Хоће ли нас бити...?

Божићни празнични дани. Лежеш и устајеш са Црном Гором у сваком молекулу душе и тела. Ко има душу у телу, наравно. Ко има само тело, и нарочито доњи део тела, тај је срећан што му је остало сарме и печења од Нове године. А било и за Светог Николу... Шта је ту ненормално, неко пита? Па - пост је. И пошто човек који тако поштује пост има пресечену личност у пределу варења, не може да му дође одоздо у главу да можда неће дочекати следећи Божић... Нада се да хоће. Што не би дочекао? Какве он везе има са овим и овима... Али, свакако више неће бити исти. Зашто? Зато што ће брзо, јако брзо, научити да православље није "наша традиција" него - начин живота и то живота пуног врлина. Научиће да не може да се  "поштује" Бог, а да не се не поштују Његови закони. То ће да научи свако чим схвати да смо постали опасна сметња некима.  НАТОу,  на пример. Па, што наши попови нису пример том животу пуном врлина,  опет неко пита? Баш о томе пишем. Сведочим. И питам се: јесу ли нас припремили за оно што нас чека...? 

 

Један редитељ је испод слике из Берана, тражећи паре за свој будући филм о Црној Гори, написао (онако, српски - латиницом):

Berane uživo, bravo heroji! 💪🏻 Istina više ne može da se sakrije, udružimo se u borbi za pravdu, podržite širenje istine o Crnoj Gori"

И то је почетак ове приче.

Она почиње простим питањем: шта је херојско у седмом дану крсног хода по Црној Гори!? Било је херојство изаћи први пут. А још веће херојство је - бити до краја... Али бити на молитви...? У крсном ходу...? У толикој заједници...? Кад не фијучу меци и бомбе. То је херојство?! Стати пред Бога - то јесте храброст. А ово... То је милина Божијег призива православног света. Посебно у Црној Гори у којој су баш православни убијани зато што су били одани Богу, а не Компартији. Јуде су из Црне Горе извожене по Србији да пољупцем означе поновно разапињање Бога у сваком верујућем човеку. Да ли су сви били такви? Па не, побогу, не. Вазда се дијелили. Рече сад скоро проф др Раковић, историчар, да су се увек толико делили да је Свети Петар Цетињски рекао да би отишао у Цариград, само да их више такве не гледа. Еј, међу непријатеље... Последица тога је да је до сад била затрта мисао о правом нашем пореклу, и овом земаљском, и оном Божјем. Затрпали јесу, али је нису убили. Сад се види да је Бог још у нама по овима који са иконама шетају до своје цркве. Па, не мож` Мило да затре Бога. Међутим, међу нама има још да се раздањује, иако мислимо да нам је све јасно... А то је боље да нам се сад деси. Послијен је касно. Кад одемо са овога света, ништа не можемо променити. Сад још можемо. Па да почнемо да скидамо заблуде испред нашијег очију...

Дође Божић на Цетиње. Били они који се крсте десном руком, а и ових. (Има десну руку. Није инвалид. Таква му идеологија)

Дакле, рекли смо - скидамо заблуде.

 
Прво да видимо шта се брани у Црној Гори: Црква? Или само имовина Цркве? И једно и друго. Може ли се одбранити Црква без њене имовине? Може. Колико је светаца у пустињама узрасло до Бога...? И-хај! Али овде се преко имовине хоће уништити сама Црква. Аха, разумем... Проблем је што у ствари не знамо шта је Црква... Па добро... То морамо прво да видимо: Црква нису људи у мантији. Тачније речено: нису само људи у мантији.  Црква је заједница крштених душа и Бога. И то душа које су сад у телу и које нису више у телу, значи оних који су се већ упокојили. Тело цркве смо сви ми, а глава је Бог. Тело се састоји из верног народа. То се назива лаос (не демос, не етнос, него лаос). И клира. Клир сачињавају они у мантији. У  Цркви Божијој постоји хијерархија. На врху је, и глава свему, рекосмо - Бог. И то један Бог за све народе света. Бог није специјално правио Србе. Ту мало да стешемо рогове. Али, има неке посебне планове са нама, изгледа ми... Дакле, Црква није ни невладина организација, нити је посебна институција у држави. То је Митрополит Амфилохије лепо рекао (отприлике овако): "Нисам ја Црква. Није Црква ни патријарх Иринеј. Црква је овај народ". Рекао би човек да подилази народу да би одржао сопствени положај. (Ко би рекао? Па онај на копитицама). Дакле, сви ми крштени, и живи и упокојени смо Црква. Тело Цркве. Глава је Бог. Од те Божје Цркве многи су се одвајали. Остали верни само православни. Е, одлучио неко да то "мора да буде уништено". Зашто? Зато што православни имају договор са Богом, а не са ђаволом. Зар сви православни? У принципу сви. У пракси... Нађе се по који... Осим кад овако Бог позове у крсни ход. Онда смо сви - сви. 

