четвртак, 04. фебруар 2016.

Само пијан могу да преболим

            Кад једна бакута, а то му дођем ја, већ смо се упознали, дакле, кад једна бакута прича о пићу, значи... ил` цуга, ил` се лечи, ил` прича о покојном мужу, ил` је била на претпремијери „Пијани“ у београдском Атељеу 212. У мом случају – била на претпремијери.


(Ау, што је била гужва, људи моји, нема ко није био: професори, колеге глумци, колеге редитељи, колеге ови, колеге они, пријатељи, род рођени, па и ја, добила карте, па шта ћу. Чини ми се да није било 212 гледалаца, колико иначе стаје у салу, него 424 (Знам, бре да Атеље има 365 + 141 место, али достигни метафору!). Нешто фантастично! Каква, бре, премијера, тад је све уштогљено, а штрецаш глумце. Ја волим глумце, да се разумемо! И безразложно, и безрезервно. Нећу да будем премијерска публика, па да не буду опуштени због мене. Овако...? Овако сам била срећна што на претпремијери има таквог и толиког света! Ушла сам у салу са оним узбуђењем као кад сам била мала).

Са представе сам изашла... Изашла сам... некако :) Шта да кажем?! Све ме неки ускличници, три комада, ударали у главу (то је оно кад ти глава полуди па се чудиш), коју ми је неко увукао у веееелики знак питања... Ало, бре, шта је ово?!!!


Прво ћу да почнем од краја. Био аплауз на крају, глумци више пута излазили на сцену. Уобичајено за однос публике према добрим глумцима... Али, одједном је нека група у публици почела да вришти као у делиријуму. То урлање младих људи као да су на родеу, то потапање храма културе не на дно дна, него у канализацију – то Атеље, то Београд заправо, није заслужио. Атеље нема коме да остане... Бојим се... Ало, бре, децо, је л' то демонско урлање та катарза о којој смо учили кад и о античком позоришту?! Шокантни простаклук! Какви, бре, ријалити... То, бре, изашло, кроз екран.

ј, нема везе. Важно је да смо стигли до краја. Било је тешко скоро два сата гледати пијане људе, а да вас од четрнаесторо глумаца само четворо подсете да треба да су кобојаги пијани, од тога само једном верујете да јесте – Ненаду Ћирићу. Остали су се сналазили. Па сад - колико је ко умео. Није фер према глумцима. Глумац се мора или водити, или усмеравати, а не може да ради свако како мисли да треба. Није то фер. И нема стила. Нећу да кажем да нема жанра, јер се ова представа жанровски сврстава у „филозофску комедију“, а тај лингивистички дебилитет још није устројен, мада на делу... И тако, срећом, завршило се. Но, како све почиње од почетка, морам и ја свој текст од почетка...

Прво Брстини да изјавим саосећајност, јер ценећи његов глумачки сензибилитет и бескрајну прецизност коју као глумац има, знам да не може бити задовољан „Пијанима“ у свом позоришту. Није ово лако гледати, посебно кад си глумац, жао ти. Али, ово је и његов промашај. Морао је бити присутнији. Његове интервенције, његове опаске, ојачале би целу конструкцију. Брстина то просто уме. А није. Према томе, дечко, немој да се, као управник, играш нашим парама. Као глумцу, ево ти наше паре, добар си и умеш... (Па и није нека саосећајност, а ...?)

Друго: сам комад. Срећом, говорим руски. У том смислу није ми потребан Новица Антић, преводилац овог драмског текста, да ми преводи с руског, али просто ценим његов труд. Правник који преводи са руског... Лепо и ретко. Гледала сам и његов превод представе „Конкурс“. Пааа... шта да кажем? Савремено, као и ово, али некако без дубоке дубине. Дакле, пошто прочитах шта Руси кажу о овом тексту Ивана Вирипајева, приметих да су руски позоришни делатници допрли до православља таман колико и српски – тумаче оно што не знају :). Кад кажем „не знају“ не мислим на знање као интелектуалну дисциплину, него на богопознање. То уопште није исто. Ово друго је искуство живљења са Богом. Не постоји интелектуални доживљај Бога. Може ли редитељ Лијешевић да спомиње Сартра, као апологету  хришћанства...? О Богу се не може говорити без живота са Њим. Све друго је интерпретација лимитираних домета.  Таква је и предства.

