Дашто ми те, дашто: да ли је џабе горео Хиландар? (Високим гласом) „Не би`
знала каз`ти да ли је џабе горео Хиландар“. То бих рекла да сам мала, али пошто
сам једном ногом у гробу (или можда на Небу?), онда мој одговор гласи...
„У сваком
случају јесте“.
Зашто?
Ако је горео због људског физичког немара (просто, неко превидео да треба да се
нешто поправи), онда опомена тог пожара гласи – нема немара према светињи и
вери, јер, и да светиња прекоостане - нас неће бити. Не манастира, њега
може и да нема. Бивало је манастира и манастира, па су рушени, паљени, и више
их нема. Просто, материја је пропадљива. Али... Вера је вечна, јер је душа
вечна. Па, ако је манастир горео као опомена да вера српских православаца
пропада, да је на издисају и да се држи на вери неколико Божјих људи – онда је
то опомена да смо већ мртви (јер кад ти је мртва душа, мртав си и ти,
човече).
Знали смо ми да је то опомена, у сваком случају. Сви се потресли, неки се и
тргли. Ал`, у Србији – свако чудо за три дана. Кад се потресла српска
православна нација, млади људи похрлили пут Хиландара да постану монаси...
Хвала Богу. Сећам се, кад сам осамдесетих (или деведесетих ?), ишла у Земунски
парк где се пуштао филм о Хиландару као апел да не падне број монаха испод
црте... Сећам се тога, како се не бих сећала. Било је то време комунизма и није
било свеједно пуштати такав филм, јавно, у парку... Ако би у
Хиландару пао број монаха испод одређеног броја, наш манастир би аутоматски
прешао у грчке руке. Ох, ја женско! Насекирах се да ли ће да оде
неко тамо. Јесте отишао, хвала Богу. Али тек после пожара, Мајчица Божја
пригрлила је пун букет нове монашке младости у свом дому на Светој Гори.
А ми овде, у Србији, на Хиландар заборавили... Такорећи. У смислу активне
организоване помоћи. Индивидуално...? Куд би то могло да се деси...? Одлазе
људи тамо. Иду, носе прилог, даривају... Али, ако ће обнова још да траје
годинама – никад довољно. Не кукају Хиландарци, не траже, моле се и раде све
што могу, како знају и умеју. Ми – ништа! Као да је пожар била опомена само за
њих, а не за све нас. И, ето, једног дана појавио се у Хиландару монах који уме
да иконопише. А иконе су му Божије.
Једна његова велика копија иконе пресвете Богородице Тројеручице стигла је
у мој град. Тихо, нечујно, а опет потресно снажно. Стајаће у најмлађем
манастиру у Србији. Манастир има само једну младу игуманију и једну стару
монахињу која, како се то лепо каже, живи у другом објекту. Браћа њена мила из
Хиландара, поклонили су јој ту икону.
Та млада мати упустила се у подухват да икону допреми из Хиландара... А
нема ништа и никога, сем Бога. „А шта `ш више?!“, што би рекао један
Хиландарац. Срећом, млада мати је таква монахиња, да јој Бог шаље оно
најважније – Свој благослов. Па, мора кад је таква :) Радосна је. Некако,
једноставна, насмејана, а енергична. И посвећена. Тако сам је ошацовала, јер ко
сам ја па да судим? Него ми се прилепила за срце :). Ништа не продаје. Све
дели, па ти ако оставиш прилог, оставиш, ако не... ако немаш... Па ништа. Даће
онај ко има. Није, дакле, грамзива, не тргује ничим. Била сам у том манастиру и
видела.
И зато сам ишла у велики храм да се поклоним икони коју су донели са
Свете Горе, а која је ту донета на пропутовању за тај најмлађи манастир у
Србији.
Има то своју претпричу: Једног дана, Бог је оној младој монахњи послао
припаднике неке јединице. Били ту по шуми на неким својим вежбама, па их официр
довео у манастир. Момци видели да је мајчица сама, нема ништа, а сазидала
брвнару-црквицу да ти памет стане... Кад су отишли кућама, договоре се да се
врате и да јој донесу уље и тако то. И оду сви, онако у униформама, на Свету
Литургију. И тако се спријатеље. Па и јесу род. Род у Христу. Обећају они њој
да ће гледати да јој некако помогну око доласка свете иконе... Ако буду могли,
наравно.
И помогли су, колико су могли. Обавестили су граничну полицију да зна да ће
икона проћи. И Патријаршија се такође службено обратила свима којима је било
потребмо. Мати је одабрала људе који ће донети икону из Хиландара, па и она
отиде да их сачека у Уранополису, ту, на тлу после ког почиње Света Гора.