Друго што треба да научимо, то је да имамо душу. То знамо, али не знамо шта то значи. Најважније да запамтимо је то да је она је вечна. Дакле, кад се упокојимо душа наставља да живи. И потпуно је свесна свега. Али - како тада живи? Е, то нас нису учили. Рекли смо у прошлом тексту, "Нећете веровати ко стоји иза хаоса у Црној Гори" да треба да знамо да је Бог - Логос. Логос је свест, универзални ум... Део тог логоса је у нама. Да нема тога, не бисмо били свесни да смо живи. Кажете да постоје људи који и нису свесни да су живи...? Постоје и такви, да. Бог зна зашто им је помрачио ум. Али ми треба да знамо да је њих нама оставио на бригу. Да види какви смо ми. И то пре свега на молитвену бригу, а потом и на физичку, материјалну, социјалну, интелектуалну. Што више о томе, о Логосу, будемо ширили свест, то ћемо се више Богу Логосу и уподобљавати.  И када се будемо упокојили, бићемо у загрљају Божијем, близу Њега, у Његовом Царству.. То нам је природан циљ. Како се тамо стиже? Постом и молитвом. Ако си крштен. Ако ниси... Не знам... Бог зна. Али, ако ти душа није крштена, не може ући у Царство небеско. Јер, крштење је духовно рађање за живот вечни. И то је само рађање. А да ли ћемо стићи тамо где нас Господ зове, зависи од нашег понашања. Не од знања. Од понашања. Рекао Патријарх Павле. И какав тамо стигнеш, тако ти је тамо вечно. То је пуно значење пословице "Како сејеш, тако ћеш и да жањеш". На том путу немаш кад, ако си имало паметан, да гледаш како се други понашају. Губиш време. А овај живот брзо прође. Ми смо православни у суштини. Наша основна карактеристика није инат. Инат на турском значи "тврдоглавост". Наша основна особина је осећај за правду. И солидарност. Е, то се сад разбија. Хоће да нас претворе у "Шта ме брига" и "Шта ја ту могу", "Ко мени помаже?". То није православна душа. Или, већ није. Не разбија се то само сад. Увек се то разбијало. И то је прво почињало кроз језик. Погледајте називе продавница. Погледајте натписе за тзв "Црни петак". Којим писмом пишете? Да ли сте приметили две ствари? Прво да Срби из Црне Горе сви листом пишу ћирилицом. А да се у Београду књига на ћирилици може наћи само ако је за децу. Зато у књижаре не улазим, а из Цркве и библиотеке не излазим. И слушам гостовања на Јутјубу. Убили владику Зимоњића зато што није хтео да пише латиницом, а ја ћу да га издам?! Па "нијесам полуђела" да издам оно за шта је неко страдао. Значи, нисам подобна за данашње поимање политике? Нисам. па, наравно да нисам. Стандард је највећи мамац зла за православне, а политика је повећање личног стандарда. Мени испред стандарда треба правда... Истина... Љубав... Мир... Лична дисциплина. И поверење у Бога. Веру, као, имам. Али поверење... Посебно кад је тешко. Уууу... Будем малодушна. Слаба сам... А ваљда је то и нормално. Људи смо. Труд нам Бог рачуна. Намеру. Паднеш. Дигнеш се. И стално се молиш. То је живот.

Треће. Реч "смрт" значи робовање демонима. Реч "упокојење" значи прелазак из једне димензије у другу. Из земаљске Цркве у Небеску... Значи, можеш да будеш жив, а да си мртав, јер си душу предао демонима. А можеш и да си се упокојио, а да си жив. То је Патријарх Павле. Ево примера: ови који пљачкају манастир Раковицу где је сахрањен наш Патријарх Павле, они су већ мртви. Тај манастир чува живи наш Патријарх, молећи Бога да се призовемо памети. То значи, Логосу, универзалном уму... Чији смо ми део. (Реч "причест", "причестити се" значи постати део (част значи део) живе заједнице с Богом. Тако се и наш ум шири Божијим, уношење живог Бога у наша тела и душе. Бог делује изнутра. Али кад види да се предадосмо злу, кад удари споља, не знаш шта те је снашло. Свака наша мука је Божја опомена).