Сад... Да ли је овом мом утиску допринео сам текст или редитељски штрих, не знам, јер немам оригинални текст. Тек, ово је тумачио неко ко није сваке недеље на служби Божијој. Не може преко егзистенцијализма да се брани душа у либерализму. Да причаш о Богу, а да не знаш шта то значи...? Ма... Може. Али, позовеш у помоћ друге књиге и консултанте друге феле. И онда дооообро размислиш и почнеш чврсто да водиш људе кроз причу. 

А прича је о томе да разни људи, високог сталежа у Немачкој, пију и тек кад се мортус напију, ослободе се да причају о Богу. Ја овако, као публика, треба да мислим, судећи по ономе што сугерише сајт Атељеа 212, а што је заправо преведено са руског сајта, као слово о томе шта је писац хтео да каже. Значи, парафразирам, слободно се људи волите. Међутим, из овога што нам је редитељ Борис Лијешевић пружио, ми читамо једну паклену критику западног света, где си, што успешнији у координатама либералног капитализма, то си отуђенији од сопственог бића. Па ту отуђеност људи на Западу укокају пићем и проговори Бог кроз њих... И то су заиста сцене пакла: емотивне преваре, брачне преваре, дружење практично ради опијања, утапање, анестезирање бола од карцинома, пристајање, бекство...

И писац и редитељ очигледно знају да је потребно опити један део себе, да би други добио слободу да ради оно што жели, да каже оно што му је на души, да завапи за љубављу. А сутра је нови радни дан и сви ће опет морати на посао, по свој високи западњачки стандард. Али и тако пијани, ови Немци понешто знају о Богу. Знају. Али то није исто што и живети са Богом. Јер да живе са Богом, не би служили либералном капиталу. И то лепо каже Лоренс (Бојан Жировић) „Ходао сам по води, али сам пропао у њу“, тако некако. У преводу, то значи „Изгубио сам веру“, јер је ходање по води библијска сцена, имаш вере и можеш да ходаш и по води. Ех... А у „Новостима“ се појавио наслов: „Лијешевић – Трезнима измиче смисао“. Јооо, човече, Лијешевића укопа наслов! Наслов је чист сатанитам. Само пијан можеш да досегнеш Бога...?! Ау, брате...! Ајде, бре, бежи, бре. Пошто Бог даје смисао, онда је Патријарх Павле -  шта? Молим атеисте да не одвајају смисао од Бога, јер ћу да шамарам... Шалим се. Нек` причају шта хоће. „Свако има своје лудило, рече ђаво и седе у коприве“.

Кажу да ова предства може бити хит у свету, пре свега у Немачкој, јер је специјално и писана за позориште у Диселдорфу. Она ће, мисли се, тамо наићи, можда, на опустошену душу интелектуалних радника на траци прављења светског профита, па ће и представа имати, можда, и добар пријем. Можда ће тамо имати бољи пријем и зато што католици и протестанти боље познају Свето писмо од савремених православаца, па ће им текст бити јаснији. Европски православци листом, сем Грчке, били су ускраћени за живот са Богом. Он им је замењен култом комунистичке личности. И сад, кад ти у представи почнеш да причаш о шапату Бога у срцу, католици ће то разумети, зато што католицима у цркви на миси говоре да за време поста треба још више да ћуте да би у сопственој тишини чули унутрашњи шапат Бога кроз људску савест. Можда и Русима то говоре у проповедању, али нама...?! Оно што ми сви сто посто знамо из православља је: "обично се даје..., а Ви кол`ко дате". За више од тога мало ко трага, али срећом - има... И сад, шта значи у једној позоришној представи помињање шапата Божјег, без оваког редудантног дела информације? Па, ништа што може лако да се разуме. И то јесте проблем са нашим доживљајем текста. Али то је наш проблем. Ту Сартр не помаже :).

