Ишла сам у Прокупље на промоцију књиге о Гвозденом пуку. Хтела сам да видим пријатеље из детињства које од онда нисам видела, а које сам волела као да сам сваког од ових дана била са њима. Посебно сам волела једно место на реци Топлици. Топлица ми је, у мојој шестој години, била до стомака, па нисам могла да се удавим чак и да сам настојала. На обали су биле врбе и брезе које су се горе састајале и чиниле зелени тунил, који се огледао у води, као да је огледало. Обала је била висока пола метра. Била је издубљена испод површине и у тим удубљењима скривали су се ракови које су деца "ловила". После "лова", сви заједно смо трчали кроз жито до куће, на којој се сушио дуван у венцима. Свака кућа је била тапацирана дуваном, па је свака прво била "зејтинли" боје, а после би постајала бордо од непрекидних венаца паприке, с домаћим акцентом. То сам сад ишла да видим. Уместо тога, видела сам...
Овако некако... Али лепше. Не, не... Лепше је било. Зелено
Аутобус иде више од три сата до Ниша, тамо се преседа, па још 45 минута-сат до Прокупља. А нигде не стаје да ноге протегнеш. Укочиш се. Изађеш из аутобуса у седећем положају. Ниш око станице пропао, пропао начисто. Уџерице неокречене, нема се пара. Пут до Прокупља готово раван. Њиве не знаш да ли су обрађене, јер је све жуто и зелено, па не знаш шта је, јер си из града. Да ли је стрн и коров, или ливада и коров? Не знаш... Али осећаш - пустош. Осећаш да нема људи. А кад нема људи, осећаш смрт земље. Смрт њиве... Смрт, да.. Нестајање... Чили и слика на страшне и славне јесени у овом крају. Али не у мојој глави. Не у мом срцу. Од главе до срца ми се креће душа, некако на тој релацији.
Овим путем, само пешке, пристизала је младост на мобилизацију 1912. Иде Србин да освети Косово. Чекао 523 године и ето, хрли. У историји ратовања није забележено да је првог дана на одредиште стигло 97% обвезника! Па то би био чист патриотизам и ништа више да је било мобилних телефона. Али позив је ишао преко Копаоника, Јастрепца, Радана, Соколовице, разносили га небески гласници. И са свих обронака, села, и заселака сливала се жива река жртве и љубави. Сад само чујеш јауке њихових изневерених нада... "Нишекспрес" преко Мерошине до следеће туге...
Слика ондашње мобилизације
“Јунаци!
– одјекнуло је тада из грла команданта пука, потпуковника Владимира Ристића – радујем
се што ми је судбина доделила да вас, ако Бог хоће, поведем у свети бој! Вас Топличане,
дичне потомке Југ Богдана, вас Куршумлијчане – Страхињића Бана, вас са Горње Топлице
– Топлице Милана, вас Косаничане – Косанчић Ивана! Да поведем унуке оних витезова
који, пре сто година, под неустрашивим хајдуком Станојем Главашем, први продреше
на наше свето Косово. Да поведем синове оних отаца који заставу овога пука окитише
највећим орденом за храброст – Таковским крстом с мачевима (одличје је добијено
у српско-бугарском рату 1885. године).
Јунаци!
Наш народ вели да ивер не пада даље од кладе, какав отац, такав и син. Ја верујем
да синови лавова неће бити ништа друго до лавови и да ћете ви, јунаци по крви, високо,
уздигнута чела, ову светињу нашу (показује на заставу) победоносно пронети кроз
Душаново Скопље, Марков Прилеп, Дојчинов Солун, и, иако изрешетану, вратити окићену
венцима славе“.
Чуо се и свештеник Лука Марјановић, чувени свештеник још чувенијег Гвозденог пука који се тада ту формирао: "Оче небески, улиј нам крепост, силу и моћ да часно понесемо крст, који нам намени". "Улиј нам снагу..." Молио се. Па то су били момци од 21 до 31 године. Деца. А јавили се и добровољци. Никад свет није видео толику силу. Нити толики народ који се слгао у Прокупље: мајке, сестре, стринке и тетинке, хаџије и сиротиња, снаше с бебама на недрима. Поздравише се и кренуше уз звуке пуковског марша "Дрино, водо хладна, ој". Изгинула по тројица из сваке куће. А сви сигурно волели Топлицу више од мене.