Е, сад кад ово знамо, можемо да разумемо почетак посланице Митрополита Амфилохија. Он каже:
 

"Благословена Нова година доброте Господње! Поздрављајући се, браћо, овим чудесним поздравом, исто је као да кажемо: човјек се роди! Прави и истински, вјечни човјек се роди! Рођењем Христа Богочовјека, човјек од смртнога бића постаје бесмртно биће, богочовјечанско биће. Тјелесно рођење од мајке представља рођење за смрт. Христово рођење од Богомајке призива свако срце мајке да постане срце Богомајке, по пјеснику, како би свако новорођенче рођењем ”водом и Светим Духом” – тајном крштења, задобило дар богочовјечности, квасац бесмртности и вјечног људског достојанства. То је оно што дарује Црква Божија као Тијело Христово, призивајући свако људско биће, сав људски род у вјечну и непролазну заједницу Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави. Јер, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека".

Опростите што ћу да вас оставим на тренутак. Морам да се обратим Митрополиту. "Високопреосвећени Митрополите. Једна сам што се тек испилила. Знате колико сам мука, страдања, патње, болести преживела док ми Господ није допустио да изађем из капсуле, заточена као пиле у љусци пре изласка на Светлост. Тек сам као маче прогледала. Прогледала...? Ма жмиркам и трепћем као сврака на југовину. Нисам ни проходала путевима Господњим, а Ти ми као добар домаћин дајеш за Божић печеницу и сарму у виду ових речи. Како то мој организам да свари? Опрости што немам идолопоклоничко снисхођење према мантији. Љубави имам, али удворничког снисхођења немам. Сва непочинства и уздизања људи у мантији видим, јер не излазим из Цркве. Видим, иако не гледам. А видим и тебе, Високопреосвећени, и  знам да смем да ти кажем: - ово не разумем. Кад би ми то рекао некако једноставно, и рачунао на моје незнање, боље бисмо се срели. Ти би знао како би са мном. Немој да се љутиш што ти ово кажем. Својим чистим срцем сагледај моје мусаво, али ипак искрено срцуленце. Столовао си Ти и у Банату. Столовао тамо и Преосвећени епископ Атанасије. И други су, дабоме. Пустош је тамо остала. Никад нисам разумела зашто. Сад разумем. Ако сте овим речником са нама духовним бебама и тамо... Право је чудо да има и један онђе да ваља.  Ниси ти мене, дакле, речима убедио. Него делом. Изградио 600 - 700 цркава у Црној Гори с Божјом помоћи, у славу Божју и са Божјим народом. Друго... Најрадосније ти је монаштво. Смирено, а радосно у Христу. Воле човека како га виде. Ови наши, овамо, што мање врлети, то горе, Боже ми опрости, пред њима не смеш ни да зуцнеш. Та твоја монашка деца говоре о Твојим димензијама. А свештеницима није лако. Има нека сила између Тебе и њих која би да их, уместо Бога и тебе, контролише и регулише. А знам и како их баш Ти, лично Ти, штитиш и спасаваш. Немој мислити да сав српски род не зна за страдање најомиљенијег свештеника у Херцеговини кога си Ти, мој добри Митрополите, довео под своје скуте и тиме одржао у животу и њега, и његову децу. Хвала ти, ваља он нама. Е, кад он говори, њега разумемо. И ректор цетињске Богословије говори другачије. Има да ти буде јасно иако ти није јасно. Али, ни њега не разумем увек. Шта му значи оно "Живи! Живи, човјече". Ми немамо исти поглед на живот. Он не једе кад хоће (пости), а ја не једем и кад хоћу, и кад нећу, јер немам.  Зато не разумем његово "Живи!" Како да живим? како се живи да будеш жив и после одласка одавде? То треба да ми објасни, Како...? Он то зна, јер он је горе, а ми смо овде где јесмо. И излазимо из својих рупа. Идемо у литије зато што јесмо, а не зато што нешто знамо. Живог Бога носимо у себи. Само нам помози простим речима да сагледамо путоказе на том путу. Па песник си, филолог... Даће Теби праву реч за нас неуке. Џабе ти мени овако пишеш за Божић, ако си ми се и за Васкрс обратио исто овако да ништа не разумем. А није да нећу да знам. Немам знања, признајем. Али су ме обликовали антологијски свештеници. Онакви какав је био пок. Дејан Дејановић. А и тај ме је једном причестио, усред гробља, а у живој цркви... Видиш како смо се лако разумели? Да ти отпоздравим, љубећи твоју десницу руку - ваистину се роди".
 

