среда, 29. јул 2020.

ОПРОСТИТЕ, АЛИ ЈА ТО НЕ МОГУ...




Ово сам писала одавно, али... Сутра као да је опет актуелно. 

Председниче, да Вама ја, бака у седмој деценији, нешто поштено кажем. Узех да прелистам новине, интернет издања, и натрчим на овај наслов у "Блицу"

(UŽIVO) KLJUČNE PORUKE VUČIĆEVOG GAZIMESTANA Nećemo mitove, oružje i nebesku Srbiju, želimo mir i kompromis sa..

Слика са Блица. Ваљда се неће наљутити...

Опростите, господине председниче, тако Вам Бога, али ја то не могу... Ево зашто:

Прво. Различито тумачимо реч МИТ. Студирала сам уметност и да сам најглупља била, колико смо пута поновили шта је мит, запамтила бих чак и да сам неопевани дудук. А нисам дудук, просек ми је изнад 9,70. И притом сам доктор наука, с просеком 10,00 на последипломским студијама. Мене су учили, и то у комунизму, да је мит реч настала од старогрчке речи μῦθος - "реч, предање", предање које преноси људске идеје о свету, месту човека у њему, пореклу свега... Не бих даље, била би то вулгарна симплификација науке. Мит о Косовском боју преносио се с колена на колено, као српски завет дат Богу да ће се ослободити Косово и Метохија кад тад. Друга реч за завет је савез, уговор. То је савез српског народа са Богом да ће ослободити Косово и Метохију. И то се, коначно, и обистинило 1912. године. До тада, мошти кнеза Лазара је народ носио са собом, склањајући их од непријатеља. Разних непријатеља. И све тако од 1389. до 1989. док нису однете у Раваницу... Није народ толико блесав да кроз векове шета обезглављено тело 12 пута тамо-`вамо. Биле су нетрулежне, веровао у то неко или не. Нетрулежне су постале од вере. Од кнежеве вере у Бога. И српски народ је веровао у Бога, ма како се комесари трудили да убију Бога у човеку. Данас, 09. септембра 2018. нисте могли да уђете ни у један храм у Београду, колике су гужве биле. Данас је било више света него било када. Нико од тих што је дошао на Литургију није хтео да се одрекне завета, ни Старог, ни Новог, ни косовског...

За неке је мит исто што и основа митоманије. Митоманија је патолошко лагање, "термин који означава болесну склоност неких људи да измишљају приче о невероватним догађајима, као и да изврћу истину и претерују у описивању стварних догађаја, са циљем да себе прикажу у што повољнијој светлости" (преписала из Википедије, нећу да лажем. Где смем да лажем...? Рекао ми Патријарх Павле "Кад смо са истином, онда смо директно са Богом"). Дакле, ако треба да се укине митоманија, скроз сам уз Вас. Мој зет кад се напије поред казана, он прича како је био у Африци и како  је ставио лаву главу у уста, а овај ни да зуцне. Лаже. А и како лав да зуцне с пуним устима...? 
Овако лаже мој зет. То да се укине

Друго. Нећемо оружје, рече председник. Нећемо, дабоме. А и који ће нам? "Бој не бије свијетло оружје, већ...". Кажу, река` Његош. А њега су се одрекли Црногорци, не Срби. И онда шта ће нам оружје?



Треће - нећемо небеску Србију, рекосте. Јој, да л` да се смејем или да плачем, шта ћу, јадна, пре? Видите овако. Црква није оно што носи мантију. Нити је то једна наци-фашистичка невладина организација. Не. Црква је жива заједница крштених душа и Бога. И оних душа које су сада у телу и оних, које нису више у телу. Црква има поредак у коме постоји клир и лаос (верници). Црква постоји и на Земљи и на Небу. Где је Царство Небеско? Па на Небу! Ко живи у поднебесју? Демони. А ко живи на Земљи? Па, људи. Ми. Кад се крштени човек упокоји, његова душа је и даље жива. Она само прелази из једног дела Цркве у други. Нећемо сада више о томе. Није прилика. За ову прилику је важно да знамо да се живот не завршава упокојењем. И тако је у свим народима света. Свуда постоји дубока вера у загробни живот. Код нас хришћана и у васкрсење. Наше васкрсење. Знам да се то не зна. Баш заврших  књигу о томе. 

Онај који је дао живот за друге, бранећи оно што му је Бог одавно дао, он је већ у Царству Небеском. И то је оно што ми називамо Небеска Србија. То постоји без обзира на нас и наше уверење. То је, просто, природна последица живота на земљи - с Богом. Чак и да се одрекнемо тога, што не знам у ком се ритуалу ради, то ће постојати, те ће постојати. Небеска Србија је скуп свих оних који су погинули у борби за Србију или су се кроз живот на земљи толико приближили Богу, да су с њим на Небу, а Срби су. То значи тај израз Небеска Србија . 


 Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870, уље на платну

Како да се одрекнем Патријарха Павла који је сад у Небеској Србији? Нисам познавала Светог Саву, али овог светитеља јесам. Како да кажем "Одричем те се!"? Па само сам се сатане одрицала на крштењима, а била сам кума, као да сам, Боже ме `прости - Хитна помоћ. Како сад да се одрекнем и Бога...?

Ја то, опростите, стварно не могу. Па, треба једног дана да се појавим пред Њим. Како ћу, ако Га се одрекнем...? 

Много сте затражили од мене. Како ћемо сад...? Па лепо, надам се. Бог никад политику не препушта до краја политичарима. Он зна најбоље шта је добро за све нас. 

Ето. Ја рекох и спасох душу. И то рекох онако искрено, дечије наивно, па шта Бог да. Ионако сам Његова...