Сутра, 18. фебруара 2021, бира се нови Патријарх СПЦ. Да л` ће да се муља или ће бирање да буде честито, не знам. Бог зна. У сваком случају, биће с Божјим допуштењем. Али кад се избор заврши, навалиће на њега и але и вране, свако својим послом. И интересом. И ја имам интерес, али неће њему нико проследити ово моје писмо кад буде изабран. Пишем га, зато, унапред. Тако ће га прочитати сваки владика. Не зато што ја ваљам, него што неки, или многи, мисле да ће он, баш он, можда бити Патријарх. А сви ће се питати: ко ово пише?
Па, да помогнем. Ово пише једна бака. Ускоро ће ући у осму деценију живота, доктор наука, која је први пут ушла у Патријаршију 1956. да прими од Патријарха Викентија васкршње јаје. Дакле, с дугим литургијским стажом и патњом. Па, ево:
Ваша будућа Светости,
морам јавно да Вам се исповедим, да Вам кажем шта ме мучи. А Ви праштајте у мислима, као да сам Ваша прва исповедница оног дана када сте постали јеромонах. Тад сте били најпажљивији, као кад зубар први пут вади некоме зуб, или кад учитељ први пут уђе у свој разред. Тај Ваш тадашњи осећај пажње и одговорности ми је потребан. Та устрепталост пред душом која се први пут исповеда пред Вама...
И морам да будем искрена. Као Патријарх...? Право да Вам кажем, не значите ми, тако рећи, ништа. Практично је то тако. Као ни ја Вама, мислим. Не зато што ми не ваљамо, него зато што се клир издигао изнад народа толико, да само теоретски зна да постојимо. А и народ се толико закопао у глиб, загледао у црну земљу, да га клирици мање интересују него њихова бесна кола. А кад се човек тако закопа, па и не погледа горе ка Источнику живота, настане велика штета. Кад би верник подигао поглед ка небу, могао би у контра-светлу да примети и вас, клирике. Много смо се одвојили једни од других. Ви ударили у формализам, а ми у грех. И обрнито. Шта нас спаја? Љубав у Христу и теоријска оданост Христу у сваком човеку. А практично...? Практично, судећи како је било до сад, Ваш избор нема никаквог утицаја на мој живот. А можда ће имати. Ко зна... То је моја исповест - изгубила сам поверење у Вас.
 |
А реших и да Вас нешто молим. На време. То би сигурно залечило моје неповерење.
Молим Вас да за овај Васкрс откуцате на А5 папиру одговор на питање Шта је Црква? И тај папир сваки прота да поклони домаћину кад оде да му свети водицу за празник. Ту да напишете да нису мантије СПЦ. Лепо да нам објасните да је Црква жива заједница Бога и крштених душа. И то свих душа крштених, и оних које у сада у телу, као и оних који су се упокојили, кад им се душа одвојила од тела. Треба да нам кажете да све крштене душе чине тело Цркве Христове и да се оно састоји од клира, то сте ви, и лаоса, крштеног верујућег народа, то смо ми. И да у том Телу Цркве влада хијерархија, која почива на љубави, одговорности, интересовању за свачије спасење. Знам, знам, па наравно да знам да у православљу не постоји МИ и ВИ, да смо сви Једно у Христу и да је Он Један у сваком од нас. Али, и сами знате да је КПЈ одвратила народ од Бога после Другог светског рата, убијајући свештенство до затирања, па је народ то заборавио. У Црној Гори је све било затрто и сатрто, знате и сами у којој мери. И мртво, све до ових литија. А у Србији је то трајало до тзв "Транзиције". Е, тада су се клирици одвојили од нас. Под плаштом аутономије СПЦ, свако је радио шта је хтео, ако је могао.
Радио?
Ма то је условно речено. Углавном попе нису на послу, мислим, у канцеларији. Дођу ујутру, помоле се и оду кући. Поподне дође онај коме је то чреда (дежурство). Ако ти нешто треба, зови попа мобилним телефоном. Па, људи моји, крштење је 10.000. Пет хиљада је црквена такса, а остатак иде свештенику. И попа дође кад је крштење заказано. Па нико од њих није покојни прота Момо Кривокапић да стоји на вратима которске цркве и свраћа народ. Моје троје колега се крстило у једом дану код њега, 1970 и неке... Прво, увече прошла јена колегиница, он стајао на вратима. Каже јој "Свратите". "Не могу, у шортсу сам". "Љето је. Топло прекомјерно. Кад бисмо било јако строги, ко би нам ушао?". "А нисам ни крштена", каже она. "Дођите онда сутра с кумом, па да се крстимо у име Бога". Крстило се њих троје, одраслих. Да л` је постојала тарифа? Не. Колико даш. Нису се ни ови крштени обрукали. Кад теби тако неко приђе и тако каже, па дао би му човек последње, да нема више шта да једе. Нема више Мома Кривокапића, ни његове предивне Смиљке да знамо каква жена треба да буде у браку. Ми знамо само за ове наше београдске попе, које не можеш да на`ваташ у канцеларији да закажеш крштење. Они не седе на послу. И кад узму паре, ич их није срамота од лекара и сестара у црвеним ковид зонама. Па коме они да буду узор? Ког Христа они да сведоче? Али, има и оних који сијају пред Богом. Како то знам? Па - воле те! Али њих у Београду не можеш ни на две руке да набројиш.
