Као баба која не сме да изађе из куће, јер сам 65+, имам сувише времена, ма колико мало да ми је преостало. Могу до миле воље да размишљам о свему, као и сваки притвореник који не зна каква ће пресуда, овде на Земљи, бити. И осећам се променљиво. Паднем, па се дигнем.
Не палим телевизор одавно. Много сам гледала партизанских филмова са оним "Лос!", "Халт" и "Ахтунг, ахтунг", па је мени свако редовно сапштавање - то. Логично, то је принцип Павловљевог рефлекса, не знаш да л` си следећи. До душе, мени се нико и не обраћа. Ни за кога не постојим. Е, али ја имам да се обратим, јер за мене све постоји. Прво атеистима.
