недеља, 27. јануар 2019.

Је л' морала толика брука на Светог Саву?!

Била сам данас на несвакидашњној прослави Светог Саве. Шест-седам минута после уласка на славље, ухватила ме је неописива... не знам ни ја шта, од оног што сам тамо чула и видела. По мени су падале сузе... И та плаха киша из неке свете  душе као да ме је потопила. Али... Бог, који ме увек ухвати за косу кад год почнем да се давим, изнео ме је на површину да се баш не удавим ни овог пута. Јер, овако пљунути на Светог Саву као што се то десило данас, није било ваљда никад.

На споменику пише "Трудом својим све преобрати"

 Где се то десило? И шта се десило...? 

 

Данас, на Светог Саву 2019, општина Врачар у Београду славила је крсну славу. Око 14 ч ломљен је колач, али нисам дошла на то, јер нисам због тога ни ишла тамо. Отишла сам на највеће чудо везано за Светог Саву, а које се десило за мог живота. То је изложба "Светородна лоза Немањића". Њу сам, који дан пре тога,  погледала у галерији ове општине. Љубазни људи, раде тамо ваљда, још су љубазније позивали да поново дођем, може и за славу, може и за промоцију књиге, али за славу ће баш да буде лепо...  Како, бре, да дођем?! Па, ја сам нико и ништа, једна обична пензионерка и то са друге општине. А зарекла сам се да ни у једну општину нећу да уђем од како су ме демократе толико завиле у црно да сам остала инвалид... (Да неко не помисли да сам СНС ботовка, морам да кажем да сам једино била члан ДС и то 1990/91. Ко тад није видео куда ово све иде, може суботом да шета и данас. Ја - јок. Нашетала сам се толико да имам шта да исповедам до краја живота). И овај позив на славу ме је штрецнуо. Мислим - неко ме зеза, да простите. Али, пошто је изложба нешто што се до сада није десило у српском народу, а ја пожелела да је видим поново и да покажем мојим укућанима, одлучимо да одемо, али пред крај славља, па ако нас пусте, пусте, а ако не, доћи ћемо други пут.

Цар Душан и Царица Јелена, уз мапу Душановог царства, хералдику и друге фасцинантне детаље - слика са изложбе

 Шта је на тој изложби мене фасцинирало...? Аутор те изложбе, пардон ауторка, осликала је све Немањиће од првог до последњег, реконструишући сваки детаљ пронађен у литератури, а који је везан за ову нашу једину светородну лозу... Фасцинација тим истраживачким подвигом, мене је данима држала просто у неверици! Еј, да неко сам прво ишчита све књиге да би видео неки украс, одећу, мач, круну, све! Па, ми немамо књигу где на једном месту пише како је све то изгледало! Да л` се, бре, неко у неком институту тиме бави?! Одећом, на пример... Друго, још и знам Немањиће по имену, али кад почне оно Урош Први, Други, Трећи, немам појма о коме се ради. Зашто не знам? Зато што сам ишла у школу у комунизму. Овде је поред сваке слике то написано. Још пет пута да идем, не могу све да запамтим. Треће, кажу људи, који су тамо били, да је ауторка сама платила те кратке натписе, каширала их и ставила на зид да народ зна коначно ко је ко. Претпостављам да је, као сваки сликар, и она без посла... И то ме тада није тако потресло као што сам се данас потресла на слави.

Стефан Првовенчани са потомцима

У некој лепој општинској сали био је и Патријарх са свитом. Лепо. Био је ту и Весић који није градоначелник Београда, председници других општина, рекоше и неки министри. Био је и хор храма Светог Саве. Дивно певали, мада сам слушала и моћније црквене хорове, морам да признам. Била и оперска певачица. Певала једну руску песму и арију из Травијате. Какве везе има Травијата са Светим Савом немам појма. Ваљда нико из општине није имао превод текста. Народ је то доживео као degute репертоар уз наснимљену музику, вазда спремну за неку тезгу. А мени се и то допало. Жена предивно пева. И више од тога... Глумац Слободан Ћустић је говорио беседу Светог Николаја Велимировића, али без жара, као да су му тог часа дали текст... То ни почетници не раде... Стварно није морао...

