Посвећено Бори Чорби: МАЧЕЋЕ ГОВНО ЈЕДНЕ ВЕРОУЧИТЕЉИЦЕ

            Правио се једном рокенрол концерт за децу на Сајму. Правила га Пионирска организација, ал` се већ тада више није тако звала.  Давно је то било, осамдесет и неке...Председник извршног савета Београда, практично владе, био је Златан Перучић и он ће, као, да буде покровитељ тога. А ја ћу да будем у Одбору за „концерат“, јер волим децу. (Једном сам добила и плакету на којој је писало „Хвала Вам што волите децу“. Куку, кад нисам цркла од смеха. Тад сам мислила да сви воле децу). И био и Бора Чорба. Сад сви треба да се нађемо у Скупштини града да се лепо договоримо о свему. Бора дође у Титовој лимузини, довезао га Оливер Мандић, са све качкетом окренутим натрашке. Тад се знало да су другови пролетери носили качкете, реакција (читај – господа) шешире, а ово, качкет наопако, ваљда, зајебанти. Још, бре, био комунизам, Тито се још није о`ладио. Ко сме да носи качкет наопако...?

            Улази Бора у Скупштину града и каже „Стиг`о Бора до двора“. Јоооо! Какав двор, какав краљ!  Тајац. Тек кад се насмеја Златан, онда и остали. Где смеш да се смејеш мимо протокола.... Ја се нисам смејала од страха.

            Сео Бора поред мене и каже: „Госпођо, Вас да учланим у нашу Партију пијанаца, па да ме Бог види. Ево, имамо Коло пијаних сестара, имамо и лого – срК и чеПић...“. И ја почнем наглас да се смејем у мртвој комунистичкој тишини. Само се чуло куцкање оловке по столу. „Али ја не пијем“, шапнем Бори. „Штета, то Вам и кажем. Кад бисте дошли код нас, то би Вас одмах прошло...“. Опет сам се насмејала, изгледа гласно, јер ме муну лакат са леве стране. То је значило „Ћути, будало“, а с десне стране ме гурну па Борин лакат: „Ови освојили двор, па нам не дају да писнемо. Доћи ће и моја партија на власт. Боља је од ових, кад Вам кажем. Састанци су у кафани...“, шапутао је Бора, зезајући се онако, из душе. 

ОЛИМПИЈСКИ ВОРТЕКС

Не волим стране речи, а ово у наслову јесу обе... Узела сам их зато што тачно  означавају оно што је мени страно. Вортекс је вртлог у ваздуху и води, који је најјачи у центру, а слабији што је даље од осе и на крају нестаје. Олимпијски вортекс је друштвени вихор, или торнадо, или вир. Траје, снажан је, дрма адреналин, одлази и нестаје. Шта остаје? Пустош...  Зашто? Зато што је вортекс сам себи сврха. Он нема другу суштину.

На то је упозорио само један човек – Андрија Прлаиновић. Лепо је рекао „Ми смо наше урадили. Заложите се ви за системску подршку спорту, ватерполу“.  Скочише спортисти из појединачних спортова да кажу како држава улаже у њих. И ту схватих зашто нам је на грбу двоглави орао. Нису то две главе, то се једна окреће брзо, гледајући у једне и друге. А ми покушавамо да будемо као та држава, јер су нам драги и једни и други и одосмо у шизофренију. Е тамо нећу, не да мене Бог! Ја сам Његова и Он ме познаје. И помоћи ће ми да ово сагледам.

И како Бог увек пошаље помоћ, појави се и председник Владе Србије да ми то објасни.

ПОРУКА НАШИМ ОЛИМПИЈЦИМА

            Ноћас ми остао упаљен телевизор... Гледала о Олимпијади са Оливером Ковачевић. Чекала и остало, па заспала. Стара сам, а бабе свако мало заспе. Будила се. На ТВ-у отварање у Рију. Спава ми се, а `оћу да гледам, па нешто преспавам, нешто не. Видим, стављају неке семенке у нешто... Деца, поред носача барјака, носе неке саднице. А ја не знам да л` сањам. Јер одавно ниједно добро не видех ни будна, ни у сну. Исекоше све шуме у Амазонији... Исекоше сво дрвеће по Србији, нема више горана да пошумљавају... Шта је ово? Оволика прича о екологији...? Оволики антиглобализам...? Немогуће. Значи - сањам Окренем се и заспим. Био пети август 2016. 

            Пробудим се кад је све било завршено, одем у цркву, па на пијацу, па предложише да погледамо снимак отварања. Скратили га. Али сам успела да видим еколошку идеју Рија. Заплаках се. У кући ме одавно зову „Шмрц“. Плачем само кад је нешто добро. Дирне ми душу. Највише ми се допало како су обучени Костариканци, у модерном, и Камерунци у етно смислу. Наши? Супер. Само, да су пруге на сукњама биле мало уже, не би било толико шарено. Кад је нешто мнооого шарено – није отмено. Али је лепше него било кад до сад. 

Камерунци у Рију

            И у том дефилеу ми је срце први пут заиграло. Хоће Американци да буду на крају дефилеа, па да држе пажњу својих ТВ гледалаца. Бразил рекао: „Извин`те, ал` много нам је жао. На нашем језику ви сте, на „Е“ (ЕУА). Извол`те на там“. И покажу им где им је место. По абецеди, а не по профиту. Јао, што ми беше мило! Па опет „Шмрц“.