Међутим, ту је и занатски проблем самог писца. Он хоће да ми каже неке истине о Богу кроз километарске монологе, на пример, момка који слави момачко вече, или директора међународног филмског фестивала, на пример. Ритам! Ало! Ритам! Шта ће ми толике тираде? Па, ја идем сваке недеље на Литургију, и умем да волим, и умем да ћутим, и умем да читам, да сагледавам. А не пијем, и нисам луда, не варам мужа и нисам банкар. Нисам ни жртва, немам кредит, немам ништа, али имам слободу. Имам и знање и богопознање. Знам и за Сартра и за Три Јерарха. И сад ћеш ти мени у „Новостима“ да причаш да пијана треба да стигнем до смисла?! Ало, бре, ово је Србија :), не подлеже никаквим стандардима.

И сад глумци... Како да се снађу глумци? У програму пише шта је ко од лица у комаду по занимању, а то у представи у само два-три случаја видиш. По мени, то уопште и није битно, јер из сваког од њих, у крајњем случају проговара - човек. Битно је, макар као назнака у програму, што њихове професије колективно одсликавају неслободу Запада (радња се ипак дешава негде у Немачкој). Мислим се... да ли онда постоји слобода Истока? Па... нема је. Цело човечанство иде ка увиру, ка апокалипсису, само појединац иде ка Спасењу.

У другим представама, то шта је по занимању лик који глумац игра, битно олакшава креирање лика, јер постоји неки ослонац. Овде тога нема, то је само информција, и глумцима није лако. А шта је онда глумачки задатак? Глумац мора да игра да је Неко ко се нашао у одређеној пијаној ситуацији, окружен другим пијаним људима и ту неко други међу њима, или он сам, одржи тираду о Богу. Те је, значи, задатак глумца – да се снађе у ситуацији. И ту се снашао, рекох... како ко.

Захваљујући таквој разнородној игри, не види се режија. Сад... редитељ у овом случају није било ко. Али просто видиш - нема режије у смислу рада са глумцима. Нема. Тачка. Ритам, ритам, покрет, радња, значење, дикција. Дикција, бре! Покрет...? Покрет пијаног човека је тежак, није скакутав. Не хвата се равнотежа брзо. Она се брзо губи, али се заиста не успоставља брзо, нема координације у кретању пијанца. Или... Еуфорија се не изражава покретом, него гласом. Или... Пијанство није само драње. Да, било је тога свега, али нећу да опањкавам глумце. Но, хоћу да их споменем. Ред је. Овако пише у програму:

МАРТА, млада лепа девојка: МАРТА БЈЕЛИЦА
Сад... Не знам да ли је Марта лепа девојка, јер углавном игра на поду, а кад устане, један главати господин испред мене заклони целу глумицу. Само сам јој чула глас. Млада је. Глуми девојку која је толико жељна љубави, да се „заљубила“ у ожењеног декицу, додуше банкара. Сад, да ли је она спонзоруша, или је оболела од чежње, па дај шта даш – Бог би га знао. Али некако ту младу глумицу приметите, јер се она то потрудила. Али као лик...? Па... Ништа се не би осетило ни да тог лика нема. Да би представљала спонзорушу, или генерације несрећних девојака, то би морало да буде много чистије. Али то није њен проблем.

