ДОЗЕР ЗА ПРИЧЕСТ? ХВАЛА, НЕ ТРЕБА!

            Дошло време да се и луди и мудри питају да ли су нормални. Толико нам је добро. Свако зна шта му је, само му је увек други одговоран за то што му је. Зацарило се „ЈА“, а умрло „ми“. Умрло, јер га нисмо хранили љубављу. А без „ми“, „ЈА“ не може да живи. 

          

То бар пише у социологији. До душе, у време мојих студија учио се марксизам, па је у тој науци, коју смо називали социологијом, писало да човек не може да живи без заједнице због друштвене поделе рада... Ма... Тај марксизам више не важи. Али, пише то исто и у „Вјерују“. Ту је изнето шта је то у шта ми православни верујемо. И ту пише да ми верујемо у саборност. Саборност је кад смо се сабрали у Христу да заједно живимо и радимо, да прослављамо и захваљујемо, да крштавамо и сахрањујемо. „Вјерују“ још увек важи, за разлику од марксизма, само што нас је марксизам слагао да то не важи. Лагао док је могао. Кад је марксизам престао да важи – ми нисмо знали да „Вјерују“ и даље важи.  

 И сад лебдимо по пространствима као кад се космонаут, који је изашао начас из брода, откачио. И тако док, лебдећи, не умре. И онда ће лебдети, јер где ће? За шта да се, тако мртав,  ухвати да се спасе? А душа не умире. Свака од тако изгубљених личности је мислила да може да буде нехајна према броду... Да се никад неће десити да се нађе у поднебесју. Постане свесна те заблуде тек кад се веза с бродом прекине, а смрт дође да чукне на скафандер, који је био обучен да човеку буде комфорно...

            Гледала сам на Литургији за Светог Николу како се народ полако откачиње од Бога, јер свет углавном није знао за шта је дошао... 

Један човек се љутио што је попа престао да реже колач кад је почело богослужење, баш када је тај домаћин дошао на ред. Расправљао се с протом, као „Па како сте до сад могли, а сад више не можете?!“. Свештеник му збуњено одговори да је почела Литургија, а да су ови људи дошли раније... Мислим се „Ало, бре, попе! То је требало да му објасниш кад си му светио водицу за славу. А пошто теби ноге отпадну док освешташ све водице о Никољдану, па тад немаш кад,  нађи време кад знаш, и како знаш и умеш, да попричаш са човеком. Немој само да одеш, да прочиташ Јеванђеље у турбо брзини, да бућнеш босиљкачу у водицу, прснеш тамо – вамо и узмеш паре. То ти није посао. Посао ти је да нам помогнеш да стигнемо у Рајске станове. Овако – пропадосмо. Шта ми се сад ишчуђаваш што ти је парохијан пао с Марса?!“. 

И тако... гледам ту пропаст. Није да се трудим да гледам него видим, иако нећу. Љуте се свечари што продавачица не продаје свеће док се чита Јеванђеље. То време младић и девојка користе да се љубе. Једна жена га троши да се дере на другу. Да нисам шапатом подвикнула „Зс! На шта то личи?!“, она би ову тиху жену искасапила речима. Просто је невероватно како психопате осете жртву. Као хијена крв. Овако је застала и кренула према мени: „Шта је, бре, шта `оћеш ти?“. Она би мене и тукла, да се ја ње плашим. „Сад ћу да позовем полицију! Глас више да нисам чула!“, подвикнем. Она ућута и оде.

Људи греше ако мисле да зло треба трпети. Против зла човек мора да се бори! Прво против оног у себи. И то је борба на крв и нож, на живот и смрт, и до последњег даха. Али, не сме ни да узмиче ако неко хоће да га уништи. Принципијелно причам. Ова жена није хтела да нас уништи. Она је само била сулудо агресивна. Па, има једно педесет и неку. Води и мајку, старицу, а она је тек осица... 

Очеви су доводили синове да секу колач, али су били нервозни више од деце, што је гужва... Излазе. Неће да чекају. Приметим кад ме згазе... Онда, не знају за којим столом је њихов свештеник. Као да попе мењају места. На Литургију као да нико није мислио. Ни на Бога. А о Светом Николи, да и не причам... Ови који су дошли пре Литургије, или су на вечерњој служби синоћ пресекли колач, нису остајали, или нису долазили, на сусрет са Богом. Како знам? Па да су сви који славе били на Литургији, не бисмо сви стали у храм. Просто. А зашто треба ићи обавезно на Литургије, лепо је написано на једном црквеном сајту 
 
Идите на Свету Литургију, шта год вам се дешава. На Литургији се свака човекова молитва прима! Зато што се на Литургији Сам Христос моли за нас и приноси Себе Богу Оцу, а Њега Отац не може да не услиши! Донесите све ваше муке, туге, тешкоће, мољења, и све пренесите Господу и услишиће вас. Нешто пре, нешто касније, али све што је корисно за вас, што није противно вољи Божијој, добићете.