Даље, кажњавате најбоље. Кажњавате вероучитеље недовољном бригом, чујем и неправдом. Кажњавате професоре и студенте Академије СПЦ за консервацију и рестаурацију неусловним простором за рад... Беспарицом. Једном, опет за време неког од ваших сабора (ваших, ваших, да, да. Па виђенијег народа на Саборима нема... Од кад оно беше?), испред Патријаршије су били све поређани магарци на којима сте дошли у Београд, са не знам колико коња сваки, а прекопута Патријаршије за саобраћајни знак био је привезан бицикл којим је професор Академије СПЦ долазио на посао, јер није имао за Бус плус картицу за превоз. Није имао ни за ланац. Бицикл је био привезан жицом. Неколико месеци пре тога, нису, мислим, примили ни плату. Човек да вас пита, па да л` сте, бре, размишљали, ко ће да ради рестаурацију камена, на пример, кад сви ми не будемо живи? Да ли вајари на цивилној академији то уче? Уче они разне материјале, знам... Сироти и ти, и студенти ваше Академије... Шта владике ту могу, питате...? Шта, "шта?" могу!? Организујте им продајне изложбе у вашим епархијама. Платите им пут са професорима да им народ види радове. Сами ће они зарадити. Само урадите бар нешто! Нешто! Аман! Па не може ништа да вас се не тиче. Ви њих својом равнодушношћу кажњавате. А сви смо могли да чујемо новинара који прича како је прота из њиховог града летовао на Хавајима. Па, сад... Можда новинар и лаже. Данас је то већ навада. Али, шта ако не лаже...!?
Казнили сте, писало је, и два професора Богословског факултета (не знам, можда и више од два, али можда за неке друге ствари) и набедили их да су одговорнни за нестанак не знам чега све не, у цркви на Калемегдану. Слушајте, можете сви ви да будете у комисији која ће да испита шта се ту десило, али кад на око видите ту двојицу професора, ви видите да они нису способни да нешто украду, проневере и слично. Да комисији неко нешто подметне, то да, могуће је, али око....? Не око, срце... Оно никад не превари. Народ је њих већ рехабилитовао, а Бог никад не пушта мало на велике људе. То нек` им буде утеха. Било би боље кад бисте бар на једно уво чули глас народа. Народа који пати и још увек поштује клир као арматуру друштва и државе....
Даље. Кад се упокојио проф. др Радован Биговић, неко рече "Факултет нам остаде без љубави". Ваш факултет, да, Богословски. Мени то било мало чудно... Кад, сад скоро чујем и од једног дивног Јерменина да су сви Јермени једном годишње ишли у Земунски парк у цркву код пок. оца Биговића, тамо им неки њихов камен из родне земље... Биговић им је трчао у сусрет раширених руку, грлио сваког, спремао им ручак. Срцем их дочекивао, радовао се... А сад... Овај? Лед! Сибир. Не знам ко је "овај", али, Ваша будућа Светости, то је срамота. Значи, сад и Јермени треба да се осећају одбачено од наше Цркве? Је ли с Боговићем стварно нестало љубави...? Мрзим генерализације. То је грех. Мрзим (на) грех. Али кад видим какви безљуби излазе са вашег факултета, како немушто кроз све блато пролазе, ћутке, са лицемерним осмехом, питам се - остаде ли куражи и части у нашој Цркви...? Кад кажем Црква, мислим на Бога, клир и лаос. Верујем, ипак, да је нешто прекоостало. Али... Већина таквих из наше помесне Цркве изгледа да је ипак одавно у Царству небеском са борцима из Првог светског рата.
Да ли то значи да је основно питање данас, паре, паре, паре? Опростите, нисам чула. Одједном неки мук. Претерала сам. Праштајте, тако Вам Бога.
