Нисам доскора знала шта је „едукоцид“. Знала сам да је „Бактрим“ бактерицид, да је то сулфа препарат који убија бактерије. И знала сам да алергија на овај лек може да доведе до леукопеније, до таквог смањења леукоцита да организам више не може да се бори и одбрани. Притом се, наравно, споља ништа не види, не изађе кoпривњача, не гушиш се, ништа. Смрт може да настане унутра, нечујно, посебно ако се не обрати пажња на страшан замор који изазива леукопенија. Од овога страдава појединац, али ако се едукоцид односи на тотално и систематично убиство образовања, па тиме и друштва, шта је ту леукоцит? Па, студент.
Да ли ће бити студентопеније? На учитељским факултетима је већ тако. Нема студената, заправо, све их је мање. Не зато што учитељски факултети не ваљају, него што нико неће да студира да би радио у просвети. Неће млади да их терају да се за плату, која је испод просечне, професионално баве едукоцидом. Да ли има едукоцида на факултетима? Пре тога у школама? Немам појма. Сад ћемо да видимо како је на мом факултету данас. Шокираћете се.
Ја сам једна баба, у осмој деценији сам, докторирала сам одавно, у пензији сам, немам унуке студенте, куцкам се са другарицама, понешто сазнам од њих, али у главном сазнајем преко друштвених мрежа... Све у свему, немам појма шта се данас учи, а не знам ни колико кошта да учиш. На пример, неко ми је, још пре неколико година, рекао да су докторске студије на књижевности 5.000 евара. Па, ми треба годишње толико да платимо свакоме ко хоће да учи српски језик. Јер, докле смо стигли с тачкама и запетама (са запетама посебно око вокатива), испаде да серија „ТВ Буквар“ (1968) треба да се емитује чешће него „Бољи живот“. За младе који не знају о чему се ради, да кажемо да је главни лик те серије, коју је писао Аца Поповић, била Кика Бибић, отресита жена која се описмењује после Другог светског рата. Њу је маестрално одиграла пок. Мира Ступица. Била је те култна серија и због других глумаца: Бранко Плеша, Оливера Марковић, Гидра, Северин Бјелић, Ева Рас, Бранка Веселиновић, Мића Томић, Никола Симић, спикерка Љиљана Марковић и... нека ми опросте остали актери, „мало ми се памет померава“. Заборављам. И то онако старачки. Знам све наше учеснике на Олимпијади у Мексику која је била те исте 1968. године, али не знам где сам шта спустила. Па, стара сам. Добро. Дакле, многи су се описмењавали са Киком. Вредело би Кику пустити и сада. У ствари, сада би било неопходно.
Осим писмености, и учење усменог ТВ говора је било обавезно за оне који су хтели да се појаве на телевизији. Стварно, људи моји, културна Србија вапи за Драгом Јонаш. Нећу да пишем о Драги, има на интернету и документарних филмова, и радијских снимака, и текстова о њој и то треба да се одгледа и прочита, јер је била највећа. У чему? У дикцији и акцентовању. Ко је код ње завршио радио школу, алал му ћуфте.
А ми смо данас тотално неписмени, као да нисмо ишли ни у основну школу, а усмени смо смо... па скоро исто тако. Једино кад прођем поред једне ОШ близу Каленића пијаце, кад чујем како деца псију и вређају оне вршњаке који на себи имају гардеробу јефтинију од 1.500 евра, схватим да може бити горе. И не да може, већ јесте, а тек ће бити. Да ли ту почиње едукоцид? Не знам. Ту ипак уђе учитељица (не користим родно „исправан“ језик“, него је струка потпуно феминизирана, на жалост, па нема учитеља), затвори врата за собом и сама је са разредом. Да ли ће свако дете да посматра као посебну планету, или ће цео разред да доживљава као џунглу, зависи од њене личности. Од личности, а не од агенде. Какве агенде? Оне пристигле споља. Последице те агенде најбоље је описао на твитеру један тата из „Рибникара“ после тамошње трагедије. Парафразирам „Деца имају по седам, осам часова. После тога иду у музичку школу, на глуму, на спорт, имају приватне часове. Онда домаћи из свих тих предмета... О вредностима ништа не уче. Вредност је цена патика и просек. Не друже се, углавном...“. А плус уџбенике штампају странци, додајем ја. То је претерана едукација. На жалост, школе више немају васпитну улогу јер је то забрањено. Кад наставници због тога штрајкују, родитељи се љуте јер не знају где да оставе децу док су на послу...