            На жалост, славила се ова слава, читам сутрадан, и са трубачима. Иначе, епископ Никола се тог дана, 19/6 децембра – упокојио. Ја не знам никога ко је довео трубаче кад је њему неко близак умро. Ни на једној слави нема музике, јер су славе тихо, молитвено прослављање породичног заштитника, светог, доброг и моћног. Бог је свемогућ, а свети су моћни. А ми, као народ без знања, умемо свете да славимо више од Бога. Свету Петку, на пример. Нигде мере у нама. Али смо православни. Нико као ми. И стварно, људи јесу дошли свечано. Али не знају. Видиш им да немају појма зашто су ту. То су они тако у кући од вајкада, то тако треба. Не, то тако не треба. То није слава. 

Кад сам излазила, видела сам Вука Јеремића. Чекао је да сече колач. Скромно. Као сви остали људи. Иначе га не виђам на Литургијама... Овакав долазак за славу... То није хришћанство. Тако – не. Али је и тај долазак помак. Само, док се ми помакнемо – да л` ће нас бити?

            А после сам гледала које су последице незнања да је хришћанство начин живљења... Имам утисак да смо сви оним цревима закачени за брод, а да неки од нас хоће да нам та црева пресеку да нас буде мање на броду. Нас, не њих. Да њима буде добро. У том цимању да им буде боље, сами се ишчупају, откаче се и постају заувек изгубљени у свемиру. Али многе друге су повукли у то бездано црнило. И истовремено имам утисак да је мало ко тога свестан, јер царује незнање. Марксизам је оставио празнину коју поново попуњава демонизам, али друге феле.

            Како се то незнање манифестује? Причаћу само анегдоте. Општу муку свако види. Да не кажем - трагедију. Пошто је реч о незнању, почећу од просветитеља, од оног што би се назвала елита... Безбожна елита није елита, јер од гордости не може да се сагне да служи Богу и роду. Има и побожне елите, али то бих ставила под наводнике и назвала „возни парк“, јер ни они неће да служе најмањем од нас. А Бог је и једнима и другима дао та места и та знања, управо да би нам помогли да лакше пребродимо муке на путу у вечна станишта. Нећу да ме третирају као да ћу у вечна ловишта, јер нисам ни ловац, ни улов. Само им се чини да ја на то пристајем и да могу да раде шта хоће. Могу, али не докле хоће.

            Наша елита је на нивоу „тако треба!“ кад је форма у питању, и „баш ме брига!“, кад је суштина у питању. Па прво обично постане комендија, а друго трагедија. О заједништву – ни говора. А то нам је основ вере: вертикални део крста ка Богу, попречни ка роду. Само тако постоји крст. Незнање да је то тако доноси мрак. Незнање није смешно. Оно убија. Убиће нас незнање. И нас као народ. И сваког појединачно.

            Дакле, анегдота. Обећала. Један прота који служи, између осталог, и једну државну институцију, сваке године, откако ту чинодејствује, за Бадњи дан запали бадњак и послужи госте сувим шљивама, смоквама, орасима... Све то буде на слами, па онако нашки, домаћински. Ове године га један „друг“ на положају питао: „А да ми то свакоме спакујемо у целофан? Па, свакоме да дамо тако? Одвојено“. Поп се запрепасти, и упита. „Па, је ли Ви хоћете да ја вама дам причест у дози, па да вам спакујем сваком појединачно?! Људи моји, па докле смо ми то дошли?!“. 

Ако је ово тачно – такви нам свештеници фале! Има ли ишта лепше од заједничке Бадњачке вечере? И има ли веће туге од самоће те ноћи, и сутрашњег дана... Ах, да... Сутра се, као, не иде нигде... Па, то просто није тачно! Иде се на Литургију. Онда кући и чека се Положајник. Мада он дође рано. После службе - ручак, па идемо да честитамо Божић једни другима. Тако је било. И тако ће поново бити. Носе се понуде потребитима. Нико да не буде сам и тужан. Не иде се нигде на Бадње вече, а за Божић обавезно. Због радости сусретања и даровања и делења сваког добра.

