ПОРУКА НАШИМ ОЛИМПИЈЦИМА

            Ноћас ми остао упаљен телевизор... Гледала о Олимпијади са Оливером Ковачевић. Чекала и остало, па заспала. Стара сам, а бабе свако мало заспе. Будила се. На ТВ-у отварање у Рију. Спава ми се, а `оћу да гледам, па нешто преспавам, нешто не. Видим, стављају неке семенке у нешто... Деца, поред носача барјака, носе неке саднице. А ја не знам да л` сањам. Јер одавно ниједно добро не видех ни будна, ни у сну. Исекоше све шуме у Амазонији... Исекоше сво дрвеће по Србији, нема више горана да пошумљавају... Шта је ово? Оволика прича о екологији...? Оволики антиглобализам...? Немогуће. Значи - сањам Окренем се и заспим. Био пети август 2016. 

            Пробудим се кад је све било завршено, одем у цркву, па на пијацу, па предложише да погледамо снимак отварања. Скратили га. Али сам успела да видим еколошку идеју Рија. Заплаках се. У кући ме одавно зову „Шмрц“. Плачем само кад је нешто добро. Дирне ми душу. Највише ми се допало како су обучени Костариканци, у модерном, и Камерунци у етно смислу. Наши? Супер. Само, да су пруге на сукњама биле мало уже, не би било толико шарено. Кад је нешто мнооого шарено – није отмено. Али је лепше него било кад до сад. 

Камерунци у Рију

            И у том дефилеу ми је срце први пут заиграло. Хоће Американци да буду на крају дефилеа, па да држе пажњу својих ТВ гледалаца. Бразил рекао: „Извин`те, ал` много нам је жао. На нашем језику ви сте, на „Е“ (ЕУА). Извол`те на там“. И покажу им где им је место. По абецеди, а не по профиту. Јао, што ми беше мило! Па опет „Шмрц“.

        После онај њихов... О, Боже, опет ми стаде мозак... Ваљда им је то председник Олимпијског комитета. Како ли се човек зове...? (Не вреди. Седам банки су изгледа више од седам банки). Каже „Не одустајте од својих снова“. Па опет „Не одустајте...“. Па опет. Он опет то, а ја опет „Шмрц“. Зашто? Зато што он говори оно што бисмо ми хтели, а не дају нам они што би како они хоће у ред, због профита.  

            Онда паљење олимпијске ватре... Би ми мило што ју је упалио овај маратонац, па то ти је! Гледала сам ја оно из Атине. Маратонац је он. Био најбољи и бацио се на њега један гледалац да не буде први. И, уместо злата, ка коме је грабио, заврши човек трећи! Сећам се. Стварно се сећам. На дуге стазе памтим, али краткорочно – не знам где сам спустила новчаник. Типично старачки. А увек се уплашим да ми га је неко лапнуо... После га нађем :)

            И оно сунце које је упалила олимпијска ватра – феноменално! Како год се окренеш, оно те обасјава. Као право сунце - даје ти живот и не наплаћује.

            И ту, у свему томе – ми. Србија. С председником који маше заставицама као да није доручковао. И енергичнијом женом. Нисам се питала поткуд она тамо, јер кад сам јој купила ташну, могу и карту за Рио. 

            Ја купила? Добро – ми. Од чијих пара јој...? Дакле – ми. Не „наши“ на Олимпијади, него – „ми“. Сви. И кљакави, и стари као ја, и млађи, и лепши, и овде, и у Републици Српској...  И у Црној Гори, на КиМ, у Сиднеју, на Исланду. И у породилишту, и у затвору, у смени и на одмору. На самрти и умрли. Сви смо ми један народ. И Једно у Божјој вибрацији. Напаћени и жељни реда и добра. И с даровима који је на нас Бог излио у непојмљивим мерама. И од свих нас, и од сваког од нас се очекује да с пуно љубави, вере и радости служимо својим талентима. Тако служимо Богу. Он ће само да нас пита: „Јеси ли сахранио своје таленте, или си их унапредио?“ и „Јеси ли волео?“, некога, живот, оно што си добио да обавиш (Ово сам ја додала. Морам кад нисте учили веронауку :). А пошто нико не оде на Олимпијаду да би продао победу (као што се дешава у нас), значи – даћете све од себе. Па, ако и ништа не урадите, чак иако будете слабији него што се икад били – шта онда?! Мислите да вас нећемо волети? Хоћемо. Јер ми знамо и где живимо, а знамо и ко смо. А знамо и где сте ви. Па како с Мађарима одма`?! Са Америма – одма'? Па тако. Бог зна колико можемо. Да смо мањи – мање би нам дао.

Сви смо читали причу о Ахмету, нашем трубачу у рату 1912. који се провукао у непријатељске редове и засвирао непријатељски знак за повлачење, па се вратио у наше редове и засвирао знак за јуриш. Свако од нас је Ахмет. Јер свако од нас мора у свом позиву да буде храбар и луцидан. А ту смо прваци света. И не само ми сада. И наши преци су такви били. Ми смо само њихово семе. А они су победили веће и опасније од ваших ривала. Па је л` тако?

 

 

Јуче је негде, док сте ви били на отварању, неко лумповао што нас је протерао и побио. Ми овде... ми смо били скамењени. Али нисмо без наде. Јер имамо свест да је Бог са нама. Бог јесте са Србијом, јер да није – одавно нас не би било. Па, на нас је бачено више уранијума него на Хирошиму, баш на данашњи дан. Да Он није са нама, не би нас одавноооо било. Нити бисте ви били ту. Па, пошто Бог јесте с нама – шта ћете више :)? Зато – будите оно што јесте. Достојна наша деца и достојни унуци Србије. Шмрц... Погледајте олимпијску поруку Бразила. Свет се мења. Није ова еколошка порука кобојаги. чини ми се. И зато будите своји. Само то.