Мој најчитанији текст на овом блогу је „Рудан – Милић“,
а одмах иза тога „Олимпијски вортекс“. Мрзи мене да пишем, стисла реума, а и
заборављам свако мало... Заборавим да треба да напишем. Моја кума каже „То ти
је од зуба“. Каквих, бре, зуба, кад имам све вештаке, мислим се...? „Од зуба
времена“, каже она шеретски. Безобразна. Смејале смо се томе, баш онако...
Тачно је то. Пре неки дан сам ишла нешто да купујем за ручак. Где год сам стала
да купим, спустим штап да могу да платим. Платим и одем. Па се вратим по штап.
То ми трећа нога. Добро је да нисам за четири...
Моје тело слаби, али моја душа се
подмлађује и све је ближа дечјој. Некад сам инфантилно наивна, а некад
простодушно дечје православна. Спремам се за код Бога. Рањава, подераних
колена, самлевена – али захвална. Захвална што нисам тиква. Него „к`о шипак пун
коштица, тако сам пуна весеља. Тата, купи ми...“. Ја не заборављам ништа, бре,
људи! Зато сам и болешљива. Трујем се горким успоменама. Јетка сам. Често сам
јетка. Свађам се с телевизором. Сви ме питају „Како можеш да гледаш ту
Скупштину?!“. У праву су. Тешко је бити туђа савест. А ја то њима јесам.
 |
| Надежда Петровић - жена која је дала живот за нас |
Али у том незаборављању, не заборавим ни оно што је добро. Не
заборављам од ког сам рода. То је важно. Не заборављам не да нисам тиква, него да
нисам тиква без корена. И мислила сам да сам сама у том уверењу. А нисам.
Гледам јутрос једно дете на Јутарњем програму РТС. Написао књигу о
српској војсци. `Оће да дели џабе. Па, како, синко?! Има ли Србина да помогне?
Има ли спортисте да помогне, кад си већ спортски новинар? Да ти кажем, дете,
нешто. Слушај.
(Одвојити два и по минута у животу јер вреди постати овакав)
Дигло се пет часних сељака из Топличког краја да дигну споменик
Гвозденом пуку. Ни један, ко је имао – није им дао жуту банку. А ма – ич, што
би рекли. Дала сиротиња. Ко има двеста динара, давао је сто, пола. Остало
оставио за `леба. Богат никад нема, то мораш да знаш. Имам ја богату сестру. Знам
како је то. Кад смо биле младе, зарадимо понекад нешто. Она ми увек каже „Купи
ми сок, немам ситно“. А исто пара примили. Такви не знају да реч „богат“ није
настао од речи „паре“, него од речи Бог!
Али да ти кажем, синко, још нешто. Пусти спортисте. Дали су нама
спортисти. Већ су нам дали. Колика смо сиротиња, ми бисмо их рашчупали када би
дали свима који траже. Дали смо и ми њима, да се разумемо. Није да нисмо. И то
паре. Ја за живота нећу видети онолико колико је примио само један од њих после
Олимпијаде. Ал` нека. Толико су ме пута обрадовали. Неке од њих нећу никад
заборавити. Хвала им. Али хоћу и ово да ти кажем. Само од њих зависи да ли ће
они заборавити ко су. И одакле су. Од ког су рода. Искуством ти кажем, сине, држ се ти сиротиње. Њима, то јест нама,
душа јесте у носу, али је бар имамо. И то се показује ДЕЛОМ. Жртвом. Жртвом за
опште добро. Жртвом за другог. Жртвом за непознатог. Јер се жртва Богу приноси.
Даће теби Бог, као што је дао оној петорици људи из Топличког села који
су дигли споменик Гвозденом пуку. Ви спасавате своју душу. А Богу – ништа милије
од тога. Остали – како им се ћефне.
ПС Стварно заборављам. Умал` да заборавим да ставим линк. Је ли, бре,
па јеси ли ти оно писао „Ко је соко, нека шири крила“...“? Ја сам соко. Стижем.
Не брини. Има нас. За тај лет ми не треба штап. У ствари... Треба. Морам до
поште. Ал` ћу да помогнем. Стварно. Од моје пензије. Тако.
