Србија која страда не само последњих 25 година, када је 5. октобра почела да слави окупацију, а мислила је да слави ослобођење, почела је да прогледава. Бог је у скоро сваком српском срцуленцу упалио малу светиљку и мрак је почео да узмиче. Како се то десило?
Просто. Тињало је одавно... Али, букнуло је изненада. Неочекивано. И невероватно. Ево шта се десило:
Једна жена је послала другој жени молбу: „Имам молбу: „Наша грчка пријатељица Христина (фармацеут, аматерска глумица, певачица у црквеном хору, сакупљач и чувар националних традиционалних плесова и песама, вероучитељица, сестра, кћерка) удала се у марту и сад је у 11 недељи трудноће, али јој је дијагностификован тежак и редак облик Не-Хочкиновог лимфома. Молите се за њу, бебу и њеног мужа Јанија да изађу из овог искушења живи и здрави. И, ако можете, проследите имена даље... нека се Св. Нектарије Егински и Господ смилују на њу и њену бебу и помилују их!“.
Стигао је одговор: „Хоћу, молићу се свакако... И замолићу своје пријатеље...“.
И молба је тако почела да се шири.
А онда су почели да стижу одговори пријатеља те друге жене: од врло кратких у виду палца на горе, преко склопљених руку и „Амин. Боже дај“ до врло искрених. На пример:
Одговор пријатеља из Крушевца: „АМИН! Помози, Боже, чадима Својим!!
На молбу жене из Београда: „Запали сутра једну свећицу за њих, ако идеш у цркву“, њен пријатеља из Крушевца је одговорио: „Други ће запалити, као и до сада, у моје име, а ја се помолим. Учинићу то и сутра“.
„Не можеш без штака? Или не можеш уопште да одеш до цркве? Боже! Па ништа не говориш...“
Одговор пријатеља из Крушевца: „Идем у цркву, али на штакама. Мој пријатељ запали свеће и каже ми, а ја се у цркви молим, уобичајено...“.
Чуј, иде на штакама у цркву и молиће пријатеља да упали свећу за Христину. Ма, и за друге наравно...
Онда је молба дошла до новинара Дарка Николића. То је онај новинар до кога је дошла информација да је један скроман младић Јован, који је тада радио код Кинеза, одлучио је да прода све своје спортске дресове да скупи паре за операцију једне мале Нађе, која је ишла у некадашњу његову основну школу. Директор је дао салу за аукцију, Дарко је позвао на ту акцију, спортисти се одазвали. То се поновило и у Новом Саду, придружиле се све редакције. Дарко и Јован су се за Нађу молили на гробу Патријарха Павла. Нађа је оперисана, оздравила је и једног дана, ненајвљено, са својим родитељима дошла је у редакцију, носећи један мали једрењак на ком је писало „Хвала Вам, чика Дарко“.
Сад је тај исти Дарко на Фејсбуку и Х мрежи (некадашњи Твитер) објавио ову молбу једне жене другој. После сат времена, већ је на ФБ било 437 лајкова. Толико се људи помолило за Христину.
Ево неколико коментара:
„Боже, помилуј слушкињу своју Христину и подај јој исцјељење душе и тјела“.
„Шаљем име“. (вероватно у неки манастир)
„Молимо се и верујемо да ће све бити у реду! ПС. Надам се да су консултовали мишљење бар још 1 лекара?“. (Јесу, наравно)
„Спаси, Господе“.
„Нека иду код Св. Нектарија Егинског. Милијарду посто ће Господ услишити молбу родитеља и дете ће доћи на овај свет сасвим здраво. Немојте ово узети као неку "бабску" причу, молим вас, родитељи. Идите на Егину и вашој радости неће бити краја. Свако добро од Господа Вам желим“. (Мислим се „Грци су то. Знају ко је Свети Нектарије“).
„Погледај их, Боже, најблажим погледом, јачим од сваког зла“.
„Господе Боже, помози Христини и Јанију“.
И тако даље, и тако редом...
На недељној београдској литургији, на Великом входу, један свештеник је споменуо Христинино име. Замолио га је други свештеник који није тада служио. Христина је споменута и на проскомидији, јер је једна жена однела вееелику славску свећу за олтар.
Какав је Христина феномен? Матерински. Њена опака болест експлодирала је са трудноћом. Лекари предлажу побачај, јер неће да дају хемотерапију док је дете у стомаку. Мама не би да да бебу. Ко ће брже? Смрт или живот? У питању је време. Отуда толико силне молитве из Србије. Србија зна шта је патња. Зна шта је мајка. Зна ко је Бог и шта може. А време цури... Може и да истекне. Отуда толика молитвена мобилизација. Шта се ту, заправо, десило?
Молитва за Христину почела је да доноси добро молитвеницима, ето, то се десило. То је било нешто сасвим ново у напаћеним српским душама. „Господе, спаси Христину и Јанија“ постала је реченица која је сваког терала да размишља о неком свом ко је страдао од ове опаке болести. Србија је постала једна велика онкологија. Није се то дешавало тамо неком, него неком мом. Мени је сестра отишла због рака плућа. Мој комшија сад исту муку мучи...
Све ударило на нас.
Плаше нас копањем литијума... Плаше нас неком новом епидемијом. Три месеца није пала кап кише. Све је изгорело. Нико не верује да је Бог кишу забранио. Значи, стиже глад. Видели смо најаву на отварању „Олимпијаде“. Но, срећом, има неколико година како су цркве у Београду пуне. Недељом и празником не можеш ни да привириш.
Позив на молитву за једну будућу маму, одјекнуо је као позив на општу молитву.
И почело је.
У животима молитвеника бљеснула је мала свећица. Светлашце, једно по једно, у разним градовима Србије, почело је да осветљава небо над нама. Више се нико није питао: "А ко се моли за мене?!“, јер ко ће да се моли за Србе, кад се ни сами до скора нисмо молили? Ко ће да се моли за нас кад ми живимо у појасу „Лазе“? Непријатељ је навалио са свих страна, и споља, и изнутра. Ал`, ето, одједном – радост у молитви за једну непознату маму. Па се сетиш неког свог, па себе, па свега и сваког око себе.
И, шта?
Сваком ко се помолио десило се нешто лепо. Неком нешто велико, неком мало, али - десило се. Срби први пут осећају шта је дар молитве. И шта је награда за молитву. Поруке су почеле да лете у обрнутом правцу: „Еј, знаш шта се десило...?“
Молитва никад није узалудна. Бог све чује. Ми један корак ка њему, он хиљаду ка нама. И кад се сретнемо, шта с деси? Љубав! Ми смо заборавили да волимо себе. Да сневамо своје снове, не туђе... Да слободно будемо оно што јесмо. Да не радимо све „Треба“ и „Мора“. Или „Не могу и нећу“. Људи, бре, па уморили смо се. Од издаје, од омаловажавања, од тупавих надређених, од злих предрадника, од извршитеља и других гонича робова, од лапања на све стране, од болести око нас и у нама, од свега... А помоћи ни од куда. Свако мисли да је сам у свом затвору. Нит` има коме да каже муку, нит` би вредело. А то није српски народ. Ми смо дружељубиви и солидарни, милостиви и пожртвовани. Па, не би толика ала навалила на нас да смо ни за шта. И одједном је из људи почела да израња љубав. А љубав се љубављу враћа.
Дакле: „Господе, помилуј Христину и Јанија“. И сваког. Па и мене, у осмој деценији, нормално.