Оваква је некако била... Само лепша
Прокупље је лепо осмислило прославу. Стварно с мером и узвишено. Сви ђаци су нешто писали о Гвозденом пуку. Имали су и квиз. Увече били гуслари. Па промоција књиге на коју сам ишла. Сутра је био округли сто, а прекосутра је било отварање спомен-парка Гвозденом пуку, на који је долазио предсеник државе. Писало у новинама, а није дошао. Наравоученије - наше новине лажу.
Прокупчани нису нешто попадали у несвест од толике узвишености у њиховом граду. Осим, можда, тог последњег дана, кад сам већ била отишла, па то не знам. Свако је журио, ишао неким својим послом, поштени с милим Богом, непоштени вазда забављени начином на који ће служити злу, а незаинтересовани су били дубоко увучени у свој зависнички оброк. Између њих и краља и отаџбине испречили се партизани. Нису дали да се зна да постоји Бог и Његов Гвоздени пук. Е, сад се зна за Гвоздени пук, а са Богом смо још увек на Ти без покрића.
Оваква је била Топлица... Али још лепша. Стварно.
Кажу да је једном, из неког топличког села, кмет на коњу довео своје момке на регрутацију, педесет њих, сви на коњима, а сви високи око два метра! Одкуд толики људи тамо'? Тај крај је био насељен и Херцеговцима, и Црногорцима, и Банаћанима. Било је и домаћег становништа. Кажу да су различите особине тих људи чиниле снагу Гвозденог пука. Јер сви су би јединствени у Богу, различитог менталитета, а снажни од мукотрпног рада да преживе. Планине увек тешко хране, а добро чувају народ.
Ови су пешке прошли кроз све битке од 1912 до 1918. Бугари су им дали назив Железни (Гвоздени) полк, јер су их разбили на Брегалници. Али је погинуло 50% наших људи... И командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. То је било 1913. До 1918, прошли су све битке: од Церске, и то у самом центру, на Текеришу... Преко Колубарске, кад је командант сам повео пук у јуриш, Кременица је освојена, али је командант погинуо. Њему у част је Бинички компоновао "Марш на Дрину", а ми не знамо ни како се човек звао. Звали су га Брка. А и како би другачије...? :). Није било Србина без бркова. Што због мушкости, што због побожности. То је било 1914. Следеће године се кренуло преко Албаније, Гвоздени пук је штитио одступницу и последњи напустио Србију. А већ следеће године, 1916, ратовали су на Солунском фронту. Заузели село Горничево. Заробили пет бугарских официра, 804 подофицира и војника, 4 топа, 7 митраљеза, 600 пушака... Леле! Утепали их.
Па после ослободили Ниш, Па редом, све до Гроцке, па преко Панчева до Зрењанина, па `ајд да ослободе и Кикинду. То се десеило новембра, а децембра 1918, били су враћени у Београд... Што у Београд? Па док није формирана гарда, они су обезбеђивали двор, Народну скупштину, министарства. Да ли ми, у ствари, њима певамо "Марширала, марширала краља Петра гарда"? Не знам... Били су гардијска јединица све до маја 1920. Тад је пук демобилисан и ратници су могли да се врате кући из које су неки изашли 1912. Нашли су попаљене и опустошене домове из времена бугарске окупације.
Прокупље су заједно ослободили Прва армија, на челу са војводом Бојовићем и део француске коњице под вођством генерала Шарла Транијеа. Био му сад унук у Прокупљу. То ме одушевило. Мој деда Стева био је санитетаки наредник. Замислите да ме неко позове из почасти мом деди... Али... Ја сам женско. Звали би унуке, а не мене. Свеједно. Било ми је мило.
Мада, било је жена. У овом пуку знам за Милунку Савић и Флору Сандс, која је била једини женски официр српске војске. А и спомен-парк је сад отворила једна жена, Ана Брнабић. Рекла је да за Прокупље апсолутни приоритет има "аутопут мира" Ниш–Мердаре–Приштина–Тирана–Драч. Тако се бар наводи у саопштењу на сајту Владе Србије.
Ваљда су зато ови из Гвозденог пука разшрафљивали топове и свако се са једним делом топа пео се уз литицу да горе поново склопе топ... Или су зато прелазили пешке по 30 км дневно да што пре стигну до Турака. 30 км - пешке? Пешке! Дневно? Дневно! Ах, да, разумем. Па је овај пут сад приоритет да ни једна наша војска не иде више пешке... :). Ахаааа, зато тај пут... А ни туђа да се не ломата, него да што пре стигне. Да. Разумем... Шта "није"? Није ни то?! Него је то привредни приоритет Прокупља...
А ми смо веверице.
Ово сам ја. (Кад сам била млађа :)
