ТЕКСТ КОЈИ ЋЕ СЕ ТЕК ЈЕДНОГ ДАНА РАЗУМЕТИ...

Кад гледам шта се око мене дешава, сигурна сам да сам у лудилу. Туђем, не свом. А кад гледам људе појединачно, видим да су нормални, збланути као и ја. Гледам колоне протестника, јер живим у центру Београда. Једни су ту милом, са жељом да поново узјаше Мурта, а други су силом, од којих многи и нису хтели да стигну до центра где је, да простите, Курта. Били кафићи пуни, препуни, пице се куповале кроз прозоре, вода у флашицама се носила од кућа, попила се, па и за њу били редови у "Shop&Go - Maxi-ју", како се данас називају наше радње, продавнице или, у моје време, бакалнице... Шта је заједничко и једним и другим протестницима?  СВИМА ЈЕ ДОСТА СВЕГА! Али... Већина народа, пак, не види решење. Протестници га, виде на различитим странама... И шта ће да буде...?

 Сви као један, али у Букурешту

Веровали или не - ми смо још увек један народ

Видим, штрајкују у поштама. Народ је уз њих, чујем на пијаци. Па наравно, ми смо један народ. Није лако радити на шалтерима за такву мизерију од пара. Један поп дође на јутарњу службу, заврши је и оде. После подне дође само онај који је дежуран. Не можеш да на`ваташ попа у цркви, да си још толики. Добро, сад свете водицу за Васкрс. Не причам о томе. Причам како их није срамота да траже 10.000 динара за опело од оних који своје укућане често сахрањују због  глади и болести.  Упоређивање њих са медицинским сестрама и ПТТ радницима је допуштено једино као илустрација пакла неправде у којем смо се нашли. О, Боже... Баш ме је потресло... 

Читам, у дистрибутивном центру ради недопустиво и неподношљиво мали број људи. 150 радника мора да обради 31.000 пошиљака за ноћ! То му дође 2,5 минута за пошиљку, без да се иде у ВЦ или погледа лево-десно. У недељу је руководство поште довело запослене из унутрашњости да одраде посао уместо штрајкача и то под радним налогом, за чије се непоштовање добија отказ. Руководство...? Сећам се директорке Пошта Србије која је једном толико викала у Скупштини да сам помислила да ће да је изнесу. Није деловала добро. Данас читам  у новинама да живи у луксузу и да је даље директорка свих пошта у Србији...

Текст који следи написала сам пре две године. Као да сам слутила да ће довде да дође... Молим Вас, проследите га даље као подршку свима онима који се боре за живот, Не за достојанство, не за достојанствен живот, него буквално - да претекну...

У ИМЕ ЧЕГА ЈЕ ОВО?

Посекоше дрвеће на Калемегдану у моје име... Донета је одлука да ће убудуће дете имати две маме или две тате, у моје име. Изместише железничку станицу - у моје име. Поробише све потоке и живе их набише у канализацију, у моје име. Наплаћиваће ветар који врти вртешке за струју, за моје добро и од мојих пара. Хоће да ми узму обе преткоморе мог срца, Косово и Метохију, и плус да им "добровољно" дам и друге органе кад умрем. И геноцид ми приписаше који нисам починила, а није га ни било... А у чије је име ово што следи? У моје? У Ваше? У наше?...

Логор на београдској Аутокоманди. Зграда и сад постоји. Била ја у њој. И?!

ЕВО КАД ЋЕ ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ

Имала сам срећу, и за то сам захвална Богу, да рукопис једне чудесне књиге буде преда мном пре него што је објављена. Књига се зове "Шта треба да се зна О ГРЕХУ". Не знају људи где има да се купи, али пошто имам рукопис у ПДФ и дозволу да делове приказујем повремено, одабрала сам једно парче књиге као сопствену реакцију на ово. (Верујем да ће ова књига направити хаос не само на нашем тржишту...)

 

ЈЕСМО ЛИ ВЕЋ УМРЛИ?

Огромна нас је мука притисла... Сваког... Оне који су на власти да не падну, оне који нису како да се попну... Поново, као да је то могуће. Све  је у кретању: једни одлазе из земље, други под земљу, суботари шетају суботом, верници до храма недељом, наивни романтичари понедељком... Странци корачају нечујно... Просецају им се путеви да нам брже стигну. Чак и живот иде даље. Даље од нас... Наш живот иде даље од нас... Јесмо ли већ мртви...? Мртви као народ? Мртви као појединци? Одгледајте ово, па ћете добити одговор.

Јесмо ли већ мртви? Одговор је на крају овог текста. Дајте га сами.

Је л' морала толика брука на Светог Саву?!

Била сам данас на несвакидашњној прослави Светог Саве. Шест-седам минута после уласка на славље, ухватила ме је неописива... не знам ни ја шта, од оног што сам тамо чула и видела. По мени су падале сузе... И та плаха киша из неке свете  душе као да ме је потопила. Али... Бог, који ме увек ухвати за косу кад год почнем да се давим, изнео ме је на површину да се баш не удавим ни овог пута. Јер, овако пљунути на Светог Саву као што се то десило данас, није било ваљда никад.

На споменику пише "Трудом својим све преобрати"

 Где се то десило? И шта се десило...? 

ТЕСТ (ИЗ) ОПШТЕ КУЛТУРЕ

Нисам залудна баба, имам пуно посла. Али сам морала све да оставим да седнем и да се скрстим, да видим јесам ли ја то полудела, или смо групно, или ми уопште нисмо фијукнули, само неки мисле да јесмо. А за то их посебно боли уво. И на сахранама се добро зарађује. И решим да за себе саму направим тест знања. Ако сте вољни, можемо да га пређемо заједно. Питања су на нивоу непотпуне средње школе. Данас само прво питање. Хоћемо ли?

 За почетак, знате ли шта је ово? И зашто је тај документ важан?

 

Одредба да се данас понашамо онако како су наредили после Другог светског рата