МАРК, директор међународног филмског фестивала: НЕБОЈША ИЛИЋ
Е, ту на сцени видиш Небојшу, а не Марка. И видиш да га публика јако воли. И чујеш неку топлину у његовом гласу, људску топлину, приватну топлину... Само му фали Радоје. И видиш његову усамљеност, јер он пролази сценом често, сам, ћутке, иде неким својим путем.
Морам да направим једну дигресију. Молим вас, молим, молим... То Илићево ходање по сцени ме је подсетило на представу „Буздован“, ту, исто у Атељеу. То је била нека комедија дел арте у којој глумац Боро Стјепановић изговара, током цеееле представе, само једну једину речницу „Ајмо носит Ловре. Људи, ајмо носит Ловре“. И он то каже увек кад је на сцени нешто запетљано, тако да се, сваки пут, провалиш од смеха на то његово рационално „Људи, ајде да урадимо нешто конкретно, важно је“. Човек направио култни лик од једне једине реченице. А само пролази и стално виче „Људи, ајде. Ајмо носит Ловре“, на сто начина. Ловре је, иначе, човек који је умро и који је, на крају, отворио сопствени сандук и рекао: „Носићу се сам!“. Зашто сам ово споменула? Зато што сам се сетила шта је права комедија у Атељеу 212. „Пијани“ нису атељевска комедија. Тачка. А исто добар глумац шетао сценом.
Још нешто о овом глумцу Илићу, заправо о његовом задатку. Марк је много топао за једног директора међународног фестивала. Просто се питате како један такав човек може да постане директор у једном окрутном друштву. Али, тада изненада, он одједном постане звер која је груба према проститутки, а којој је малопре нешто рекао, типа „Због оваквих као ја, ти си постала проститутка, јер ја волим жене“. С таквом грижом савести, са свешћу да ништа није наше – ти хоћеш да убијеш проститутку коју си спреман да платиш, јер волиш жене?! Ти си, у ствари, суров? Ахааа. ОК. Али... Ја ти не верујем. Више верујем оном твом дубоком покајничком увиду... Да ли је тај смисаони део био говорно дужи, а суровост краћа, импулсивна, па је глумцу било тешко да нас убеди, не знам. За Илића треба да пише Достојевски, не овај... Или бар не овако. Ма разумем ја хришћански став да су сви људи деца Божја и да овај Марк има право на људскост, па цела представа се базира на томе. Проблем је у томе што писац не зна, једноставно не зна, оно што је Патријарх Павле једном рекао на Литургији у Цркви Покрова Пресвете Богородице: "Шта ће ђаволу душа пијанице? Он је већ има, па је има. Њему је стало да душу праведника привуче...". Тај који пије, тај не држи проповеди какве су у представи. Безбожан, па и маловеран, човек се стално пита "Па, где је тај Бог кад (ми) се све ово зло догађа?!". Побожан човек зна да је Бог у њему, у првом човеку до њега и у - свему. А да се дође од оног ко се одрекао Бога, до оног који има свест о Њему, тај мора да доживи такав преображај, такав увид... Ма! То је проф др Јеротић сад скоро тако дивно објаснио. Као и алкохолизам, својевремено. Болест јесте један од окидача за преумљење и зато се сматра Божијом посетом, Божијим позивом да се измене ставови и навике... И у том смислу, Небојша Илић је имао фантастичну могућност да нам ово прикаже, али очиглено није имао ко да му објасни и није било прилике, временске, да изведе ту метаморфозу....

ЛАУРА, манекенка: ЈЕЛЕНА ЂОКИЋ
Прелепа глумица, с недефинисаним покретима. Игра остављену манкенку. Тог дана се њен момак оженио њеном најбољом другарицом. Е, ту је фалила редитељска помоћ. Или Брстинина. Или осталих колега. Како се осећа и понаша остављена жена? Она је или бесна, или тужна, кажете? Не. Бесне жене нико не оставља, јер се за њих везују само паћеници, да би били мучени. Паметни људи беже главом без обзира од агресивних жена. Значи - тужна. Па... Ја бих пре рекла – изгубљена, с лезбејским поривима с истом том другарицом. (Па јес пакао то. Наравно). Све смо ми то схватили... Али Јелена Ћокић је толико крхка у тој улози, да је само мало требало нешто додати, па да имамо вишеслојни лик... Јер, она практично игра другу страну успешне жене. као кад бисмо завирили у душу пок. Мерлин Монро. Овд стварно тако мало треба, мало, малкице.  Али - шта? Можда покрет. Успоренији покрет би донео тежину. Она има скакутаво кретање, које може да говори и о младости, и о нестрпљењу, али оно не доноси емоцију. Има једна сцена где она буквално одскакуће у круг...  А могла је мирно да прошета по писти, где је главна и да се на тај начин враћа у его-стање успешне жене... на пример. (А што ја не упишем режију? Ма.. Не правим се паметна, него ми жао те грацилне глумице. Прелепа, а оставио је момак. Јао, да правиш шта хоћеш од тога, час остављена, час владарка писте. Уф! Чуда с њом можеш направити, и са ликом, и са глумицом)

МАГДА, Лаурина пријатељица: ИСИДОРА МИНИЋ
Доо-бра! Она играла Стерију, стару, добру комедију. И костим јој помагао у томе. Просто прија кад се појави. Е, ту се види како добар глумац може ни од чега да направи улогу и да буде итекако примећен. Иначе, драматуршки, њен муж и његова бивша девојка су довољни за заплет, ње није морало ни да буде. Шта је она ту? Бескрупулозна крадиљивица?! Која ипак има савести, па пије? `Ајде, бре... Ту нема савести! Ооо, па свако од нас зна како изгледа кад неки муж остави своју жену због друге. Па шта ту другу жену брига­? Она хоће да уреди свој живот са тим човеком... А кад добијеш овакву улогу, шта да радиш с њом? Радиш оно што умеш, а пошто знаш да радиш то што радиш, онда то прија публици... Па сад, нема везе шта у универзалном смислу вредности то значи.