Е, сад даље, пошто нисам била тамо, следе приче сведока, које сам ја
слушала испред свог храма, по доношењу иконе са Хиландара. Да ли могу да им
верујем? Сто посто! Више него својим очима, јер спадам у слепе и слабовиде
бабе. Како онда ово куцам? Па на слепо :). Дакле, овако кажу да је било:
Из брода на којем је била икона, па пре њеног изношења, искрцао се српски
свештеник, са својим гостима, које је водио на Свету Гору. Наша млада игуманија
је пред њим направила поклон, желећи да ми целива руку. Он је прошао поред ње
као поред турског гробља. Чуло се само „Ааа, Света мати...“. Тако нешто.
Понижавајуће до бола, да је народ остао укочен, сав, не само овај наш, наравно.
Бог сам зна да ли је мати то заслужила... Но, свакако поступак свештеника није
био одраз праштајуће хришћанске љубави. Чак ни поштовања према Христу у тој
младој игуманији. Џабе свети апостол каже, парафразирам „Ако љубави немаш...“
Икону је из Хиландара до Уранополиса допратио отац Кирило, духовник
манастира Хиландар, да би је предао мати. Мати се сагла да и њему целива руку,
како је и ред, он је трже, повуче назад и два пута он њој пољуби руку. То није
уобичајено, али - много говори. Мати одмах ту, у Уранополису узе да чита
акатист пред светом иконом и то је тако чинила да су сви одреда почели да
плачу: и Срби, и Руси, и Грци, и сви који су се затекли ту. И они који су тешки
на сузама, сви, сви. Она је то тако читала, молила се заправо, да је све те
људе својом молитвом уздигла на Небо. Онако уплакане, са огромном благодаћу
која им је сузама умивала душу.
Мора да ни њој самој није било лако... Зато што је од крви и меса. Нема да
се упреподоби, него кад се моли она мооооли, она се захваљује, она велича и
истовремено се смањује, а Бог је увеличава онолико колико је искрена њена
молитва.
Икона је донета у мој град. Била у великом храму два и по дана. Трећег дана
појавили су се припадници оне јединице у униформама да однесу икону од храма до
манастира. Али, прво је требало да је одвезу у једну сеоску, приградску цркву,
па после Литургије која је била у њој, да се пешке пренесе у манастир. За све
су добили одобрење својих надлежних, а то није тек тако... Ту увек неко
подметне грбачу да све буде како најбоље бити може.
Иако се мати томе противила, народ је у оном првом великом храму остављао
новац поред иконе. Није то било превише, сиротиња смо, али десет динара, сто
динара, конвертибилне марке (јер Срби живе и у Српској) и тако... Људи који су
допратили икону и који су је чували, а било је ту и жена, стављали су те
папириће, јер шта је новац друго него то, у једну најлон кесу. А после је
донета и кутија, баш срамота у најлон кесу, не иде... Па је л' да?
Акатисти су читани неколико пута та два дана док је икона тамо била. Читала
је и мати, а увече и свештеник. И ја се нађох на њима. Кад се акатист те вечери
завршио, једна жена замоли тог свештеника да јој очита кратку молитвицу, да л'
за пут, да л'... за шта, нека мука или потребица била. Није хтео. Његово радно
време је било завршено. Било је вече. А можда се прековремени рад дупло
плаћа...? Не знам. Бар да је рекао коју лепу реч жени. Да јој је рекао да је
акатист огроооомна молитва и да је њена молитвица сигурно уткана у тако силну молитву
као што је акатист. Јок, што би Турци рекли, ич. Попа прође ћутке поред те
жене, са посебном незаинтересованошћу, с посебном, рекох. Могла је да умре ту,
он то не не би приметио, јер је није ни погледао... Саблазнио нас је све. Бог
да му је у помоћи. И њему и његовима на дому...
Али има и комуникативно агилнијих прота :) Их! :) Срећом, нисам ишла за
иконом до те сеоске црквице, Бог ме сачувао од повишеног притиска. Него, прича
народ, па тако знам, и све допуњују једни друге. Збланути људи, сведоци уништеног
морала... Наиме, кад је камион са иконом стигао испред мале приградске цркве, један
попа нареди да се униформисана лица, која су добила благослов да унесу икону –
повуку. Као, свештеници ће то... Икона је огромна, тешка, са рамом и кутијом.
