субота, 20. октобар 2018.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ - О ЧЕМУ СЕ ЋУТИ?

Народно позориште у Београду. Побунили се глумци. Ако, вала, и било је време. Смем ли ја, као једна баба, доктор наука, да седнем у галерију Народног позоришта сa дедама из Мапет шоуа, и да кажем шта је ту видим?

Народно позориште у Београду... Из зграде нешто руууди. Политичко или право свитање?

Смем? О, хвала.

Аииии... Срамота!

Са ове дистанце боље сагледавам од оних у првим редовима. И видим да све редом одише бруком и патњом, истовремено. Брука су они који чине патњу, а пате и они који имају свест о томе шта се догађа, као и они на којима се бездушност догађа. 

Култура је, да се разумемо, прва уништена. Прво је затворен Народни музеј. И то није било само у Београду... Да ли је култура, заправо, већ мртва...? Чини се да јесте, само што нема ко коме то да објави, јер смо сви ошамућени. Али, и није тако. Жилави смо ми. Па, у сваком од нас је ген неког ко је бранио своје и наше у Великом рату. Не дају наши људи злу да превлада, изгину ако треба, а после буде још нечасније... То што су Срби онда стекли право да просе пред Скупштином, верујте, никад није престајало... А после су други ослободиоци богатима секли главе, отели куће и преузели жене. Ослободилац готово увек постане окупатор. У томе је поента. И то траје све док честит човек не каже "Доста!". А са честитима је увек - Бог, макар они то и не знали. И шта се сад десило? Неће нормалан народ више да иде на посао у нелиценцирану националну лудницу. Да ли је Народно позориште близу те категорије? Да видимо: 

субота, 13. октобар 2018.

А МИ СМО ВЕВЕРИЦЕ...

Ишла сам у Прокупље на промоцију књиге о Гвозденом пуку. Хтела сам да видим пријатеље из детињства које од онда нисам видела, а које сам волела као да сам сваког од ових дана била са њима. Посебно сам волела једно место на реци Топлици. Топлица ми је, у мојој шестој години, била до стомака, па нисам могла да се удавим чак и да сам настојала. На обали су биле врбе и брезе које су се горе састајале и чиниле зелени тунил, који се огледао у води, као да је огледало. Обала је била висока пола метра. Била је издубљена испод површине и у тим удубљењима скривали су се ракови које су деца "ловила". После "лова",  сви заједно смо трчали кроз жито до куће, на којој се сушио дуван у венцима. Свака кућа је била тапацирана дуваном, па је свака прво била "зејтинли" боје, а после би постајала бордо од непрекидних венаца паприке, с домаћим акцентом. То сам сад ишла да видим. Уместо тога, видела сам...

Овако некако... Али лепше. Не, не... Лепше је било. Зелено