ЛОРЕНС, Магдин муж: БОЈАН ЖИРОВИЋ
Једини глумац који је добио аплауз на отвореној сцени. А зашто? Кад? Кад се спетљао са сакоом! Иначе одличан. Баш добар. Само да је још мало спорији. У покрету спорији. Где у говору? Па, трајало би до јутра. Требало би да игра само мало мање пијаног човека, да не карикира, јер онда би се видело како му је кад покушава бившој девојци стоти пут да објасни да су већ сто пута разговарали зашто је он њу оставио. Он пристојно и даље објашњава, јер је пристојан човек, али слаб и повинује се дрчној Магди, својој жени, на сваки њен миг. Жировићу само мало треба очистити нешто у игри, па да буде савршен. Заиста. Јер је већ направио доста. Допао се публици. Баш.

ГУСТАВ, банкар: СВЕТОЗАР ЦВЕТКОВИЋ
Да се Цветковић не скину, па ништа! Шта, бре, играш, Цветковићу? Пристојног декицу, који сваког дана иде на посао у банку? Шмокљу? Кога је жена преварила? Коме је доста рутине и фали му илузија љубави мале уличарке Марте? Јадничка играш? Па, где такав банкар постоји, мајке ти миле?! Ко год је видео транзиционог приватника, тај је видео безобалну бездушност и гледао смрти право у очи. А и приватник се боји банкара! Какав је онда тај банкар? Овакав како га Цветковић игра? Не. Није. Такав банкар треба да се игра као да се игра Скруџ (знамо ли ко је био Скруџ?). А и кад би био тако језив, да би ли он истовремено могао да буде и Божје биће? То је јако тешко одиграти. Цветковић би то могао, да му је на то указано. Али, банкар се свакако не игра овако како је играо Цветковић. Не овако. Причамо. Људи смо. Нема љутиш.

ЛОРА, Густавова супруга: ДАРА ЏОКИЋ
Е, што волим Дару Џокић, чудо једно. Зашто – појма немам. Може да игра добро, лоше, свеједно, ја волим :). Каква је овде? Па... Добра. Није се могло више. Успела је да не склизне из улоге даме. Пијана, али држи ниво. Или није мнооого пијана? Видим да има контакта са реалношћу. То је мера пијанства која је била потребна овој представи. Али чему служи та дама, ако нисмо схватили зашто је таква дама преварила мужа? Па, њен муж је гладан љубави, тако га бар игра Цветковић. Да Цветковић игра леденог банкара, и пориви његове жене да га превари имали би оправдање. Овако – немаш појма зашто га је преварила. А, види врага, ипак хоће да остане с својим мужем. То, како се она борила и за таквог мужа, заправо за место у друштву, то је фамозно. Њен лик најбоље оцртава реченица „Треба ми хитна помоћ“, а не зове Хитну помоћ за себе, него за мужа. То је заправо мото целе представе. Та хитна помоћ треба не да би било како треба, него да остане како јесте – повлашћено. А душа? Шта ћемо с њом? То ћемо кад се напијемо. Дара Џокић је, кажем, добра, али не много више од тога. Мера. То је њен рецепт.

КАРЛ, банкар: НЕНАД ЋИРИЋ
Фамозан! Све му верујеш од почетка до краја. Стално под гасом, а нема експлозије. Феноменално. Па како тог човека нема више на филму? ТВ? Божеее... Дивно. Дивно. Хвала! Знам ја ко је Ненад Ћирић, али не знам зашто бели свет не зна за њега. Заслужио је. Не само због писма о представи о Зорану Ђинђићу, него зато што је овакав глумац...

