примљени, да су примљени неки који су имали препоруку неког "одозго", а да се нико од старијих колега није заложио за правду, ма за квалитет, бре?! Је л' то ниво свести "шта ме брига за интарзију?!" стигао свуда? Побуни ли се неко у Народном, бар Христа ради? Па, кад већ славите Светог Јована, да ли бар сазнадосте зашто се слави празник Усековање главе Светог Јована Крститеља? Зато што му је глава била одсечена, јер се није мирио са хипокризијом... Али зато сија пред Богом у Царству Небеском. А ми бисмо хтели да нам буде добро, а да не морамо ништа... Ако чујете да то негде има, јавите...
Чича Илија Станојевић (1859-1930) мора да сад плаче на Небесима...
Да ли треба да подсетим да Народно позориште, када је настало, није имало стално запослене глумце. Играло се по уговору. Драматуршко одељење, или ко већ, пошаље курира да однесе глумцу исписану улогу, не цео текст, само његове реплике, глумац дође с наученим текстом и почињу пробе. На крају године, управник уручује коверте глумцима са продуженим уговором или захвалношћу за досадашњу сарадњу. То је била лекција код професора Ујеса из Организације позоришта. Није било стално запослених глумаца, да, да... Као што их неће ни бити. Нема више социјале. Умро друг Тито. А за садашње "либералне" идеје су се борили управо глумци. Не сви, наравно.
Али, има нешто што народ не зна да је устројено. Не знам да ли је то тако још увек, јер одавно не радим, али је још увек шокантно и неопростиво, чак и да више не постоји. То је тзв КООРДИНАЦИЈА. То је, по причи, изгледало овако: окупе се једном месечно представници београдских позоришта да утврде како да направе репертоар у односу на то кад који глумац има тезгу. Глумац саопшти кад има тезге, онда прво направи репертоар Народно позориште, као најстарије, а оно најмлађе "Култ" и слично, праве, што би рекли Рокери с Мораву кад "измериш шта ти је остало". Добро. Велики глумац треба да игра и серије, и филмове, и да гостује у великим улогама у разним позориштима, али не мора да буде у сталном радном односу. Молим?! Па, умро је друг Тито! Што би глумци имали социјалу од оних пара које заради радник у пелени? И не само то. Глумац који није у сталном радном односу, него добија хонорар за играње у некој представи, не може да игра чак ни то - кад веееелики глумац игра около да би направио еко-кућу, исплатио четворособан стан, па не може да стигне да сврати у своје матично позориште. Има ли тај слободњак право на парче хлеба?! И од чега он да плаћа чланарину Савезу драмских уметника?
Речју, појам "Координација" је врхунац неморала за туђе паре.
А има ту још једно чудо. Драма народног позоришта има толико првака, леле...! Преко двадесет... Сви су Први. Колико их има у Балету? Колико првака, а колико солиста и тутиста? А у балету на Теразијама? У Новом Саду? У "Колу"? И сад ће да пређу у платне разреде. И? "Радио не радио, свира ти радио"?.
Волим прваке :)
Да се вратим на протест због смене Хубача... Чак да је Хубач додатно ангажовао глумце са стране, а не оне које су стално запослени, остаје једно озбиљно питање: да ли директор Драме треба да се бави макроорганизацијом Народног позоришта или квалитетом Драме? Да се Хубач бавио квалитетом Драме, види се по наградама које је ово позориште добило у његово време. Преко сто за четири године. Је л` публика хоће то да гледа? Хоће. Да ли имају "плус" на благајни. Имају. Чекај, бре, па тај човек треба да буде уметнички директор Народног позоришта, а управник треба да буде неко ко се не боји осињег гнезда. Притом, треба имати у виду да осе долазе, пре свега, споља... Из Министарства? Ма, неее... Министарство се неће одмах огласити, јер и оно име своје "споља"... А спољашње осе се надају да гладан народ неће бранити сите глумце. Ја се надам да смо још увек један народ и да ћемо бранити све што је часно.
2.3 И на крају, Наташа Нинковић рече да постоји и "неравноправно распоређивање средстава, иако Драма има плус на благајни". Значи, опера и балет д` умру :) кад немају плус на благајни :). Тако је на издаху и документарни филм. И вајарство. Кад немају "плус". А то није ништа, спрам стања у здравству и тамошњег минуса на благајни. Мада и у њему светли једна Божја искрица, глумац Сергеј Трифуновић. Према томе, праведна и неправедна расподела не може се посматрати унутар једне куће. То је себично. Да ли ће отац који зарађује, пустити да умре дете које не може да заради? Па неће, воли га.. Расподелу у кући треба да посматрамо само ако државу доживљавамо као своју кућу.
