понедељак, 02. јануар 2017.

ПРЕЖИВЕХ ПОСЕТУ „УБИЦА“

      Деценијама, ми у нашој кући, не чекамо промене календарских година. Време је категорија која измиче административним дефиницијама. Оно постоји, нигде не иде, не долази и не пролази. Само ми долазимо и пролазимо кроз неко парче времена. А и више ми се свиђа да ово време овде може да постане вечност, лепа... Мислим, та верзија вечности ми се свиђа. Ово, овако...? Да ми неко, у јеној тачки времена коју је сам одредио, каже: „Сад буди радосна!“ и да почне да ми одбројава... Никад ми није успело.

Није ме страх да се радујем. Мада сам одвикла... Него је ово „три, четири – сад!“ некако глупо. Нема оне тихе радости која може да се осети у тачно одређеној ситуацији. Али, нећу њом да гушим...

Дакле, ја сам времешна жена, из тзв реакционарне (дворске), а после осиромашне,  радничке породице, довољно матора да знам како смо морали да славимо ову нову годину. Приказивали су нам како је друг Тито мноооого волео да слави нове године. Увек је имао шиљату капицу на глави и био је обавијен безбројним дугим и танким тракама, „серпентинама“. И после смо гледали како је то било у осталим републикама. Никад у Сиднеју. Временом, почели смо то исто да радимо. Бленте.  Бленте, јер се после показало да је све то јако скупо. Да су то у ствари "тулуми на Силвестерово", које је бака-Љубица, баба мог друга, покој јој души, називала „Језуитско-швапска прослава“. Не бих то онда знала шта значи. Данас? Сад заспим :). И не осетим ту колективну жељу да буде боље. Ове године није било колектива – ма ништа! Нико ни СМС. Један СМС, да. Неће народ више ни на тргове. Још да схвати да се за Божић не бацају петарде и да се иде у госте... Али, добро. Полако. Биће.

Елем, у Новој, `ај да гледам последњу епизоду „Убице мог оца“. Преживех и то. Хвала Богу, милостив је.




Прича, на нивоу - `бем ли га о чему се ради. Читам коментаре у новинама. Читаоци помажу новинарима, типа „Није Дејан, него“, „Не, није он...“. Закукуљено... Да је тако писала Агата Кристи, мућак би постала то што је била и што јесте. Она има питку причу, али тек на крају схватиш колико је поступак кваран, јер ти не каже најважнији детаљ.

А, овде кажу, али не знаш шта кажу. Важно је да је, као, поента да нико до сад није тако отворено причао о корупцији, спрегама. Па, изем ти храброст :) Људи, демократија је. Мож` да причаш шта `оћеш, ал` нема ко да те чује. Каква је то храброст? Кад „храброст“ пусти Јавни сервис? Знате шта је уметнчка храброст? Југословенски филмски „Црни талас“, који је настао као реакција на партизанске филмове. То је била храброст. А и то је почело тек на миг француског Новог таласа. Храброст је - реинтерпретација стварности упркос увраженом мишљењу. Пробај да кажеш истину међу неистомишљеницима, па ћеш да видиш како ћеш да прођеш. И Светом Јовану су зато одсекли главу. А кад причаш оно што сви знају и причају, а нико ништа да промени – па шта је то...? Не знам.

Дијалог на нивоу - „шта каже?" А терминологија, стил...?! "Имао си аферу са њом!" (you had an affair). Код нас не може да се има афера са неким. Афера је код нас "самостална" реч, и углавном значи скандал. Чиста језичка американизација. Или, "понашај се" (behave!), што такође није у духу нашег језика... Народ се исмева са тим "Иди се понашај". Али, кажем, слабо се чуло и разумело. Ја мислила мој телевизор. Променим канал, оно се нормално чује. Ма, не сме редитељ да дозволи Тики Станићу да га гледалац не разуме кад он стисне зубе у болници, јер је повређен. Станић је такав глумац да ако шапуће на позориштној сцени, ти га разговетно чујеш у последњем реду... Није то његов проблем. Овде би неко американизацију, али без професионализма. Ма, бре! Не сме да се не разуме, да се не чује! А и кад чујеш шта кажу, a понеко и како каже – почнеш да се смејеш. Горко. Није комедија. КомеНдија је. Шега.

Сценографија – богаташка. Шта ме брига, бре, за њих! Једне зиме сам прошла  уличицом у којој куће имају приватна обезбеђења са наочарима за сунце. И сви држе прекрштене руке у висини шлица. Да премреш од страха. Мислила сам да ћу ноге да скрљам док не пређем то парче пута, мог животног пута. А само сам изашла из аутобуса станицу раније, грешком, дабоме, па, као, да препречим... Никад се нисам тако молила на улици. И сад да ме камером уведеш у те куће?! У којој урађена мајка из љубоморе убија ћерку...? Да то није Наташа Нинковић коју поштујем... А, па, свега би се та екипа овде начитала. Јао, одврљам свако мало, а почела о сценографији. Функционална је, да.

Костим. ОК, савремен. Све, као, нормално :)

Глума. Како ко. Неко никако, неко итекако. 
Све у свему – џаба ти. А народ, као, „Никад нисмо гледали бољу серију“. Није ни било код нас оваквих. Да питам нешто: а неку страну, гледасте ли? Овог типа? И!? Кад се упореде?


Па не може да се пореди, дабоме. Ово је добро само ако се пореди са ријалити програмима. Мада и тамо има секса... Не вређам, није ми на ум пало, па и кажем да је боље...

Није ми страшно што се мени једна серија није допала. Страшно ми је што се некима допада. То значи да је народ универзалне вредности престао да призива. Односно, да му је обрисана свест о томе шта су оне, које су...

Ма...! (Одмахујем руком) Нећу да отварам аксиолошка питања. Довољно је што глумци кажу шта кажу. Бар оно што чујем, звучи искрено... И отрежњујуће. Све је више оних који смеју да се побуне против вредносних супститута. Само је питање какво ће да буде колективно отрежњење...

Ја се уздам у Бога. И нећу да вам честитати Нову годину, па Божић, јер то нигде на свету не иде тим редом. Него Божић, па Нова година. А и то морам да питам, па стварно! У целом свету хришћани прво славе Божић, а ми прво Нову годину. Па је л то нормално? Не знам... Можда је нормално, а ја нисам...Али једно знам и са сигурношћу  могу да тврдим - прослава дочека ове Нове године, са све пратећим програмима, директна је последица оних дочека (са капицама и "серпентинама"). Само су оно били програми и-хај за ово сада. Изузетни, јер су и служили  да нам буде лепо, а да ништа не мислимо. Ништа и ни о чему. Ова серија само му дође као јагодица на врх Последица-торте. Виртуелне и киселе. Да се стресеш. Мада, мани ти то, овако штогод уме и да отрује...

Али, кажем, Бог је милостив, па ја ово преживела. И дао ми шансу да се још исправљам. 

Које и вама желим.

ПС Кажу да треба да пишем у одређеним интервалима. Па добро. Око 1. и 15. у месецу? Може? Да пробам...   
ПС 2 Јесам ја госпођа у седмој деценији. Али, док сам студирала на Факултету драмских уметности, као добром, да не кажем најбољем, студенту генерације најстрожи професор, тада,  послао ми је на кућу, из чиста мира, честитку на којој је писало: "Честитам Вам десетку коју сам Вам дао. Дођите...". Ово сам написала само зато да не заборавим - ко сам.
А вама честитам што сте овај текст прочитали до краја.Сигурна сам да ћете га поделити  са познаницима.