ЛИНДА, Карлова супруга: БРАНКА ШЕЛИЋ
Ту глумицу уопште нисам видела, јер како се кретала, тако се кретао главати господин испред мене. Слушала сам је, али нисам све разумела. Зашто је њу редитељ пустио да виче...? Шта она нама поручује као жена банкара? Да је грозна, па је муж вара? Па није грозна... Не знам. Не могу да причам кад не знам... Не штедим је, него не знам какву је улогу играла, какву жену. Све су нешто седели, неки други се вукли по поду. То из публике не може да се види. Ја нисам видела Бранку Шелић, тако да се извињавам. Ма, стварно, буквално је нисам видела.

РУДОЛФ, ПР менаџер: ВУК ЈОВАНОВИЋ
Добар млади глумац, али ни он није вођен. Па, не може да скакуће као врабац и да ми тако глуми еуфорију кад попије и попује. Он је то хтео, тако ми се чини, али смо добили једног пристојног момка, који пије у друштву, јер је и то део уласка у друштво. А на крају каже „Па, зар ћемо сутра опет да пијемо?“. Значи – не може, није још огрезао у патологију друштвене хијерархије, чим не може толико да пије. Да му је савест тооолико немирна, локао би као смук (како смук уопште лоче?). Има Рудолф једну фантастичну реплику. Пита проститутку: „Зашто си толико јефтина?“. Грешка је ако се мисли да је он сурово лош човек, који хоће на тај начин још више да понизи проститутку. Не. Он је то пита зато што је у савременом свету учен да све има цену, па његовом статусу припада проститутка са вишом ценом. И он је тако пита, јер је писац хтео да нам покаже добру Рудолфову страну, а сад што све вреднује кроз паре...
Вук Јовановић је одиграо пристојног младића, који тек треба да се снађе у свету у коме ради и живи. Његова сцена са Банетом Трифуновићем кад су сведоци на венчању из позе вршења нужде је - маестрална. Она је заправо илустрација тог ужасног пакла отуђеног света. То је кулминација представе, управо то: кад њих двојица буду сведоци пред Богом у Светој тајни брака који не постоји, онако несвесни, пијани, уморни. И у том ћутању се види какав је Вук Јовановић глумац.

МАКС, извршни менаџер банке: ДЕЈАН ДЕДИЋ
Ааа, тај нам је одржао слово о једном аспекту односа са Богом... И позвао ме да чујем шапат Бога. Мајке ти? Да те слушам. А шта ће теби манекенка коју не познајеш, кад се сутра жениш другом девојком? Где је ту покриће за такав поступак? Тим пре што знаш да шапат Бога постоји и да је то је савест, Бог говори кроз савест... Коју савест, бре, има човек који дозволи онако с---ње у родитељском ресторану, ождере се и оде с манекенком?! И сутрадан на Пинку позива људе на представу речима да нису потребне стимулативне супстанце да би човек био срећан. Важи! Само ми покажи како је Макс био срећан, па ћу да ти верујем. 
 Сад ћу да браним глумца, иако је хиљаду пута рекао придеве „јебен, јебена, јебено, јебени“. Ваљда је то била алузија на американизацију свега, па и језика. Дакле, браним глумце, али сад од писца. Ликови у самом комаду просто немају покриће за свој распон од пакла либералног капитализма до раја духовне слободе. И ту се види да се добро не познаје психологија. Професор режије на ФДУ Димитрије Ђурковић сатирао је, својевремено, своје студенте питањем „Зашто?“. Шта год студент режије да уради, он пита „Зашто?“, зашто му је глумац то урадио? Учио их је да трагају за покрићем, било у тексту, било у њиховом тумачењу. Не може ништа у представи да се појави што нема своје „зашто“. А овде тога има на претек. И зато глумцима није лако. Свако је истраживао свој лик. Па то се види...

МАТИЈАС, менаџер рекламне агенције: БРАНИСЛАВ ТРИФУНОВИЋ
Јакооо добар. Мера! Макс је пијан, али није луд. Он зна да Габријел нема брата који је свештеник, иако овај то стално прича. Матијас је само човек од крви и меса. Воли месо и презире лицемерје вегетаријанаца који воле животиње, али неки слабо маре за људе. Чини се да је Матијас и најнормалнији од њих, само и највише пати, па се анестезира алкохолом. Па јес, треба преживети да те стално неко прави блесавим, и да ти покушаваш да објасниш да је реалност нешто друго, и да стварно тај неко нема брата свештеника. Нисам га до сад гледала у позоришту, али драго ми је што сад јесам. Њему нису били препрека ни текст, ни режија. Он је требало да се избори за место под сунцем поред рођеног брата и он је то - успео! То је теже. Браво!