3. Колико је управник Народног позоришта важан, најбоље говори следећа чињеница. Једне године, док су неки момци тражили да служе војни рок у Народном позоришту, један од њиј је приметио да читава документација националног театра није излучивана 30 година, тј. није сређивана према Закону три деценије!
Била сам једном у Архиву Србије у Жаркову, и тражила да видим нека акта једне установе културе. Хтела сам још једном да докторирам. Управо на управљању у култури. Запањени службеник ми је рекао да се сва архивска грађа републичких институција културе налази у њима самима, не у Архиву и питао ме зар ја то не знам?! И дан данас мислим да ме зезао, да простите. Одустала сам. Замислите да ме једног дана кандидују за САНУ и да прођем... Да не да Бог.
Враћам се на цивилног војника. Момак је замолио старешину да уреде архивску грађу Народног позоришта! Уредили и тиме задужили српску културу. Слушала сам колико је било страшно стање које су затекли... Плакала сам. Онај ко не зна шта је архивска грађа, тај не зна шта је корен. А ни тиква без корена не може да опстане, а камоли култура. Мало ли је што су Аустро-угари изнели 40 вагона грађе, што су Немци гађали Народну библиотеку да нам све средњовековне књиге буду спаљене да не знамо ко смо, него ћемо још сами себи чинити зулум. Има ли Народно позориште Правилник о архивирању грађе? А о противпожарниој заштити? Пролазе ли сваке године сви запослени кроз обуку у овој области? А Правилник о гостовањима? Да не иду у Сарајево на гостовање без дневница за пут. Ма... Нећу одавде давати упутства, а, ц! Јок!
Све институције културе су важне, али је ова, за мене, прва... Ту смо сви ми и наши...
Непријављивање таквих радњи је прикривање кривичног дела. Како је могуће да је из Народног позоришта нестала цела сценографија Ангелине Атлагић за балетску представу "Крцко Орашчић" и да је после виђена на концерту Марије Шерифовић!? Па, та жена је то сигурно платила, али је питање - коме? Ма како балетски декор био сведен, он није ситна реквизита коју можеш да стрпаш у џеп. Како је то онда изнето?
Плакат за балет "Крцко Орашчић" из 2014
5. И на крају да се осврнем на ТВ гостовање Константина Костјукова (Балет), госпође Јасмине Трумбеташ Петровић (Опера) и управника Народног позоришта Дејана Савића на ТВ Пинк. Не беше никог испред Драме. Речи Константина Костјукова нећу да коментаришем, јер ме је потресло његово питање да ли неко ко жртвује кичму, има крваве ноге и најбољи је у држави, треба да има плату 70 хиљада динара? То није питање за нас. То је било питање за Министра Тасовца који је носио Закон о култури у Брисел. Упита ли га то, Костја? Балет се исцрпљује на пробама, а да ли ће да има представу или не... И кад... То је питање... Мени је то, ипак, бескрајно тужно. Кад помслим да је она госпођа у "Колу" примила 578.000 плату, а да није радила ништа за те паре... Костјуков је, чини ми се, баш тада био у Управном одбору "Кола". И примао накнаду за то, причају "колаши". А било је упозорења из колектива да се дешава опасан криминал. Писали људи свима. И надлежнима и ненадлежнима. И ником ништа.
Занимљиво гостовање... Па, све треба чути
И на крају један предиван бисер Дејана Савића. На питање новинарке да ли очекује неку реакцију ансамбла, мислећи на штрајк, он рече: "Неее, то неее. Па, ми смо озбиљна радна организација. Ми нисмо културно-уметничко друштво. Народно позориште није културно-уметничко друштво". Ох, како сам се слатко насмејала. Па, у КУД-овима и нема штрајка, а за запослене постоји и Закон о штрајку. Оно јест да постоји Закон о раду, али позориште никад није било радна организација. Тај појам се некада односио на привредне субјекте. А сви знамо, Народно позориште је институција културе од посебног значаја за ову државу. Дакле, није никакав привредни субјекат...
И рече још нешто. Споменуо је ЈДП које спушта карте на 200 динара и додао: "Али ми немамо потребе то да радимо. Наше карте су 10-15 евра, има и од сто динара (па изређа све цене), и карте се сасвим лепо продају". Боже, Боже! "Ми немамо потребу...". Који "Ми"?! Ми, прави Ми, ми имамо потребу. Зато су толики редови испред ЈДП.
Све у свему, мислим да чланови Народног позоришта почињу да се буде. Само... До сад им је живот био као сан у односу на наш. С кошмаром ће се суочити тек када се пробуде.
