Ал` сам ударила наслов! Таман да
отерам духовито импотентне, шта ће ми... Требају ми разиграни, маштовити,
насмејани, гостољубиви, пристојни љубитељи своје струке, да имам с ким да
разменим коју... Ако сте то Ви, драго ми је, ја се зовем Тако И. Тако. Ви не
морате да ми кажете како се зовете, ионако све заборављам, где ми је новчаник –
посебно... Па у седмој сам деценији, није чудо. Уф!
Елем, данас нам је тема „Меритократски
систем као императив опстанка сваке државе“. Шта је то? То је кад државу воде
талентовани, интелигентни, образовани, вешти и – поштени. (ово последње сам ја
додала, јер ми организам тражи).
Да ли је то утопија? Није. Такве су
власти свих великих држава. Њихова меритократија се састоји у томе да најбоље становнике
стављају за државне чиновнике. Да ли су они поштени? За себе јесу сигурно,
према својој држави посебно, за остали свет могу бити опасни. Но, говорим сад
са становишта становништва – сваком народу је неопходна таква држава, због
сопственог биолошког опстанка.
И ту ништа није спорно. Заправо –
јесте. Спорно је што праве меритократске државе имају такву спољну политику да
не дозвољавају малим, или великим али сиромашним, државама, да и оне бирају
најпаматније, јер паметни стално траже начина да не робују великима. Отуда се
меритократија великих бацила да направи медиократију малих. Техника је
једноставна. Образоване привучеш код себе за мале паре. Кад ти их је доста,
уништиш образовање у њиховим домицилним државама. Деци даш дечја права без
санкција. Професорима забраниш да дишу. Медијима забраниш да зуцну. Културне
институције реновираш деценијама. Цркви укинеш љубав. И, ето, имаш толет-папир
растворен у лепку, спреман за папир-маше, од кога можеш да правиш све, од
покућстваа до државе. И, ок, то сви знамо, нисам морала да пишем.
Али, не знамо, или бар ја не знам –
због чега ми на то пристајемо...? У, ствари...
Ма, не пристајемо, бре! Него нас
нико ништа не пита! Е, ја сам одлучила да се питамо за јуначко здравље. Молим
лепо. Не могу баш да се рвем са тзв „међународном заједницом“, јер тешко је
кренути на снопић. Али на трулу, појединачну гранчицу могу, у име Бога,
поготово ако није багремова, него багрина. И то ћу да гледам своја посла, оно
што се тиче мене. Не, нећу ништа грандиозно... На пример, да тражим мериторину
државу, јер је она немогућа на бестежинском простору. Бестежински је управо овај
наш простор, јер реч више нема тежину, памет више нема тежину, морал одавно не
чини наше одлуке тешким. Ни црна земља више није тешка, јер се више ни мртвоме
не говори „Лака му земља“, него R.I.P. а камоли живима. Па може живима да се пожели лака
земља и да се мисли на државу, што не може? Под условом да имамо државу, а не
само земљу на којој, и под којом, проводимо дане. Нема духовне арматуре у човеку,
да не можеш да га мрднеш, поколебаш или наједиш, јер духовност тражи жртву и не
познаје страх. Да ли ја имам тежину? Јок ја. Зато ћу на ситно да кевћем. И то о
женским стварима, јер ме се оне тичу.
Ево. Читам један угледни женски
портал. Убише се од превођења туђих вести. Кад ти дају рецепт, лепа слика нема
шта, али намирница има само у оним државама из којих су мазнули рецепт. И тако
сваки дан. Новинари се убише од превођења, уредник од захтева да се нађу страни
линкови, директори срећни што ми кликћемо и отварамо странице, власници срећни
што се кликтањем умножавају рекламе. И? Где је ту проблем? У новинарима није,
јер нико не би био срећнији да разбије тему у својој области. Добро,
претерујем, део је такав, други део неће да ради ни кол`ко за воду. Уредник је
„нечији“ јер је безидејан, краде туђе, директор задовољан, јер његово јесте да
обезбеди онлајн кликтање, власник је обично из иностранства, хоће паре, брига
га за квалитет. И то је светско новинарство, није само наше. Проблем је – у нама.
Ми кликћемо и хранимо своју сопствену пропаст, јер туђе рецептуре нису за наш
стомак.
Е, па нећу то више да радим. Је л`
нећеш да ми кажеш који су јесењи радови у башти? Је л` нећеш да ми кажеш како за
мале паре да напуним тегле? Је л` нећеш да ми даш посне рецепте? Е, добро онда, умем
ја да пишем и сама. Не, није то систем „Уради сам“. Једном сам ушла у ту радњу,
кад сам видела цене, лакше ми било да платим мајстора. Ово је моја борба за мериторинг,
за глас часних, за глас зналаца, за глас струке, за дело талентованих... Не,
никог не позивам да не кликће. Боже сачувај. Само кажем да ја то нећу више да радим. Ја нећу да ми више не
објављују коментаре.. И хоћу да кажем да уредник/ца тог портала нигде у космосу, доклегод допире интернет, не би могао/ла да седи на том радном месту. Седи, дабоме, не ради, седи и крадуцка. Ја да ти кликћем за твоју плату?! Па нећеш, мајчин синко, или ћери мамина. Не отварам ништа голо, покрадено, бизарно, шокантно... Не дам глас штетном, глупом, језивом, јер ми је Бог дао софистицирани, а не ријалити дух, слава Му за све. Стварно... И дао ми је "игнор" у глави да ме чува од привлачног медијскога зла.
Као што видите, ово је само паљење
рефлектора и дизање огледала, да се боље видимо. Шта ћу, женско сам :). До душе
у пензији, али нисам рекла да не знам где ми је огледало, него новчаник.
