ЗЛАТИБОРЕ, ПИТАЈ ТАРУ ДА ЛИ ПАМТИ ЉУБАВ СТАРУ

Немам појма како сам се 1968. године нашла на Савезној радној акцији ОРА Нови Београд, Сава или како ли се већ звала изградња насипа за аутопут на Новом Београду... То се, ваљда, пријавиш Омладинској организацији општине на којој живиш, па те изаберу у бригаду. Нема тога више... Ал` ево видим, уста народ опет да акцијама гради. Гондолу на Златибору. 

Помолио се и заорао - своје

Не знам тачно, нарочито не у ситна цревца, зашто је то тако испало и ко ће на крају да се слика, али одавно знам да кад сељак с воловима заоре негде, он ће то и бранити. Другу земљу нема, а комшијино неће да оре. Није луд.

У моје време, народ је волео радне акције. Ја, док нисам завршила основну школу, нисам знала шта је то. А годину-две касније, е па ево, сетих се, упознадох и то. Лето је било и почео је распуст, пролазила сам поред општине. Предвече беше. Враћала се из Месне заједнице. Ишла тамо да са друштвом из комшилука правим први диско клуб. Дали нам другови из Комитета да ту одржавамо недељом матине, игранке. А можемо да наплаћујемо и карте. Набавили смо и лајт-шоу. Иди, бре, у оно време ни семафор није трептао, а ми - лајт-шоу. Било нас је деветоро „другова омладинаца“. Ма, нисам ја ту ништа радила. Била више онако... подршка. Икебана. Цура из краја. А много сам волела да играм. Мислим, ако почне тај диско-клуб. И почео је био.

Видим испред Општине пуно младих људи. Стоје, кикоћу се, лепа нека атмосфера. Пристојан свет. И пуно их је. Видим ту и једног момка из краја, питам га какав је то вашар. И он ми каже. „Остани, па види. Прави се бригада за радну акцију“. Па шта, могу да останем пола сата, сат, али како код куће да кажем да хоћу да идем с њима...? Почеше и да певају „Свака баба тртља, тртља, само висибаба – јок! Ој, Сузана-зана замазана-зана, леп је поглед црног ока твог...“. И ја одлепим. И данас ми то "Свака баба тртља, тртља..." к`о заштитни знак. Или акција, да градим земљу с нормалним људима, или да изгинем! Мислим... То „да изгинем“, то нико није тражио од мене. То смо све ми сами. У мојој кући нико није био комуниста. А тек после 9. марта 1991. сазнала сам и зашто нисмо били у политичком тренду. До тада био је само – мук. Деда пре рата радио на Двору! Ћутањем нас чували. Били реакција.

"Друже Тито, само пиши, радићемо и по киши". И то се певало, да...

И одем на радну акцију. Искукала, пустили ме. Јес`оћеш – цврц. Лекар који прегледа акцијаше каже да ја не смем на трасу, да је то претешко за мене, много сам се зацрвенела. Питам ја да л' могу да носим воду? „Па то ти теже него да копаш“, каже. Па не копа се, кажем му, насип се насипа песком. Пустио ме је само два дана, па ако изгорим на сунцу начисто – кући. Изгорим, нормално. Кући! Ту није било милости. Здравље деце и омладине испред свега. Без зезања. Умолим ја доктора да ме остави у насељу да будем при Радио-Младости. „'Ајде, ако те приме“. А тамо неки надрндани, да те Бог сачува. Ни да чује. А мени се не иде кући. Ја одем право код команданта целе радне акције, целог насеља. Еј, кад нешто не можеш да завршиш на шалтеру – право код шефа. Па, код шефовог шефа. Завршиш све. И овај ме остави. Ма ништа да не радим, да водим неку евиденцију. Увек има неког посла, ако хоћеш да радиш.

