Божићни празнични дани. Лежеш и устајеш са Црном Гором у сваком молекулу душе и тела. Ко има душу у телу, наравно. Ко има само тело, и нарочито доњи део тела, тај је срећан што му је остало сарме и печења од Нове године. А било и за Светог Николу... Шта је ту ненормално, неко пита? Па - пост је. И пошто човек који тако поштује пост има пресечену личност у пределу варења, не може да му дође одоздо у главу да можда неће дочекати следећи Божић... Нада се да хоће. Што не би дочекао? Какве он везе има са овим и овима... Али, свакако више неће бити исти. Зашто? Зато што ће брзо, јако брзо, научити да православље није "наша традиција" него - начин живота и то живота пуног врлина. Научиће да не може да се "поштује" Бог, а да не се не поштују Његови закони. То ће да научи свако чим схвати да смо постали опасна сметња некима. НАТОу, на пример. Па, што наши попови нису пример том животу пуном врлина, опет неко пита? Баш о томе пишем. Сведочим. И питам се: јесу ли нас припремили за оно што нас чека...?