Средњу школу нећу да спомињем, јер не могу, а и нећу да верујем да директорке водећих гимназија у Београду треба одвести на добро криминалистичко испитивање, а кажу да треба. По Београду се као куга шире вести, вести, вести, вести о понашању неких директора средњих школа, које су смртоносне по образовање, по децу, по све нас, по опстанак... Због тога људи иду градом отворених уста, пала им вилица и може да им улети врабац. На пример, матуранти једне гимназије на крају године нису могли да добију сведочанства, јер нису биле готове футроле за њих, па је настала паника да ли ће ђаци стићи да предају документа за упис на факс. Кажу да је то био нечији бизнис у школи. У другој, пак, гимназији, пре неку годину, ученица првог ли разреда скинула се на часу латинског до пола гола. Професор се заплакао и изашао. Да ли је ученица кажњена? Неее. Ученица је, прича се, гузоњина кћи. Цела та школа је из гузоњиних инкубатора. Заиста је највећа несрећа у томе што је професорима заиста законом одузето право васпитања деце. Не сме ни по рамену да потапше ученика ако освоји неку награду, јер то спада у сексуално узнемиравање. Не сме да га казни, и не може, нема како. Једино кроз оцене, јер су „ћаци“ ту осетљиви, али професори то и не користе као дисциплинску меру. А ако профа, не дај Боже, тражи знање, родитељи су ту да му помогну да умре, што се десило математичару у једној гиманзији опет у Београду. Професоре треба штитити као врсту у изумирању. Не све, не, не, не. Има оних који кажу „Што се буниш? Адаптирај се. Пензија је далеко“, „Опет она нешто...“, „Ма, пусти је...“. Ти „адаптирај се“-професори су најгори. Ти, „пала Мара, пала Сара, свеједно“-људи, ти су прво изадали Бога, па целу просвету, па школу, па тек онда децу. И који ће нам такви? Они ће свако зло да допусте, слежући рамена, уз отужну реченицу: „Штааа ја ту мооогууу“? Они су гаднији од активних злотвора, јер отворне слуге лоше власти знају да их кад-тад чека казна, само су у заблуди да ће „његови“ вечно владати, а ови „шта се буниш“-професори допуштају то зло. Тако се оно шири. Кад дође до промене власти, неће они променити страну, немају они те амбиције, не излазе они из зоне комфора. Само ће са презиром рећи: „То ти је живот. Један се отег`о, други се протег`о“. Не знају они да то није живот. То је смрдљање.
И тако, стигосмо до мог Факултета драмских уметности. Коначно :) . Што би рекли драматурзи, ово до сад је била експозиција. Дугачка експозиција? Па, цео филм „Надница за страх“ је експозиција. Сви смо га без даха гледали. Тако и ово има да се чита.
Ја, бре, студирала у комунизму. Била стара Југославија. Имали предмете ОНО и ДСЗ (општенародна одбрана и друштвена самозаштита), имали марксизам, имали Југо-драму две године. Језик да исполометаш док не прочиташ Козачинског и Држића. А богме и Крлежу. За њега ти треба и француски, и немачки речник, а био омиљен Титов писац, па ти види. А тек светска драма! Па само Лопе де Вега је написао неки, кажу, 1.500, други пак 1.800 комедија, плус писао ово, плус оно. А имао петоро деце. Па кад си јео, човече, остаде ми загонетка са студија!? А у шпански барок је, поред њега, спадао још и Калдерон де ла Барка и Тирсо де Молина, коме је ово био псеудоним, под којим се у ствари крио фратар Габријел Тељез. Еј, фратар, а написао Дон Хуана, највећег заводника у књижевности! У то време морало је да се учи. Па стварно вам кажем. Од грчке драме до тадашњег дана, нема дана да није игран нек нови текст. Професор може да те муне где хоће и да те обори како хоће. Еј, бре, учили смо називе драма као телефонски именик. Али, називи се подразумевају да знаш, него питају те и суштину драме. Ово су морали да уче и глумци, и организатори, и драматурзи и редитељи. Они који су студирали филм, они су па имали своју муку. А професори...! Углавном легендарни. Пријемни? Непоткупљиви. Пракса? Обавезна. Па, наравно, учиш занат. А ту, на једној теоријској катедри, било је да се учи и култура. Чиста теорија. На свакој катедри она се у пракси подразумевала, од како уђеш у зграду факултета, па док не изађеш. Да ли смо ми то носили од куће, или те тамо удену у културно понашање, које је уједно и опуштено, и пријатељско, то не знам. И ја, сирота, мислим и сад је тако...