Говорили су и председник општине и Горан Весић, који није градоначелник Београда. И они нису морали. Председник је ударио у толику хвалу, да није ни приметио да му се публика подсмева. Ја нисам. Слушала сам. Говорио је о Светом Сави са уважавањем и љубављу, о његовој борби за државност Србије... Али кад је рекао "Тако и данас Александар Вучић..." у публици се чуо неки гадљив жамор. Да сам ја Вучић, ја бих му за ово "налупала шамаре". Свети Сава је био монах више од 40 година... Ишао бос по камењару Свете Горе крвавих ногу, подвизавао се непрекидно. Молио се и дан и ноћ - за нас. Он је прво, и пре свега, био хришћанин-подвижник, па узгред и све остало. Нико од нас, данас, не сме да се с њим пореди, јер смо постали бедни хришћани. Колико се нас данас причестило на Литургији? А хоћемо да нам буде боље? Па, како, људи моји?! И ту су пале прве сузе на мене. Нечијег анђела чувара...
Свети Сава

После је говорио Весић. Просто невероватно немање мере у дужини говора пред Његовом Светости Патријархом српским Г.Г. Иринејом, који има... Чекај да израчунам... Ако је рођен 1930. а сад смо 2019, па то је он ушао у 89. годину! Па, ваљда, он зна више од сваког од нас ко је био Свети Сава, на његовом трону седи... Него је сад морао да слуша да се каже "Законоправило", а не "Законуправикло" (То нас је једном приликом подсетио ВП Митрополит Амфилохије, лично сам га чула, али Весић није био на том часу. Час био у цркви, стварно га нисам видела). И друго, Врачар је био, у време спаљивања моштију, ако су уопште спаљене, код цркве Светог Марка на Ташмајдану... 

И то би било то. То би било то, да се није десио скандал какав се у аналима Србије не памти. Патријарха нико није обавестио, ни цењени публикум, каква се ремек-дела српске духовности налазе у општинској галерији, метар удаљеној, али иза затворених врата. Свита је пројурила кроз народ. СНС званице су се лифтом попеле на спрат да клопају, ваљда, полузванице су седеле за столовима иза портирнице, а обичан народ је могао да једе и у галерији.

"Лепих ли слика у овој кафани..."
  На спуштене каталоге на клавиру, неко је, без икаквог стида, спустио пиће. Једна жена је рекла: "Не може, ја сам то платила!". То је толико било потресно да сам умало заплакала. 

Је л' то толико гладан народ?

 Само је двоје младих људи из хора стајало устрептало пред сликама... Усхићење и неверица на њиховим лицима личила ми је на моје осећање узнесености у сусрету са овим гигантским уметничким подухватом...

Изгледа да стварно јесте гладан...
  Приметила сам ту и Братислава Петковића, бившег министра културе. Човек који о свом трошку направи музеј аутомобила је човек који би поштовао и туђи труд да сам дигне из пепела наше незнање. Није ни он погледао изложбу, јер није знао да постоји. Сви би погледали да је председник општине СХВАТИО шта има у простору у којем ради. Он је знао, али није схватио... Очигледно.

Људи моји, ако има и једног јединог интелектуалца у Београду, нека оде да види ово чудо од изложбе. Ако има и једног јединог професора историје, нека поведе децу да виде ко је ко у династији Немањић... Еј, бре, па неко да ово има, направио би од тога догађај века... А ми? Направили кафану међу светитељима...


Ма не љутим се ја на председника општине Врачар. Ни ја не знам, па учим. Али, бре, брате слатки, очисти Синђелићеву улицу бар, да не покрљамо вратове на твојој општини! То бар знаш. То је теби и Весићу посао. А ово...? Није важно... Не знаш шта је чему вредност - не знаш, шта да се ради... Опростиће Бог, ако Га под епитрахиљом замолимо.

П. С. Одох до иконе Светог Саве. Морам нешто да га молим. Да му кажем "Свети Саво, видиш ли ти колико се неко потрудио око твојих и наших...? Помози да нас својим трудом преобрати. Потрудих се, грешна, и написах чему сам сведок. Помози да нас и то преобрати. Ми смо још увек Божји. Не дај нас непријатељу". Довољно је ово. Чује Свети Сава сваки уздах српске душе.