А опет, једна друга моја колегиница није имала да плати опело онолико колико је попа тражио. Умро јој муж, она дигла за децу неки кредит, пензија катастрофа... А поп каже "Па, ако немате сад, донесите у цркву". Она ми се пожали да нема ни да однесе, да се задужила и за ово... Видим, стварно нема и било ју је стид тога. Понудим помоћ, одбије. Моли ме да позовом старешину тог храма и да му кажем да стварно нема. Знала сам старешину, увек смо лепо разговарали, а он ће ти мени: "Не могу ја том свештенику ништа да кажем. Ја му нисам шеф". Мајке ти, мислим се. "А шта је Ваш посао као старешине?"."Да овде све буде у реду". "Па није све у реду", не узмичем ни педаљ, "Мислио сам око храма, и у њему, да све буде како треба". "А ко му је шеф?", питам, не одустајем. "Свима нама је шеф Патријарх". Аха, значи ви ћете да лапате, а Патријарх који нема појма шта радите, вам је шеф?! И притом знате да нико од народа неће отићи да се жали Патријарху. А и да су се жали...? Било је писање Патријарху Иринеју, их, како није, и петиција народа и појединачно. Патријарх позове, као сваки шеф, на рибање "радника", и овај се од њега врати и настави по старом. Народ се разбежао на све стране. А поп...? Шта га брига. Он ударио онај репетитор у звоник, да л` 5Г, да л... који ли је број, 500 евра месечно и боли га уво ко ће да му дође. Плус паре од крштења, венчања, опела, свећа... Ма тај што удари један репетитор још је и ђене-ђене. У другој цркви ударили три репетитора. Машалааа, што би рекли Турци. Около живи естрада. Ако је у праву проф. др Нада Костић, па има цела естрада да нам поцрца. Што од немања наступа, што због зрачења... А шта све ове проте то брига? Они нису из Београда.
Многе је довео пок. Патријарх Иринеј из бивше епархије. И ставио их све у богате цркве. Довео их, да. Оданде, да. Најбољи ђакони одавде нису рукоположени за свештенике. Гре`ота! Ма... Не! То је брука! Брука на образу СПЦ. А у њој нисте само ви, клирици, него и ми, лаос. То је и наша брука. Само што ми не знамо да смо Црква и немамо представнике у Синоду. Али имамо заступнике. То сте заборавили. Пре свих Пресвету Богородицу, а онда и светитеље које славимо. Ми само не знамо, али у срцу немамо хулу на Бога... А Бог воли чиста срца.
Па, ето не бих Вас више деранжирала. Него да замолим, ако већ постајете шеф, уведите бар радну дисциплину. Због нас... Купаца... Потрошача... Конзумената... Или како нас већ третирате. Ако ћете да будете прави шеф. А ако ћете да се бавите формализмом, ако су Вам овакве параде поноса нешто што се вас не тиче, знајте, нас се то и те како тиче. Ако Вас није срамота да у храму Светог Саве нема литургије сваког дана, одмах да вас подсетим да се у Јашију, где су мошти Свете Петке, сваког дана одржавају по две литургије. Знам да има у Вазнесенској цркви литургија сваког дана, па дете сам Цркве, грешна, каква-таква, али одана и приљежна. Знам. Видим Гледам. Али не могу више да ћутим. Па шта ће нам онолики храм, ако нема литургије сваког дана?! Као туристички објекат? Онда доведите неког да наплаћује туристима улаз. Била сам тамо једном кад је ушла група Кинеза за заставицама, баш кад се чуло "Оглашени, изиђите". Ма туристи су били дивни! Стали, не мрдају, с огромним поштовањем, али, бре, да л` мене неко пита да ли хоћу да ме разгледају док се молим Богу?! Нешто се мислим... Ако не можете да направите ред, како ћете да будете шеф...? Нека Вам драги Бог да снаге и памети. Амин.
И на крају, да кажем да имам пријатеља који мисли да владикама и Патријарху не сме ништа да се каже. Да смо дужни да их поштујемо и у свему слушамо. Слажем се.
Али то важи све док поштују Закон Божји. Оног часа када, због свог немара, престану да нам буду узори и пастири, ми смо дужни да опомињемо. Јер, ако сви ћутимо, зло ће да се шири. Ово није побуна. Пре бих рекла да је апел да наше старешине поврате своју улогу у друштву, односно, у нашим животима. Јер ако се не тргну и не почну да мисионаре, у народу ће бити толико абортуса да им неће остати ни једно јагње коме ће бити пастири.
Љубећи Вашу десницу руку, проси Ваш Архијерејски благослов
Ваша одана
Та и та
У Београду, вече уочи избора Патријарха, лета Господњег 2021.