Морам да признам, била сам упозоравана да на нашем факултету више ништа није исто, што нисам разумела, а и кад сам разумела, нисам могла да прихватим. Била сам поносна што су управо студенти ФДУ међу првима изашли на оно јавно ћутање од 15 минута. И била сам запањена кад су добили батине на том стајању. Ко још бије децу на улици?!`Ај` што су деца, то је моја природна старачка визура, него што су то деца која највише воле да се играју. И Бог им је за ту игру дао посебне дарове – таленте. Не знају они библијску причу о талантима, нити их је ико учио да ће их Бог једног дана питати шта су учинили са тим даром, јесу ли их умножили или покопали.
Истина, нису ни нас учили. Али... ипак. Бог се на ФДУ у социјализму спомињао. Ми смо у том издишућем комунизму две године имали предмет Стилови. То је била историја уметности, у првој години до ренесансе, а у другој до савремене уметности. Свако од нас морао је, у првој години, да изабере манастир који ће приде да има као питање из Стилова. То је као да сам донесеш шибу. Одабрала сам Грачаницу у којој нисам била. Мајко мила! У ликовном смислу, нема шта нисам научила. Па штреберка била. Али професор пита „Шта се налази изнад улазних врата?“. Не знам. „Ко је највећи заступник човека пред Богом?“, не знам. „Богородица“, каже професор. „У каквој су одећи људи на фрескама?“, у јеврејској. „Ко је била посада манастира Шамбр у Француској?“. А то једна прелепа ротонда, мнооого лепа, романика, знам, али шта је „посада манастира“?! Не знам. Е, то је предност ФДУ-а, што смеш да се обратиш професору. Осмелим се да кажем: „Професоре, можда ја и знам одговоре, али не знам шта Ви мене питате. Шта то значи „посада манастира“? И ми реч по реч, и даде ми богме 10! Десет. Поштено! Све сам знала о ликовности, а из веронауке ништа. Испит је био из цртања и вајања, па молим лепо! Али се закунем у мислима да ћу и то да изучим. И још увек учим :) . И тако већ 40 година...
И сад, гледам ове моје пилиће... Добише батине што стоје у знак почасти према преминулим. То стајање је тако неопевана бесмисленост, да се не да ма ни описати, а камоли објаснити. „Минут ћутања“ је реликт комунизма који се касније проширио на све светске утакмице кад неко премине. Устанеш, ћутиш мање од минут и на крају кажеш „Слава му“. А пре тога комеморација преузета од римокатолика, уместо беседе на опелу. И? Шта је сад ту погрешно? Није погрешно, него је лишено смисла. А смисао може да се дода, само то неко треба да каже народу. Тада стајање постаје јако важно. Јер, душе су живе и после изласка из тела. Толико има сведочења о томе по бестселер књигама типа „Живот после смрти“, није да не знамо. А шта се дешава са душом кад оде одавде? Шта о томе мисле хришћани? То наравно да не знамо... Кроз шта пролази душа до 40 дана од упокојења, то је такав ужас, да се ми, који смо остали овде, окупљамо у тачно одређене дане и молимо Бога да умири ту душу. То је значење оног „Покој му души“, мир јој, другим речима, јер се душа плаши, дрхти, не зна шта је чека. Ово стајање би могло да буде бар минут молитве за оне који су страдали. Ако те молитве нема, чему стајање служи? Али, ако је то протест због страдања невиних жртви, онда је то неми протест, али је протест. Одавање почасти ништа не значи души која је прешла у другу димензију. И заиста, каква је то почаст? То је исто као паљење свећа на улици. Може и то. У Лондону се то ради. Али овде? Ман`те, молим вас. А клир ћути. Маца појела језик и тиме уништила мисију Цркве у народу. Ипак, један владика је рекао „Бог кад опомиње, он удара да не знаш шта те је снашло“. Па, бре, Боже, што прво на моје пилиће?!
А пилиће подржали исти такви, слатки, даровити, разиграни, мили наши из Новоаг Сада. И то одмах. Из затрке. Подржали захтев да другови органи нађу ко је тукао студенте ФДУ. Молим лепо. Ау, што сам била поносна! Тако се то ради.