            А то полази од елите. Мислим на давање. Она треба да је пример. Међутим, нама је сиротиња постала пример, јер даје и кад нема. Нађе. Подели. Воли и кад нема зашто. Увек хоће да учини. Да угости. Па то смо ми. ТО СМО МИ! Ми смо нација „Нема проблема“, „Ма, може“. „Треба ми сајла – ево!“. Ми смо моба. Ми, сиромашни. Ми, Срби. Ми са дедама и прадедама у Великом рату. Ми смо то у души. Учинљиви, како народ каже. (Јесте ли читали да нам је, кажу, Брисел цензурисао историју? Заборавили да се историја носи у генима, у крви).

Елита...? Учествује ли она у улози коју јој Бог одредио? Елита, она која не купује дипломе, постала је саможива. Докторира за бодове. Пише уџбенике за колеге, не за студенте. Ћути за паре. Не, она не прича за паре. Она ћути за паре. Има научне проституције код нас. На хара, али је има. Ћутање је томе знак. Ћути се кад се чува седални део, а не образ. Они што купују дипломе, пак... Па... они нису елита. 

Од оне „праве“ елите само може да се испили – несрећно образовање.

Од несрећног образовања – несрећнији су они који морају да уче. Јер, не стекну право знање. Знање је кад на основу добијених информација можеш да закључујеш. Кад те терају да бифлаш информације, а ускраћују ти закључивање, онда постојеш тзв. „корисни идиот“, јер немаш свест да радиш против себе. И онда то крене редом да унесрећује:

Несрећни су сви сиромашни духом, јер не знају да је њихово Царство небеско; Несрећни  су тужни, јер не знају да ће се утешити; Несрећни су кротки, јер не знају да ће наследити земљу; Несрећни су гладни и жедни правде, јер не знају да ће се наситити; Несрећни су милостиви, јер не знају да ће бити помиловани; Несрећни су чисти срцем, јер не знају да ће баш они Бога видети; Несрећни су миротворци, јер не знају да ће се синовима Божијим назвати; Несрећни су прогнани правде ради, јер не знају да је њихово Царство небеско; Несрећни су кад их, Христа ради, руже н прогоне и, лажући, набеде сваким злом. Не знају да могу да се радују и да се веселе због тога, јер је њихова награда на небесима велика; Не знају да су тако прогонили пророке који су били пре њих. 

Све у свему - не знају да је Бог све супротно рекао.  

Не знају! Јер нема ко да посведочи да је радосно живети по Божјим законима, па и ми то да видимо од њих. Живот по заповестима Божјим се не учи из књига или са нета – он се сведочењем шири. Начином живота се Бог сведочи. По нама треба да се види како је добро бити хришћанин, па ће и други пожелети да се тако владају. То не уређују, нити одређују, попови и владике. Они први својим понашањем треба да сведоче да је вредно бити неуком слуга. Они то могу, чак и ако ми то нећемо, јер могу да се понашају лепо без обзира на нас. Али они неће, а ми не знамо како треба. Или је обрнуто...? 
Ми са некима нисмо заједница. Неки су „своји“. А у хришћанском погледу на свет не постоји "ми" и "они". Сви су људи деца Божја... Сви су једно у Богу и Један је у свима нама. Хришћанство се убија инсистирањем на индивидуалности. Личност - да, али не сама. Кад је сама, то је алијенација. И нема ко да јој помогне да се изгради као личност. Бог није тамо негде, па све гледа као "Онај од горе". Он је у првом човеку до нас.

            Кад нестане истинске саборности, значи да је нестало и љубави у друштву. Јер кад нема заједнице – немаш кога да волиш. Немаш за кога да се жртвујеш, ни ко за тебе. Нема ко да те весели. Остају само брига, страх, туга и бенседин.

Ја смем да волим. Бог ми је дотакао срце, хвала Му. И није ме страх да неком вечерас, на римокатоличко Бадње вече, некоме коме је Бог одредио да се у тој вери роди, неком ко се у овом тренутку моли за свог болесног, неком ко чека Поноћку да се захвали за милост што је жив, неком ко је искрено склопио руке у молитви да га Господ спасе рата, глади, подвођења и израбљивања, неком ко је згрешио па робија, неком ко се нада да ће бити боље, ко никоме не жели зло а свакоме добро, желим да им њихов празник донесе радост. Цело човечанство жели мир. И цело човечанство је у мом малом и слабом срцу. Или је можда оно велико? Само сам ја џабе тужна...? Што сам тужна, кад нисам за екуменизам...? А умем да волим... 

            И да да Бог сваког дана, па и вечерас, да не постанемо друшто коме је потребан дозер за причест. Да нам симбол Светог Николе не буде прасећа глава у свим медијима, јер то није од Бога. Да више никада не растужимо Патријарха Павла тиме. Он нам је рекао „Биће нам боље – кад ми будемо бољи“.
           У том уверњу вас остављам и поздрављам.

            

ПС Знате шта би било још страшније...? Да немамо ни кандидате за дозер.