Шта бисте ви урадили у оваквој ситуацији у градском превозу?
Опростите што не могу да вам појасним у једној реченици. Прочитајте, па заузмите неки став. Просто, не можемо да нас се ништа не тиче.
Текст
сам писала за оне који су се мало узвисили изнад "комбинације", да
бисмо се подржали. "Комбинације" су обједињене, а ми смо "једна сламка
међу вихорове", па нам ваља мало да збијемо редове. Па ко `оће са мном,
нек` уђе у аутобус 706. Идем од Зеленог венца до Земуна, аутобус
продужава за Батајницу.
Угурасмо се. Било нас је тачно сто на једног. На једну. На средини између предњих и средњих врата стајала је девојка каменог лица. Није хтела да се мрдне ни милиметар да сви уђемо. Иза ње је било места бар једно два метра брисаног простора. Нико није ушао на средња врата, јер је аутобус стао иза једне дупле 95-ице, па смо сви трчали као луди до отворених предњих врата оног аутобуса иза. Они који су трчали отпозади, ушли су на задња врата, па је средина била потпуно празна. Али споменута каријатида ни да бекне, ни да скочи, ни да мрдне, ма ништа. Ич!
 |
| Аутобус на линији 706... у Индији |
Замоли је једна госпођа да се помери бар мало, ма јок! Жена подвикну, девојка јок и даље.
- Људи моји, где изгубисмо децу?! - завапи госпођа - Разумем да су уморни, без перспективе, да нису имали младост као ми, али да неће да се помере...
Висила сам изнад пода. Ноге ми нису додиривале патос. Само сам штапом покушавала да се домогнем чврстог тла. Ова жена која је била на мени, рече:
- Госпођо, па Ви сте са штапом! Има ли ко да уступи место овој жени?!
Шапнем: "Хвала, не треба, могу".
Мук.
Жена опет пита. Мук се јавља уместо еха...
Дошапнем: "У реду је, немојте. Али Вам хвала... "
- Како ћете се ви, децо, возити кад напуните шездесет година?! - упита ова жена, која је била савест свих нас.
Једна девојка на степенику испред предњих врата, одговори јој:
- Таксијем! - ваљда алудирајући на наш новчаник.
- Таксијем?! - упита је друга госпођа - па шта Ви мислите ко смо ми?
- А, `ел` Ви знате ко сам ја? - упита видљиво блесаво ово девојченце.
Народ у аутобусу се групно прекрсти. И одједном, као по команди, сви се окренуше према мени. Шта би?! Збуних се. Кад, на седишту више мене (сад ти требају басамци да се попнеш на седиште у аутобусу) седи трећа девојка. Ударила слушалице у уши и чита књигу. Повика народ да устане да ми уступи место, ма - јок! Не чује. Неће да чује. Е, сад народ почне на мене: "Госпођо. махните јој. Не чује од слушалица". Ја вичем њима - "Не треба, заиста, хвала".
 |
| Аутобус 706 |
И тако стрижено-кошено, чује-не чује, кад заурла једна жена прекопута ње. На кога? На мене :)
- Видела сам Вас кад сте ускочили у аутобус. Није Вам ништа! Фолирате се. А сад тражите да Вам дете уступи место. Видела сам вас! Ја сам све видела! Видела сам кад сте ускочили у аутобус.
Потапшала сам је благо по рамену. И да хоћу, не могу да скачем. А и нисам тражила да ми неко уступи место. Тихо сам јој рекла: "Непружање помоћи болеснику, којим се погоршава његово здравље је - кривично дело. Ако ми још мало позли, ја ћу позвати полицију, па нека она види шта ће са девојком, али и са Вама". Е, на то, путници прснуше! Ваљда им нисам личила на неког ко џабе носи штап. Жена која је седела до прозора поред девојке са слушалицама, устаде да ми уступи место, али девојка неће да помери ноге да ова прође. Народ у шоку! Стварно хоће жена да устане, целим бићем хоће да мени, са штапом, уступи место које нисам тражила. Покушава да прође, да се спусти међу нас смртнике, али њену доброту, и то у тако погрбљеном положају, ова девојка са слушалицама није ни констатовала. Сви у глас је моле. "Аман!" се чује са свих страна, али - ништа. Кажу ми да јој махнем, најближа сам јој. Ја се сагнем испод књиге и насмејем се:
- Ало? Је л` ме чујете?!
Она ништа.
Ја онда изнад књиге:
- Ало? Је л` ме чујете? Уја! Ево ме.
Мајко мила! Кад скочи она жена што ме "видела" да ускачем у аутобус!