Има и позајмљени трон... Јок, попови ће да је носе :). Каже официр својим
момцима из јединице да се повуку, али да буду ту да, не дај Боже, ови не
испусте икону. Тешко бре, али шта ћеш, све попе су „власници“ црквене
територије...:). Или се бар тако понашају. Момци, као од брега одваљени, шта ће,
повуку се. Опет неко у мантији нареди да се донесе њихова велика, провидна
кутија, да народ у њу ставља паре. Прича се да у ту црквицу никад више света
није ушло него што је тог дана. Паре су падале у кутију, као киша која је
напољу пљуштала тако силно, да је из земље вода врила, све клобуци... Али
убацивана је све сића, сиромашан народ, па то ти је... Нема се и готово.
Дошло време да икона крене пут своје куће. Око три километра пешке треба да
је носе момци у униформама. Али не и кутију са парама :). Не дају попе :). Али
нису ни они сви исти, руку на срце. Пита официр игуманију шта то треба да значи
и замоли је да му да благослов да поразговара са старешеним цркве. Није добио
дозволу. Па и јесте било природно да мати пита шта се дешава... Чули су се само
повишени тонови. Мушки глас: „Ти овде више никад нећеш да уђеш...!“. И шта ти
ја знам шта још, нисам била тамо, па нема смисла да нешто пренесем погрешно.
Смучи се то једном високом официру у цивилу. Приђе једном попу, представи
се именом, презименом и чином и затражи кутију са парама. Поп рече да паре може
да узме, али да је кутија њихова, као да је официр луд па му треба кутија...
Официр стисну обрве, нареди да се сав новац стави у неку кесу и преда
манастиру. Момци из његове јединице немају кесу, одакле им. „Узмите неку од
њих!“, од свештеника. Створи се кеса, официр има опасне обрве. И официр предаде
кесу игуманији. Она је узе и пружи
свештенику: „Узмите, ја нисам знала да сте гладни“. И крену.
Тог часа се киша умири. На путу до манастира је престала, разведрило се, а
пред манастиром је заиграло и сунце на небу.
У порти су стајале игуманијина
мајка и сестра, које су дошле да се поклоне пред иконом живе Богородице. Кад је
мајка видела своју ћерку да предводи двеста људи и да униформисани момци носе
хиландарску икону, мајчино лице запљуснуле су сузе, оне меке, топле, мајчинске.
Ма и ја плакала док сам слушала, бежи бре...
После, дан два, пожелеше попе да врате паре игуманији, која никада ни зашта
није паре ни узимала, али она не хтеде да их прими, него рече да то поделе
сиротињи. Да л` ће да поделе између себе, јер су сироти? Реч „богат“ настаје од
речи „Бог“, испуњен Богом. Ови с провидном кутијом... јесу ли то? Дакле
сиромашни су, сироти. Зато се питам да ли ће поделити између себе... Но,
срећом, Христос је увек посреди нас. Новац ће ипак бити подељен сиротима. Имали
су накнадно састанак са мати, па су се све лепо и Богу мило договорили, коме ће
и како ће. Просто је невероватно како једна личност својим ставом може да
промени све око себе. Притом је Бог не напушта, послао јој официра са опасним
обрвама кад их стисне. Чист доказ да нисмо беспомоћни кад смо с Богом. Зато ово
и пишем. Али...
Питам се, питам се:
Да ли је Хиландар џабе горео, јер то упозорење није упозорило многе... ?
Испаде, како сам ово овде написала, да само не ваљају људи у мантијама. Не,
бре, ми као народ нисмо добри. Што каже Патријарх Павле: „Биће нам боље кад ми
будемо бољи“. Из нашег рода су никле те мантије, наше млеко их је отхранило,
како ће онда они бити добри кад ми не ваљамо? Ми нисмо нашу децу љубављу према
Богу задојили. Ма, ми мајке, не сведочимо живљење са Христом. Постоји православна
молитва мајки, бар на руском језику, којом се мајке моле да буду достојан узор
деци. Ми нисмо ни чули да то постоји. Зато нам је пород такав. И онда они такви
воде нас овакве. Туга.
Но, срећом, Бог никада не оставља своје. Увек пошаље неког ко нам обасјава
пут. Да ли је то ова мати, да ли је то отац Воја Билбија који дође из Холандије
да одслужи код ње Свету Литургију, да ли окупи народ верни који се ужелео
ПРАВОГ православног хришћанства, па га овде налази...? Тек, Бог никад не
оставља своју децу, него деца – Њега! Ал` не сва. Срећом.
Не бих знала каз`ти да ли је Хиландар џабе горео. Чини се, ипак, да јесте. Страх
ме да ли ће бити потребан већи пожар да нас опамети. Не дај Боже тако нешто,
смилуј нам се грешнима, молим ти се искрено, свом душом својом.
Мораћу да припалим једну свећицу за ову нашу Србију... Изгубисмо је заједно
са савешћу... А ни свести о томе немамо. Џаба нама упозорења. Џа-ба!