У међувремену, упознам неке младе људе који тамо још уче. И ми тако, причамо. Питам ја њих шта уче из тог и тог предмета, они мене питају како је било у моје време... Заволели се. Па колеге. Какве године! Они паметнији од мене, ја са већим искуством. Дају они мени своје белешке... И ја, тресући се сва као наркос, дођем кући. Не могу да исчекам да отворим. Какво прање руку, какав ВЦ, какав ручак...!
Била сам збланута.
Поражена.
Није да они у белешкама немају лекције које смо имали ми, него чињенице у некима од њих нису биле тачне...! Питам да ли би ми позајмили неку књигу? Кажу, немају, хватају белешке на часовима. Немају књига у смислу уџбеника. Имају препоручену литературу. И сад јавно питам: ало, професори, ви, који на Универзитету уметности предајете теоријске предмете, одакле вам идеја да то можете да радите без адекватних звања?! Не знања, оно се подразумева, него звања. Или још горе, управо ви на уметничким факултетима правите докторе наука кроз уметничке докторске пројекте, за паре нормално, а да у самом раду нема методологије научног истраживања како је предвиђено законом код пријављива тезе. И сад су доктори уметности исто што и доктори фармације, микробиологије, технике, историје, је л да? Исто имају то „др“. Исто? Предавати глуму и режију, и предмете који развијају тај занат, без доктората, па то је најнормалније на свету. Што би једном Павлу Вујисићу био потребан докторат? Или Ван Гогу? Или Моцарту? Али, да неко буде универзитетски професор неке теорије, неке историје, без тога да је доктор наука... То је нечувено! И не може тако. И неће више бити. Ко то каже? Савест. Професионална савест. Јер, зашто? Па последице су далекосежне. То се види по делима. Узмимо овај Дневник који су правили студенти ФДУ. Ту се види чему су професори научили студенте. На жалост, једино што у томе ваља су снимање и монтажа. Остало?! `Ај ` да видимо.
Прво. Све је у том Дневнику на латиници. Добро, знамо да на ФДУ углавном раде они које народ назива „другосрбијанци“. Нису сви, наравно. И природно је да нису научили студенте шта је српско писмо. Па, добро, професорима другосрбијанцима свака част. Нека буду шта хоће, могу приватно да раде шта год смисле. Ту слободу човеку даје Бог, а не ја. Могу да пишу латиницом, а да не напишу основне уџбенике. Али, какве то има везе са професуром?! Да проверимо часком њихово знање. (Сад су професори на пријемном испиту на улазак на тај факултет).
а) Које писмо је Уставом прописано за службену употребу у Србији (значи, на државним факултетима, у државним органима, јавним предузећима...)? Тачан одговор је: ћирилица, члан 10 Устава Републике Србије. Тачка. Крај приче.
б) Ко је наредио да је за Србе обавезна латиница? Тачан одговор: окупатор. Аустрогуари по освајању Београда у офанзиви 1915/1916, документ К.у.к (Царски и краљевски) Војни генерални гувернманат у Србији, одељ. 8, бр. 597, рес. 1916)
в) Ко је убио маљем, или гурањем у пећ, живог Петра Зимоњића, јер није хтео да уведе латиницу тамо где је радио? Одговор: усташе у Сарајеву. Петар Зимоњић је био Митрополит Дабробосански и није хтео да уведе латинично писмо у Цркву. Црквено-словенски окупатори нису дирали. Дирали су модерну ћирилицу, Вукову, како су је звали. Латиница је била вековна жеља Латина. Која? Па то да преведу све православне у римо-католике. Је л` знају професори да смо сви хришћани католици (саборни), а да нисмо римо-католици? Какви смо хришћани у теорији, само нам име каже (православни, прави), а какви смо у пракси, видимо и сами. Митрополит Петар је у тренутку смрти 1941. имао 75 година. И умро, чувајаћи српски културни код. Па колико људи је страдало у Јасеновцу само зато што су Срби? Или Јевреји? Или Роми? Или су били слободоумни Хрвати? Слободоумни, али не толико да пишу ћирилицом.
г) Зна ли се на ФДУ шта је Новосадска декларација? Односно, Новосадски договор? То је договор из 1954., пре свега између Срба и Хрвата али и осталих, о стандардизацији српско-хрватског језика, односно хрватско-српског. Тад је усвојено да су оба писма равноправна. Срби су пристали да кажу „тачка и зарез“, а Хрвати „точка и запета“. Ми и даље говоримо „зарез“, а они никад нису говорили запета, нити су писали ћирилицом. Кад је дошло до разлаза, 2014., је дошло до ревизије Новосадског договора. И шта су урадили Хрвати?
