Јутрос рано пошла на литургију. Пешке. У Храм Св. Саве. Има две литургије недељом. Пораним. Буде ми врућина после. А будем и гладна. И на једном киоску видим новине са карикатуром нашег чувеног Петричића.
Био
је Спасовдан, слава Београда. Била литија. Прошле године су је крстили (ко? Па
неки... Народ сигурно није) да је то била породична шетња. Ове године сам
Патријарх је рекао у споту да се Београд моли за мир, мир у нама и мир у свету.
Па, нормално да смо за мир, али за то се молимо на литургијама, не нешто
посебно на литији. Зна се, у литији се молимо за свако добро у граду, селу, по
пољима, око храмова... Тог јутра, пре подне, као и сваког дана у храму Светог Саве и Вазнесењској цркви, Београд се
моли. Сваког дана можемо тамо да се молимо и за мир, је л` да? И не само за
мир. Али нема ко то да каже народу. Зашто? Зато што је Црква изгубила
мисионарску функцију у друштву ОДАВНО. Како је изгубила? Тако што се понаша као
да је само клир Црква. И тако гетоизиран, клир народу износи само формалну
страну хришћанства, суштинску не. Кад нема суштинске везе, онда ништа нема
везе. Да тога одавно нема, говори једна бенигна ствар – Ваша посета једном концерту.
Погрешили сте. Приђите да Вам шапнем како... (Нема љутиш,
мора овако јавно)
Нешто су Вас преварили, па Вас навукли. Нису намерно. Не знају ни они.
Али, Ви бар знате да и у клиру, и у лаосу
постоје људи који нешто знају, али, рекох - нису повезани. Ваше је да повежете
Бога, клир и лаос у једно, у Цркву Божју. (Не, није лако. Па није никад лако
бити патријарх. Ни у једном времену. Али... Као снопић смо јачи, ма какви да
смо. А Богом повезани, још јачи). Не сме више да се деси да Патријарху српском
комунизам и либерална лаж буду представљени као национални идентитет. Е, томе
служи овај текст (Истина, могао је само Вама да стигне и на мејл, али мора и
јавност нешто да учи). Дакле:
Помолило се сунце у Београду. А било хладно сачувај Боже, што би рекао Патријарх Павле: „Боже ме `прости, као да ће Божић, а не Васкрс“. И ето мене, бакице са штапом, по зубатом сунцу, у шетњи до Универзитетске библиотеке. Тамо сам „ПЧ“. Не знам шта то значи. Ваљда „Почасни члан“. Доктор сам наука, па ми то дали. А можда то важи и за ове са основном школом и купљеном дипломом? Не знам, али ми то ништа и не значи. А кад сам већ у библиотеци, морала бих и до Архива Србије. Ту је иза ћошка...
Треба ми неки шематизам... `Ал`, бре, ` ладно. И ја ти седнем у мој омиљени кафе поред Архива да се згрејем, кад имам шта да чујем. Неки гости се плаше да би могао да изгори Архив Србије... Како, молим?! Хтела, бре, д`умрем! Овако су причали:
Какав наслов! Или би био бољи „Тестирајте своје знање о сексу – према (званичном) уџбенику за осми разред основне школе“. Одмах да вам олакшам, имала сам 0 поена на овом тесту, јер ово ништа нисам знала. Цело човечанство од неандерталца, ма и пре, до данас, не знам како се размножавало кад није ишло у наш осми разред. Кад размислим, ово нико и не зна, у ствари! А и много је тешко разумети. Лакше је купити диплому. Научиш ово и купиш диплому... Купиш мастер диплому, а за средњу школу добијеш гратис. Све ти је то у истом пакету. И довољно ти је за живот (ако си блесав).
Тест почиње:
Прво питање. Шта је полна равноправност?
(Где бежиииите?! Ово је
само секс за осми разред. Да вам помогнем. Па наши смо).
Пише у уџбенику за осми разред:
Зашто је важно прочитати ово пре данашњег заласка сунца? Нешто што пише једна баба, може ли бити важно? Па... Може. Зависи кад читате.
Данас је субота, 15. јануар 2022. Може и до сутрашњег заласка сунца. Прекосутра? Касно је. Све ће бити скупље. Ја то о Новаку Ђоковићу? Не! О њему ћу тек. И имам шта! Нешто о чему нико није писао. А сад вас молим да прочитате ово и размислите... Само да размислите.
Сутра је референдум.
Који, бре, референдум, кад се зна исход?!
Не зна се.
Па, да л` си, бре, нормална?! Шта се не зна?
Ово ја сама са собом. Ударају ми информације унутар главе једна о другу, па да полудим. Пробала да их сврстам у групе. Да нека превагне. Овако некако... И да знате - ипак се разданило.