- Не уносите јој се у лице" Што јој се уносите у лице!?! Срам Вас било, уносите се девојци у лице. Видела сам Вас! - Досетих се - тако може да брани само мајка.
Жена поред девојке до прозора још увек не може да прође да ми уступи место :). Тако стоји згрбљена... Ова девојка, од 19-20 година, неће да склони ноге да госпођа прође. Тужна слика београдске младости.
 |
| Црква Светог Марка у Београду |
Била сам тако добре воље. Био је Свети Лука. Причестила сам се на Литургији тог јутра у цркви Светог Марка. Дан је био пун сунца. Душа ми је била испуњена радошћу... Мир сам осећала. Могла сам да стојим до Париза, али шта ћу тамо...? Бог је стајао у мени. Ништа мене није могло да измести из тог мира, јер је би то било као да неко покушава да ме истргне из Божјег наручја, а то баш и није тако лако могуће. Тог преподнева сам чула најлепшу беседу у храму. Беседио је отац Сретен Младеновић. Народу није јасно што он није старешина овог храма, али, ваљда - не дају... Има си свако свој пос`о свуда. И своју "комбинацију". Али, то нема везе са народом. За народ је отац Сретен неприкосновени ауторитет у овој цркви. И најомиљенији. Као што нам је у души председник Академије Часлав Оцић, а може да буде и Данило Баста, а не овај који јесте, а председник Оделења друштвених наука је у народу проф др Милош Ковић, историчар. Нема везе што није академик. Биће. За народ, он већ и јесте. Народ има своје вредности. Још увек.
Девет дана сам чекала на ред да добијем фотокопију те беседе. Дели се по Београду као кап воде у пустињи. Ево је.
Проповед оца Сретена Младеновића
Оно што су најдуховнији и највидовитији људи нашег континета предочавали, данас се већ догађа. Вековима је европски човек сејао ветрове широм света и, ево, дошло је време олујне жетве. На све стране око нас бесни ужас духовне смрти и пустошења. Тамне стихије живота, анимални ниски инстикти човекови, пробудили су се и несметано изводе своју побеснелу оргију страсти и уништења. Оно што је безбожни, себични и материјалистички дух сејао у душе народа, као високе истине науке, философије, културе, и на томе изграђивао посебан стил живота, данас тако обилато дозрева и стравично расипа своје отровне плодове који трују и уништавају све, па чак и оне који су настали да живе.
Погашени видици на све стране... Страшно осећање неизвесности, беспућа и безизлаза, то је нота којом данас живи савремени човек. Јер, све велико, истински духовно и свето, све оно чему су се народи столећима споразумевали и спајали, одбачено је у многим земљама широм свих пет континената и осуђено на пропаст. Човечанство се налази у злокобној сенци савремене куле вавилонске, чији су темељи давно закопани на старом континенту. Говори се о миру, а мира међу људима нема. И не може бити, јер га нема у људима. Племенити духови човечанства као да су умукли данас. Нешто језиво и гладно обузима свест народа у очекивању неизвесног сутра. У том страху човек се отуђио, закопчао у самог себе и постао асоцијална монада, енигамтична и непредвидљива, тако затворен и изолован, усамљен и препуштен самоме себи. То двојство у човеку осећа се на све стране, подсећа и опомиње на оно трагично двојништво европске историје 20. века, које се окончало у крви и хаосу, и наставља се и у 21. веку.
Опустошен је човек унутарње, убијен је у њему смисао за све велико и духовно, а подизан култ свему ниском, анималном, ономе што је, по преисконском опредељењу, било одређено на потчињеност и служење. Из тога корена израсло је све ово, сва безочна безобзирност, све негирање основних појмова правичности, сав луциферски подсмех светињи и народа и појединца, и сулуда помама пустошења, уништења и рушилаштва. Човек је у најинтимнијем свом бићу вулгаризован и банализован, сведен на безизлазни очај греха и греховног у себи. Карцином европског безбожја подгризао је и отупео сва духовна чула човекова и свео га на инстинкт.
Нема сумње, на помолу је једно ново варварско доба, а тиме и сутон ове епохе, ако се продужи овако. Јер, ко зна какав је епилог свега овога. Та неизвесност може бити тешка и несагледива. Ратни пожари на осетљивим регионима савременог света могу се претворити у несавладиву ватрену стихију која ће угрозити цео свет. Ко данас може бити сигуран да из тог огња неће избити оркан стравичног пустошења и настати bellum omnium contra omnes! (рат свих против свих)
 |
| Сирија. Сцена из 2015. А како ли је сада? |
Вековна, мучна и напорна човекова борба за идеал, данас изгледа трагикомична. Мефистофеловски цинички кикот ори се данас Европом и широм света. Огромне масе човечанства гуше се у страшном болу обмане, понижења и стида, јер све што им је стављено као идеал, открило се у суровој стварности и показало као обмана, завођење и умртвљавање.