Е, сад се држите да не паднете.
д) Да ли професори на ФДУ знају, а верујем да знају сигурно, да су Хрвати заштитили латиницу, којом и ми пишемо, код УНЕСКО? И сад је све што је написано латиницом, хрватска културна баштина! А наше велике издавачке куће удариле у латиницу, па те књиге, ако си студирао културу и уметност, бајонетма боду из излога. Осим ако нису бојанке. Бојанкама је наслов на ћирилици. И наравно, пошто је Дневник студената ФДУ сав исписан латиницом, и то спада у хрватску културну баштину. Без шале. Студенти то не би радили да су их професори свему овоме научили. Студенти нису луди, а нису ни глупи.
И тако ја бесним, бесним, бесни... а мени један диван студент мог факултета каже: „Само да Вам кажем: то са латиницом је изгласано на нашем Пленуму. Имамо ми студенте из Хрватске, па они не знају ћирилицу. То је због њих, знате“. Занемела сам. Сад ће пилићи на свом пленуму да мењају Устав, бунећи се што власт не поштује Устав?! Све сам рекла... Да прочитамо овај пасус још једном, молим вас.
Друго. Тај Дневник, иако је имао стотине хиљада прегледа и победио као Утисак недеље, није ваљано осмишљен. Очекивала сам заиста Дневник с актуелним вестима и дозом сатире, тек да се направи видна разлика између официјелног, слугерањског, и слободног, паметног, зналачког, студентског.
Треће. Па не можете, децо, да глумите док читате вести! Вести се саопштавају на тачно одређен начин. Ако неко од ученика Драге Јонаш не направи курсеве за читање вести, ми ћемо и даље да имамо ТВ репортере који сваке две нано-секунде узимају ваздух и говоре „дакле“. А ови слатки студентићи који су ми говорили о латиници и њиховом пленуму, сложе се са овим и кажу. „У праву сте. За њих је и реторика глума, а не вештина убеђивања“. Паметни, бре.
Е, сад нешто невезано за Дневник. Рекоше ми да су студенти једне катедре на ФДУ сад, крајем фебруара 2025, дакле у четвртом месецу протеста, добили мејл од професора да дођу на састанак. Кад су дошли, професори су им рекли да нису они тражили, него да је неко од студената тражио тај састанак. Можда и јесте. Има ваздан штребера које боли уво за опште и заједничко и који би само да гледају своја посла. Али студентима није било јасно шта је циљ тог сусрета. Професори су питали шта ако њихови захтеви нису оствариви и све тако нешто... Неразумљиво за студенте, али разумљиво са становишта професора. Усвојен је четврти студентски захтев, а то је да на универзитетима буде боље, и шта сад?! Утом су се отворила врата просторије у којој је био тај састанак и... други студенти, који су тад дошли на пленум, тражили су да професори пусте студенте своје катедре са тог састанка, јер их је мало за пленум. Професори то нису дозволили. Тада је један од дошавших рекао нешто професоркама што их је повредило, те су оне почеле да се понашају као мајке у разводу – пребациле су деци, односно студентима у сали, што се нису огласили да их бране. Ови, пак, са Пленума изгласали су неповерење студентима који су били на састанку. Нико не зна шта то „неповерење“ значи. Па, што нисте изгласали неповерење свим студентима који тог дана нису дошли на седницу пленума? Зашто вас је било мало? Него сте себи дозволили да вам се заточене колеге осећају као деца разведених родитеља, што рече један студентић.
Са страхом почињем да закључујем да је и на мом факултету, он за мене никад није постао бивши, почео да се увлачи едукоцид...
Али знате шта је ту лек? АЛУМНИ. Лек за едукоцид је једино та тајанствена реч - алумни. (Има на интернету, нађите, молим вас, не могу више да куцкам).
Кад дотле дође, кад дође до алумнија ФДУ, ето ме под пуним именом и презименом. Па, доста, бре, више. И комотних професора који одмах крену на студенте чим су им увећане финансије, а без обавезе да напишу уџбенике. Доста више и комотних студената који се не сабирају како су договорили и на шта су пристали. Доста, бре, незнања, пре свега. Доста едукоцида. Нећеш ми, вала, мајчин синко, бити нови Аустоугарин, па да си још толики. И да вас је још толико.
