ПУЗАВЦИ ПРОТИВ ЦВЕТНИЦА

     Приметила сам да сам престала да реагујем на догађаје. Можда сам отупела, не знам... Колико познајем себе, мислим да то готово и није могуће. Реагујем, наравно, жив сам човек, али сам, видим, престала да пишем. Зашто...? Па не могу стално да летим као мува с балеге на балегу. Не могу ружним сликама стално да отварам туђе очи. Више волим да будем пчелица, па по нектар са цвета на цвет. Цвећа још има, само се не примећује од опште балеге. Али, срећом, Србији има толико високо уздигнутих латица, да их видиш с Хималаја. Ма, с Неба. И то би, нормално, тутумраци да - посеку. Наши ће да секу, да буду егзекутори, али је команда пала одозго, с Марса. Њу пузавци увек дочекају радосно, као жедна земља плаху летњу кишу, не знајући да ће тако мали и ништавни, у њој нестати. Навешћу три-четири примера који никад неће бити затрти.

ОВО ЈЕ, У СТВАРИ, ВОЗНИ ПАРК СПЦ

      Како који Сабор СПЦ почне, тако се дигне фрка око владичанског возног парка. Народ ништа друго од Сабора не интересује - сем те ауто-слике. Нит` народ интересује о чему се прича унутра, нит` ове унутра интересује шта народ прича напољу. Као да клир и народ нису јединствено тело Цркве, као да том телу није глава Бог, па се понашају као вашке обашке.  Када је међу нама настала та демаркациона линија - немам појма. Само видим последице на све стране. Али, то није најцрње.

ИМА ЛИ НАС...?

Данас нећу причати своју причу. Пренећу једну која ми је јутрос стигила пре одласка у цркву. Писао је неко ко има и свест и савест. Није важно његово име. Бог га познаје одавно. Као што није важно ни моје, јер ни ја се нећу гордити туђом трагедијом. Важно је  да ово стигне до сваког од нас ко има имало душе, макар у носу. Дакле: 

               "БАКА ДАНИЦА, ОД СВИХ ОСТАВЉЕНА

Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана

Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице.

Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.

Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.

НАРОД ПОБЕДИО СОПСТВЕНУ ДРЖАВУ

           Даје се на знање да ће у петак, 28. априла 2017. у 7 увече на сајту "Блица" бити у целости приказан, значи, премијерно на интернету, филм "Мора да ово није све". Ја сам га гледала. Био је то мој први и једини одлазак на филмску премијеру. После тога сам одмах 03. 12. 2015. написала овај текст и он је први имао више од 1.500 читалаца. За мене, баку на умору, то је била радост. А јесмо, брате, победили :) И треба ово да одгледамо на "Блицу" да знамо да можемо опет. Увек. Ово су наше мале личне револуције, личне победе добра над злом. Ево тог текста:

            Вести! Вести! Најновије вести – „Народ победио државу“.

Који народ? Наш! Коју државу? Нашу! Па изем ти таку државу кад ми овакви никаки можемо да је победимо. Вала баш. Али нисмо победили само државу, победили смо смрт. Како? Вером! Шта прича, бре, ова? (То сам ја). Причам истину. И то кроз филмску критику. Па јесам ли писала филмску критику до сад? Нисам, па шта. Ионако то више не постоји.

            Гледала сам синоћ у Сава центру филм „Мора да ово није све“. Био је то мој први одлазак на филмску премијеру за ових мојих седам деценија. Не волим премијере, јер тад ствараоци чекају суд публике. Напето, стрепња... Што ја то да правим људима...? Али ово синоћ није било тако. Није било црвеног тепиха, смокинга, није дошла чак ни публика – дошли су Људи, обични Људи, са свом силином љубави и доброте. Тога нема ни у Холивуду, ни у Боливуду. Србија! Ср-би-ја!

