Да ми је неко рекао да ћу поново да пишем филмску критику, вероватно бих му залепила и пљуску и дијагнозу. Али, пошто не желим да добијем шифру с разлогом, мораћу да избацим отров који сам конзумирала за Нову годину, гледањем домаћег филма о кошарци "Бићемо прваци света".
Да се разумемо, ја сам једна баба у седмој деценији и спадам у оне који се сећају шта је било на Олимпијади 68, али свако мало не знам где ми је новчаник. Значи, одлично памтим то првенство у Љубљани. Нормално, то је било после 68, што значи да сам већ била пунолетна. Али нећу о Светском првенству. Стерилну фактографију имамо у филму. Хоћу о филму.
Знате шта је "Монтевидео" за овај филм? "Грађанин Кејн", ето то је. Добро, претерала сам... Далеко је Бјела од Орсона Велса у светлосним годинама, али је толико изнад професора режије Дарка Бајића. Па где може да се прави филм без атмосфере?!
Овај филм је без атмосфере, без емоције, без јасне филмске приче, без оправдања за понеке сегменте. Онај ко не зна то време и те људе, тешко да ће, захваљујући филму, доживети дубоко поштовање према тим играчима... Јер ово и није прича о њима.
Прича је требало да се плете око снова четворице послератних играча кошарке: Небојши Поповићу, Бори Станковићу, Шаперу и Аци Николићу. О Шаперу ништа нисмо сазнали, осим да је играо кошарку, да је једном пришао глумици која га је откачила. И да је стално био са осталом тројицом... Што? Зар Биковић не би умео да одради све што треба? Па умео би, наравно, него није имао шта да ради. Сем да се појављује... О Александру Николићу смо сазнали да је имао фрку у авиону. Да ли је то била неуротична фобија, или психотична реакција на трауму из рата, Бог зна, ми не... Шта ће сцена, ако не знамо зашто. А то је човек о коме три филма могу да се направе. Ма серија.... Само кога је све створио тај човек. Па та интуиција, тај осећај шта треба да се уради у ком тренутку. Види се то у филму, кад предлаже да се уведе Данев, како смо ми овде звали Ива Данеуа. Али то је таква мизерија у односу на оно што је могло да се исприча о том човеку.
Па знам да све не може да стане у један филм, али, ако нема ни кошаркаша, него само колектив, па све кусо о сваком лику, сем о Небојши Поповићу и делимично о Бори Станковићу - шта има? Иди, бре, па прави документарни филм. Шта да волиш у том филму? Удбаша, простог, послушног, сјајног у својој наивној одлуци да ће бескрајно одано служити Служби, држави и Тити? А онда проради човек из њега, "То су моја деца". И ви почнете да волите тај лик. И било је таквих људи. Али, изем ти филм о кошарци, ако упамтиш удбаша...
Ужасно ми је жао што то није био филм и о кошаркашима. Ипак су они играли и постали прваци света. Ови што су правили кошарку, док су играли - нису много тога урадили, али су направили кошарку. Али, чему служи филм о спорту, ако нема трансмисију љубави...
А ми смо волели и генерацију пре ове која је постала првак света. Ми смо њих гледали у Филмском журналу, црно-белим пропагандним вестима пре сваке пројекције филма. А ишли смо у биоскоп као луди. Ишли да гледамо "лепе жене, лепа кола", како је говорио мој покојни комшија Никола, покој му души. И тад сам видела да је репрезентација пре ове, освојила друго место у Бразилу. Предводио их Александар Николић. Е, ту је било генијалаца да се смрзнеш!
Ђерђа! То мајка више не рађа. Он је за мене био потпуна фасцинација. А играо и Кораћ. Мајко мила! Пааа.. Чермак. Стабилан. Владимир Цветковић. Од млађих....? Па Данеу, Крешимир Ћосић и мој омиљени играч - Сканси, Петар Сканси. То је ваљда било 1963... Пре више од 50 година.... Наравно да их се сећам, али боље памтим ове из Љубљане. Све их памтим. Овако:
Мој љубимац је био и остао Никола Плећаш. Разигран, брз, ефикасан, модеран, с дугом косом и брковима. То носили само Битлси и он. Аууу...
Најлепши - Дамир Шолман.
Најбољи - Петар Сканси. Лудило! Не, не, то се не да препричати.
Ћосић... Чини ми се да му је тад, ако није тад, оно у то време, испало контактно сочиво на паркет. Ја сам се скаменила кад је спикер рекао шта траже по поду. Нисам знала како изгледа то сочиво и никако ми није било јасно како може да се стави у око ово сочиво што има свако од нас. Жива сам се потресла. Без сочива, овог правог, си слеп. Баш сам бринула. Да л' ће да га нађу, неће да га нађу, шта ће да буде...
Сећам се ја и Винка Јеловца, Трајка Рајковића, Рате Тврдића и, нормално - Дуција Симоновића. Ау, Бого благи, како је тај играо! Ау, човече! А није било тројки. Ни балета. Игра кликер - не лова.
А сад да вам откријем тајну - много више сам волела рукомет. Ту су све девојке биле заљубљене у Покрајца, једино сам ја волела Лазаревића. Имао исто дужу косу као Плећаш. А удала сам се за проћелавог момка :-)
И сад са овим успоменама, оним образовањем, а рођена у реакционарној породици, шта могу да кажем о филму...? Да кажем да не гледате, то би му била најбоља препорука. А ја то нећу. Зато кажем да гледате, не зато што ће вам лакше бити да повратите, него зато што ћете постати побожнији, толико ћете се крстити.