Ово нисам ја

Једног дана, била сам дежурна на рампи. Дође један диван, старији човек да обиђе сина. Био је то покојни Владимир Роловић, наш амбасадор, који је касније био убијен у Стокхолму. Убио га усташа... Син му је био на траси, па ми је правио друштво док нису дошли са насипа. Брзо су дошли, тако да смо лепо, али кратко, ћаскали. Био је некако топао, тих, обичам, просто тата. Нисам ни знала да је амбасадор, док нисам прочитала у новинама да је убијен. После ми је мој тата рекао да је тај тата радио и у ОЗНИ на заштити од усташа. И да се чувам, да не лајем. Мене то увредило с татине стране. Нисам усташа, што да се чувам? А да не лајем...? Па добро, писаћу.

Одмах по његовом одласку, или како већ беше, у насељу је била забрањена свака посета! Опа, бато! Што то, питам? Хоће студенти из Студентског града на силу да гледају са нама филмове. Ми свако вече гледали џабе филмове, представе, концерте. Свако вече. Па и студенти са нама, нормално. Студентски град је био ту, прекопута. Дођу. Али тад је изненада дошла у обилазак нас - Латинка Перовић. Опасна. Тада је била секретар Савеза комуниста Србије. Следеће године се  издвојила са Никезићем у либерале. Али тада, те 1968, била је страх и трепет, бар су нас тако убедили команданти бригада. Рекли су „Сад нема зезања“. Кад ти кажу „Па, људи, немојте више да се зезате“, онда је из њих проговарала немоћ. Из оног првог – моћ.

"Да нам живи, живи, рад..."

А ми, ко за инат, готово сви колективно добили пролив. Ма не од страха. Тамо је било преко хиљаду акцијаша, па нека је тридесеторо навалило на десет, а можда и више чучаваца, буде гужва. То није било од хране, јер се она контролисала микроскопски. Него, узмеш нешто прљавим рукама и – дизентерија. Да полудиш. Ем, трчиш сваки час, ем заузето... Страшно. Немаш снаге. А они нас позивају да слушамо Латинку Перовић и мисле да се зезамо. Таман што чучнеш, неко лупа на врата. Изђеш, чујеш говор, па те опет потера. Дезинфиковали су нас и споља и изнутра. И бараке, и ципеле. Нови Београд се осећао на лизол.

Сутрадан, нико не може из насеља. Што, питам? Кажу „Кажу друг Тито бије омладинце“. Друг Тито?! Ма, како друг Тито, Бог с тобом? Наша "љубичица бела кога воли омладина цела" нас да бије?! Лажу непријатељи. Неверица. И тако почнем да спознајем да његова љубав није безусловна. Нарочито ако си испод Саве, а десно од Дрине. Ко је из Београда, може да оде кући ако хоће, стигла наредба. Ништа не знаш зашто.

Интервенција милиције 1968. у Београду

Нећу ја кући. Ал` `оћу да провирим. Морам да видим о чем се ради. И тако стигнем до Правног факултета. Тамо студенти. Стоје. Ништа. Немам појма шта је... Одем кући, па се вратим после дозвољеног одсуства.

Моја бригада је била састављена од добростојеће деце. Живим у центру града, па је то нормално. Ко шта ради – другови бригадири само певају. Певали смо од јутра до мрака, десет сати дневно. Они нас грде, ми певамо. Пада киша, ми певамо. Пролив, ми певамо. Иначе те песме нигде не можете да чујете. Ни после, ни сада. Остале су само у нашим сећањима. Песма „Нема везе, зезамо се“ чула се у филму „Црни бомбардер“. Али једна песма је била универзална – „Иде, наступа, не боји се рада (па име бригаде, та-та-та) најбоља бригада“. И „У тунелу, у сред мрака“. Леле! То један почне, најгрлатији, а ми што гласније поновимо за њим. А ја ударим терцу. Младост...

"Ја сам један од оних што меда траже тамо где живе осе,

 а кад га не нађем и будем избоден..."