Враћам се читаоцима - Ваистину се и родио. (Одговарам онима који су ме радосно поздравили са "Мир Божији. Христос се роди". Да, заиста се родио). 

 

Драги читаоци. Свих мојих 275 хиљада читалаца, плус оних 5.000 са "Блица" (Нећете веровати, једном су пренели један мој текст. С допуштењем, наравно. А не, нису платили)... Дакле, драги читаоци, волела бих да уређујем неку рубрику у правим интернет-новинама. Тада бих могла да поставим и анкету, и наградно питање. Имала бих и оглашиваче (па ко се не би оглашавао на блогу једне бабе од скоро седам банки...? Рекламираш наочари, пелене, штапове, ходалице, суплементе за бешику, и-хај, бање...). А анкета за крштене би била овог типа:

1.Колико је ових дана око Божића било Литургија?

3, 5, 7, 9. Тачан одговор је 9.

 

2. На колико ових Литургија сте били, или ћете ићи?

3, 5, 7, 9. Сваки одговор је тачан.

 

3. Колико дана сте постили пред овај Божић? Пости се шест недеља. 

Цео пост

Прве недеље

Последње недеље

На Бадњи дан

Нисам постио.

 

4. Славио си дочек Нове 2020

Да (па какав ти је то празник?), Не

 

5. Знаш ли Символ вере?

Да, Не

 

6. Колико често изговараш Оче наш?

За славу.

Само на Литургијама

Ујутру

Увече

Ујутру и увече

Ујутру, увече и пред ручак

Не знам "Оче наш"

 

7. Знаш ли Богородице Дјево?

Да, Не 

8. Исповедаш ли се пред Богом?

редовно

понекад

нисам до сад

9. Јеси ли увредио некога?

Да, Не.

 

10. Јеси ли од сопственог детета направио/ла себи тиранина?

Да, Не

11. Јеси ли слушао некад оца Гојка Перовића, ректора цетињске богословије

Има на Јутјубу.

12. Да ли схваташ да се овако најбоље брани Црква?

Да, Не

 

Зашто сам ово написала...? Да проповедам? Боже сачувај! Ни помислила. Само апелујем на клир СПЦ да ме учи јасно и гласно. И примером. Јутрос ми један човек после Божићне литургије каже: "Дошао (једном приликом) Патријарх, они га после литургије одвели у парохијски дом и - закључали се. Еј, закључали се! А ми им све плаћамо. Кад ће они једном нас да часте за наше паре?!". Мислим се, па што им дајеш паре? Прођосмо поред просјака испред цркве, он никог не обрадова за Божић. Какви смо то постали...?

 

И хоће ли нас бити кад смо такви...? Погледајте сопствене одговоре само на ову блиц анкету и знаћете. Сви одговори су нама. Све знамо. Али не знамо шта да радимо. Нема ко да нас води. Мало је пастира. Већина њих се претворила у вукове у јагњећој кожи. Видесте ли како пљачкају манастир у коме је сахрањен Патријарх Павле? Има ли уопште ко нас овде у Београду да предводи у литије да подржимо део свог бића у Црној Гори...? Што смо сви ми у Србији, сем Нишке епархије, били у својим кућама свих ових дама? И гледали како Патријарх, Додик и војска налажу бадњак испред храма Светог Саве...? Ником од њих то није парохијска црква. И кад ће ти војници да стигну својим кућама, да са својом породицом налажу бадњак? Па то је пре срамота, него узор. Ал` и њима - ваистину се роди.

 

Остали смо сами. Несвесни да нас само Бог није напустио. И шта сад да радимо? Како "Шта"?! Да разговарамо са Богом. Молитва је разговор са Богом. Да се молимо просто. Својим језиком. Искрено. Овако: 

И у тој молитви, бићемо заједно. Сви. Једино тако ће нас бити. И овде, и тамо... 100%.

Мир Божји - Христос се роди!