Речју, стерилна фактографија. Спаси, Боже.
 |
| Никола Плећаш |
Да се разумемо, ја сам једна баба у седмој деценији и спадам у оне који се сећају шта је било на Олимпијади 68, али свако мало не знам где ми је новчаник. Значи, одлично памтим то првенство у Љубљани. Нормално, то је било после 68, што значи да сам већ била пунолетна. Али нећу о Светском првенству. Стерилну фактографију имамо у филму. Хоћу о филму.
Знате шта је "Монтевидео" за овај филм? "Грађанин Кејн", ето то је. Добро, претерала сам... Далеко је Бјела од Орсона Велса у светлосним годинама, али је толико изнад професора режије Дарка Бајића. Па где може да се прави филм без атмосфере?!
Овај филм је без атмосфере, без емоције, без јасне филмске приче, без оправдања за понеке сегменте. Онај ко не зна то време и те људе, тешко да ће, захваљујући филму, доживети дубоко поштовање према тим играчима... Јер ово и није прича о њима.
Прича је требало да се плете око снова четворице послератних играча кошарке: Небојши Поповићу, Бори Станковићу, Шаперу и Аци Николићу. О Шаперу ништа нисмо сазнали, осим да је играо кошарку, да је једном пришао глумици која га је откачила. И да је стално био са осталом тројицом... Што? Зар Биковић не би умео да одради све што треба? Па умео би, наравно, него није имао шта да ради. Сем да се појављује... О Александру Николићу смо сазнали да је имао фрку у авиону. Да ли је то била неуротична фобија, или психотична реакција на трауму из рата, Бог зна, ми не... Шта ће сцена, ако не знамо зашто. А то је човек о коме три филма могу да се направе. Ма серија.... Само кога је све створио тај човек. Па та интуиција, тај осећај шта треба да се уради у ком тренутку. Види се то у филму, кад предлаже да се уведе Данев, како смо ми овде звали Ива Данеуа. Али то је таква мизерија у односу на оно што је могло да се исприча о том човеку.
Па знам да све не може да стане у један филм, али, ако нема ни кошаркаша, него само колектив, па све кусо о сваком лику, сем о Небојши Поповићу и делимично о Бори Станковићу - шта има? Иди, бре, па прави документарни филм. Шта да волиш у том филму? Удбаша, простог, послушног, сјајног у својој наивној одлуци да ће бескрајно одано служити Служби, држави и Тити? А онда проради човек из њега, "То су моја деца". И ви почнете да волите тај лик. И било је таквих људи. Али, изем ти филм о кошарци, ако упамтиш удбаша...
Ужасно ми је жао што то није био филм и о кошаркашима. Ипак су они играли и постали прваци света. Ови што су правили кошарку, док су играли - нису много тога урадили, али су направили кошарку. Али, чему служи филм о спорту, ако нема трансмисију љубави...
А ми смо волели и генерацију пре ове која је постала првак света. Ми смо њих гледали у Филмском журналу, црно-белим пропагандним вестима пре сваке пројекције филма. А ишли смо у биоскоп као луди. Ишли да гледамо "лепе жене, лепа кола", како је говорио мој покојни комшија Никола, покој му души. И тад сам видела да је репрезентација пре ове, освојила друго место у Бразилу. Предводио их Александар Николић. Е, ту је било генијалаца да се смрзнеш!
Ђерђа! То мајка више не рађа. Он је за мене био потпуна фасцинација. А играо и Кораћ. Мајко мила! Пааа.. Чермак. Стабилан. Владимир Цветковић. Од млађих....? Па Данеу, Крешимир Ћосић и мој омиљени играч - Сканси, Петар Сканси. То је ваљда било 1963... Пре више од 50 година.... Наравно да их се сећам, али боље памтим ове из Љубљане. Све их памтим. Овако:
Мој љубимац је био и остао Никола Плећаш. Разигран, брз, ефикасан, модеран, с дугом косом и брковима. То носили само Битлси и он. Аууу...
Најлепши - Дамир Шолман.
Најбољи - Петар Сканси. Лудило! Не, не, то се не да препричати.
Ћосић... Чини ми се да му је тад, ако није тад, оно у то време, испало контактно сочиво на паркет. Ја сам се скаменила кад је спикер рекао шта траже по поду. Нисам знала како изгледа то сочиво и никако ми није било јасно како може да се стави у око ово сочиво што има свако од нас. Жива сам се потресла. Без сочива, овог правог, си слеп. Баш сам бринула. Да л' ће да га нађу, неће да га нађу, шта ће да буде...
Сећам се ја и Винка Јеловца, Трајка Рајковића, Рате Тврдића и, нормално - Дуција Симоновића. Ау, Бого благи, како је тај играо! Ау, човече! А није било тројки. Ни балета. Игра кликер - не лова.
А сад да вам откријем тајну - много више сам волела рукомет. Ту су све девојке биле заљубљене у Покрајца, једино сам ја волела Лазаревића. Имао исто дужу косу као Плећаш. А удала сам се за проћелавог момка :-)
 |
| Милан Лазаревић |
И сад са овим успоменама, оним образовањем, а рођена у реакционарној породици, шта могу да кажем о филму...? Да кажем да не гледате, то би му била најбоља препорука. А ја то нећу. Зато кажем да гледате, не зато што ће вам лакше бити да повратите, него зато што ћете постати побожнији, толико ћете се крстити.
Речју, стерилна фактографија. Спаси, Боже.