Где је излаз за младог човека данас? У промени? Промени, али у шта? Коме млади данас могу веровати? Сви путеви на које им је указовано, убрзо су се показали као странпутице и безизлазни лавиринти. Нема изласка са тих беспућа без сигурног компаса и поузданог путоказа.
Тај компас и путоказ кроз сва времена и кроз сву Вечност је вечно живи и вечно савремени Господ Христос и Црква Његова. Он стоји и чека. Чека своје заблудело стадо да се врати са испаша глади. Никога не присиљава, нити се коме намеће. Зато многи пролазе мимо Њега, саблажњавајући се о Његову моћ која се у стрпљењу манифестује. Но, и Он се понекад покаже као праведни и страшни судија и тад по речима песника „земља застење и небеса од страха ућуте“. Али, ко зна тајне путеве и обиље милости Његове?
Бог нас је послао у свет да делимо живот са другима, да приносимо љубав за добро других, да љубав претачемо у жртву. Када би људи овако живели, заиста би нестало бројних патњи и човек би се увек радовао. Спаситеља нас је учио да тако живимо, утврдивши: да нема веће љубави него када неко душу своју даде за друге. Он је дао Себе за нас, за наше искупљење и наше спасење. А шта ми радимо? Шта ради свет са нама и око нас, шта некада радимо и ми сами? Па, човек стално посеже, ради своје користи, и на туђу имовину и на туђу срећу, и на мир других, и на срећу оних којима завиди и чак на живот оних које мрзи.
Највећи грех је бити равнодушан. Ово зло је присутно код већина од нас у односу на људе и у односу на зло. Не дотиче нас се страдање других (случај у трамвају од пре неки дан када је у трамвају манијак напао 15-годишњу девојчицу).
„Најтежи грех према нашим ближњим јесте не да их мрзимо, него да будемо равнодушни према њима. То је срж нехуманости“, рекао је Бернард Шо.
Највећа болест данас није лепра или туберкулоза, него пре осећање да си нежељен, непотребан и напуштен од свих. Највеће зло је недостатак љубави и милосрђа, страшна равнодушност према ближњему који живи поред пута, нападнут искориштавањем, корупцијом, сиромаштвом и болешћу.
„Равнодушност верника је нешто много опасније него чињеница да постоје неверници“. Равнодушноћу се губи много више него ичим другим. Због тога је богаташ из данашњег јеванђеља изгубио небо, богаташ који никако није примећивао сиромаха који је до смрти гладовао на самом његовом прагу.
Можда ће у овим тешким искушењима људи сазнати праве узроке ових дубоких поремећаја живота, можда ће сагледати сву дубину свога богоодступништва, сву сујету свога ситнога, злобог и немоћног надимања, да свој јадни и несавршени поредак живота ускладе Његовом вечном космичком поретку. Зато, нека би у овом савременом светском мартиријуму и катарзи сагорела сва људска недела и све зле мисли срца њихова; нека би у њима засјала она радост препорођеног, која се никада не гаси.
Јер је Он данас, као и увек, наш Пут и наша Истина. И наше молитве и наше наде у овим тешким данима упућене су Њему, преблагом и многомилостивом Господу.
Творче наш, свеблаги Царе и Господе, спаси савест нашу, спаси душе наше. Ти, који Духом Твојим Светим удахњаваш и утврђујеш веру нашу, осветљаваш наду, разгореваш љубав, милујеш милошћу, просвећујеш и освећујеш душе народа Твога, подари нараштају овом мир Твој, онај свети мир који си даровао ученицима Твојим говорећи: „Мир вам! Мир вам остављам, мир свој дајем вам!“. За тај мир, за тај небесни дар, који је у Твојој руци и који само од Тебе може доћи, ми Те молимо. Знамо да смо незаслужни и недостојни тога дара због безбројних сагрешења наших, али полажемо наду у милост Твоју неизмерну и покајнички молимо се Теби јединоме: Даруј мир свима људима Твојим по свему свету, да не пропаднемо до краја.
Амин.
ПС Наш отац Сретен прекосутра жени млађег сина. Да му Бог подари добру снају, пуно унучади и срећну старост. И да да Бог и мени то исто. И свима нама. И Вама. Свако Вам добро од Господа!