Моја бригада је била скроз уврнута. Сви полазе на насип и певају акцијашке песме, поредак беспрекоран, по четворо или шесторо у линији, као парада, напред застава, сви у униформама и божанственим радним ципелама (их, да су ми једне такве за башту!) и сви са једном мишљу – ко боље пева? То се ори. Ори! А ми? Ми певамо „Моооња“, да заспиш. Свима се и јесте спавало ујутро. Устајање било пре шест сати, умивање, дизање заставе, фискултура, доручак и – полазак.

Али... Радило се, не ударнички – крвнички. Био размажен, нежан, или сељаче, навикло на рад, радило се до бесвести. С љубављу. И уз смех. То је ницало и ницало по држави. Траје месец дана. Једна бригада. После дође друга. Из другог града. Из друге републике. Градило се, јер је то било наше. Тито узимао, кажу, кредите. Па и сад узимају кредите... Ал` да л` се гради или разграђује, не знам. Не излазим. `Ладно.

Кажу, сада „наше“ постаје „његово“. И „лично моје“ постаје „његово“. Јер, само „њима“ треба. Ми не постојимо. Правде нема. Само у химни. Србину доста. Јер, с правдом не би ништа могло да постане „њихово“. И још нас пљују да смо ми пензионери гласали за то. Како да не! Ко је луд да отера своје дете из земље, или под земљу...? 

Данашња акција на Златибору

Гледам сад ову радну акцију на Златибору. Није исто. Није као што су биле наше. Овде је акцију заорао човек воловима. А не знам како је почињала акција код нас. Кажу да је увек било волова... Не знам. Мене нису звали. Овде су исто добровољци. Има и младих. То је исто. Али је зима, фебруар и има „вруће“ уместо врућине. И као да је из ината. 

Појма немам о чему се ради. `Ај` да се обавестим. Чукам, чукам по нету... Држава хтела неком приватнику да поклони 2.213 хектара Златибора! Да прода, исправља ме неко! Па зар то није исто...? И председник општине, мале општине Чајетина којој Златибор припада – не да! Не да ни народ. Имају опрему за гондоле, најдуже, рекао би Гинис, али не да држава дозволу да се поставе на Златибору. Е, али председник општине Чајетина не ј...ва живу силу. Не да Златибор. Сами ће све да направе на своме. 

Пред полазак. Златибор

И скупио се народ. Почиње акција. Прво прочитали молитву свештеници. Сав се народ молио. Млади не знају кад треба да се прекрсте, али знају шта је Бог. Видиш им по озбиљности на лицу. А кад ти Бог благослови почетак радова, он га и доврши. И све развеје. Ови сад с вером у Бога, а ми во времја оно - с вером у Тита 😆. Осећања су иста у тим акцијама, али није иста свест. Добро смо и живи, ми који смо живели у заблуди. Него, срећом - нисмо блесави. Свако је имао деду у Првом светском рату.. Само је после Другог Бог био забрањен... У Западној Србији, Бог је у свакој кући. То су Динарци. Ту нема зезања. А зезају се. „Са Златибора свиће зора, гондола се бранит мора“, пише на једном статусу.

Али, има и другачијих коментара. На постављен видео, изнад кога пише  да се данас, 11. фебруара, брани Златибор, брани Србија, једна жена је написала „Ко је напао Златибор? Како ми, који живимо овде, то не знамо?!“. 

Жено, да ти шапнем нешто, све се продаје, дакле, све је нападнуто. И Поникве се, кажу, продају. Имаш ли ти неке користи од тога? А хоће ли бити штете?

Не брини – неће. То је јако добро. Зато што је почела да се прелива... Зато што је Тара чула за вапај Златибора, а Тару је чула птица, па пренела другој. Чули потоци, борови, ветрови, преци... Шуми и бруји. Бруји, бруји љубав стара. 

Моја земља проговара... Чујеш?