ГАБРИЈЕЛ, заменик директора грађевинске компаније: СТРАХИЊА БЛАЖИЋ
Како ми знамо да је он у представи заменик директора грађевинске компаније? Никако. Добро, пише у програму, а и писани програм је део представе. То је човек који лаже да има брата свештеника, јер се подупире туђим ауторитетима. А пошто никог таквог не зна лично, он измисли и уобрази да је Архангел Гаврило. Ово мора да се игра са унутрашњим покрићем. Као и све уосталом. Не може да се игра на споља, на радњу. Много велико мисаоно лудило. И то је требало неко с младим глумцем мноооого да ради. А препуштен је...
Требало је из представе, па захваљујући и овом лику, да укапирамо да ће развој цивилизације да удави Запад у - алкохолу. То је као упозорење. Ал` мућак! Писао Рус овај текст. Па не мож` ти да се пројектујеш, друг мой. Русија је четврта земља на свету по зависности од алкохола, а Немачка на 23. месту. А које су земље пре Немачке? Углавном бивше социјалистичке. Ту је и Француска, али она ће да се спусти на овој листи, јер се верска структура мења, а ислам не дозвољава пиће... И шта ми прича овај руски писац? Лаж? Футуризам? Па, онда није чудо што су се хришћанство и позориште разишли чим су се упознали :). Да се мало вратимо на историју позоришта?

РОЗА, проститутка: ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ 
Јелена Петровић - одлична. Игра једну наивну, искрену девојку, којој очигледно живот није дао перспективу и постала је проститутка. Проститутка представља све нас непросвећене и непросветљене, који зависимо од ових пијаних будала и мислимо да су они Исус Христос. Сад ја могу да анализирам тај лик, и анализирам, али нема потребе. Она је то тако добро донела, да ћу одгледати још неке представе у Атељеу због ње. Био јој професор глуме у публици. То треба да јој је част. Он ће јој све боље рећи од мене, ако шта има. У сваком случају није чудо што је толико награђивана... Тек ће...

Костим? Функционалан. Свиђа ми се избор ташне за Дару :)

Сценографија? Па... Богата. Волим бандере у представи. Најбоља бандера је била у представи „Мала“ у Звездара-театру :). Мада... Није ми се овде сцена баш нешто допала. Не представља ни једноставност богатог света, ни раскош... Неутрална је као и место и време радње, али би ипак морала да буде некако више своја... Јер, бити неутралан, то је однос, а бити свој, то је у уметности императив.

Плакат је најбољи показатељ унификације културе. Та унификација је најефикаснији поробљивач српске културе. Српска култура ће да се, једног дана, чупа из патње бесмисла - алкохолом :) Тако поручују из представе. Зашто је плакат најбољи показатељ пропасти српске културе због унификације? Писан је латиницом.  



Једна жена испред мене, са гипсаном крагном око врата, реагујући на упропашћавање језика, рекла је саркастично, када се завршила представа, "Овде је јебена врућина". А стварно је било претопло, јер је било много више света у сали него што сала прима. Ох, како сам била срећна због те њене реченице... Иначе сам овако звоцава почела себи да личим на ону двојицу из ложе у Мапетовцима... Ал`, видим, није овде народ блесав.                         
                 



Да ли гледати представу? Ја је не бих гледала поново. Али је требало видети докле је стигла позоришна уметност и код нас, и у свету. Ако се ово нашло на репертоару као савремена светска драматуршка авангарда, па Атеље је имао бољу пре 50 година...
И на крају, рекох на почетку, да ми је жао Брстине... За мене је он пре свега уметник, па тек онда управник који даје плате и онима који не долазе на посао.


ПС. Па јес, брате, глумци подржаше политичке промене у Србији, па нас уведоше у тај пијани капитализам, а они осташе у социјализму. И ником ништа. Ваљала представа, не ваљала, шта запослене брига. Они приме плату радили – не радили. И могу да се баве пољопривредом. А колико ови млади глумци добију од представе?  То човек може само пијан да преболи...