            Филм је докоументарни, о једној девојчици која се на смрт разболела, и о једном момку. Одлучио човек да прода своје дресове које је имао и које је волео, како би непознатој девојчици помогао да скупи новац за лечење. Скупљала деца из разреда паре, скупили хиљаду динара, а њој је требало триста хиљада евра! Еј! Њих двоје, девојчица Нађа и тај момак Јован, ишли су у исту основну школу „Иво Андрић“, на ободу Београда, општина Раковица. „Црвена Раковица“ некад од радника, сада завијена у црно због „реформи“... Ни једна фабрика не ради“, каже се у филму, али се пика фудбал, види се у филму. Сиротиња, рекло би се, када не бисмо знали да је реч „богат“ настала од речи „Бог“.

ПОПОВИ-ЛОПОВИ? MA, JOK...

            Растужена вешћу да се упокојио Раша Попов, а још тужнија што нико није хтео да га прими у болницу, зато што је стар (замислите то?!? Нико није хтео да му олакша муке), присетила сам се његовог исто тако драгог сина... Рекох да сам га упознала у Аустралији, па ме је изненадило кад сам прочитала у новинама да сад живи у Москви... Објаснио ми неко да је изашао из СПЦ и прешао у руску цркву.

            Не знам да ли је то тачно, али свако ко је био у Аустралији, или у њој живи, зна да је стање у тамошњој епархији такво да ОВДЕ треба похапсити виновнике. Не може нико ни у Министарству иностраних послова, ни у Патријаршији да буде равнодушан на енормне крађе (боље отворено рећи -  криминал) који се у оквиру наших цркава у иностранству (па наравно, и у земљи, али за то је задужен МУП) дешавају. Може, али ничија свећа не гори до зоре. Какву је хорор-слику могао да гледа отац Бојан Попов, па да му припадне мука? Не знам... Али, слика је отприлике могла бити и оваква.

            А можда и оваква...? (Мало сам се ових дана обавестила. Да ме не зафркавају да сам као Коштуница).

РАША ПОПОВ НИКАДА НЕ МОЖЕ ДА УМРЕ

         Јутрос, пре него што су новине објавиле, пријатељ ми је написао „Умро чика Раша“. Питам „Како знаш?“ Каже да су му послали поруку... Мени он није умро, јер он никад не може да умре. Зато што је он чиста љубав. То што је био образован, што је писао и глумео, оно по чему га памтимо, то није ништа према његовој благој природи. Она му је била блага од тога што је умео да воли.

Изванредан текст у "Новостима" о Раши Попову

         Пре.. Ух! Колико? Деценију и по, две? Упознала сам му сина у Аустралији. Био је свештеник у једној нашој цркви. 

ОДГОВОР ПЕНЗИОНЕРА

     Једва сам прогурала ову ноћ... Ако не буде више овог блога, то ће значити да је један пензионер мање. Један мање-више... Томе се могу само радовати они који ће, без имало скрупула,  и на мени мртвој зарађивати као што су током свих мојих пензионерских дана. Па хоћу да кажем нешто, јер би ваљало знати:

     Нису, децо, пензионери гласали за овог председника, него они који зависе од државе. Плус још нешто. Ви, млади, нисте изашли на изборе. На мом бирачком месту није изашло око 45% људи с правом гласа. Вучић је освојио око 14% гласова од укупног бирачког тела. Осталих 41% гласало је за неког другог... Еј, 14%!

     И сад у писму, које је прочитала васцела Србија, морам да читам: „Sram vas bilo što ćutite, savijate glavu i glumite demokratsko društvo i što ste dozvolili da studenti i deca brane ovu jadnu državu koju ste nam VI stariji ostavili ovakvu kakva je danas! Sram vas bilo penzioneri (ваљда се вокатив ставља међу запете?!) što ste dozvolili da izdržavate svoju decu i unuke, što ne možemo da se zaposlimo, radimo, sagradimo kuće, kupimo stanove, napunimo frižider kako ste vi to nekada mogli!