Ишла
сам рано јутрос да гласам, да бих на време могла да стигнем на
Литургију. Но, мој стомак није дозвољавао да стигнем на одредиште (Ау, што је то незгодно!)... Свратила сам у један кафић. Била сам сама. Моји су пожурили ка цркви. Волим ту и иначе да свратим, има
посне кафе без кофеина. То није кафа, наравно. То је неки вештак, отров,
али кобојаги здрав :). Морала сам мало да приседим. Незгодација. А можда само зебња... Убрзо су почеле да пристижу фенси маме, фенси
момци, фини и скупи... Девојке с портабл кучићима, фризираним, чипованим и стерилисаним. Каква кафа, такви и кучићи - неприродни... Није им падало на памет да иду на изборе.
Њима је било испод части да се осврну на листу. То није оно: „Сви су они исти“. То сам после чула на пијаци. Не, овима је било добро. Центар Београда је то. Један младић је рекао:
- Ма, који избори. То ми је смор. (Чуј, "смор"! Као да си избори сваки дан)
- Ја сам од свих њих за Сашу Јанковића – рекао је други - али ко ће да стоји у реду с пензосима?!
То сам ја. Пензос који им је градио државу да им буде боље. И који се до сад зезнуо сваки пут кад је гласао, као и сви ми, уосталом. Али, док сам жива, стараћу се да се исправљам. То није моја грађанска дужност, него – хришћанска. Хришћанство и избори?
У време националних избора у Грчкој, многи ходочасници су долазили код старца Пајсија да би га упитали за ког кандидата да гласају. Он би им обично одговарао:
- Гласајте за онога, за којега верујете да је најбољи, за онога ко воли Бога и отаџбину.
Они су му увек одговарали истим речима:
- Сви су они исти, оче.
Тада би Старац додао:
- Видите, и све маслине су исте, све их погађа иста болест која се зове „дакос“. Неке, међутим, бивају погођене 100%, неке 80%, а неке 50%. Будући да су нам маслине неопходне, морамо да обратимо пажњу на оне које су најмање оболеле.
Када пођемо на гласање, морамо имати на уму две ствари:
1) колико кандидат воли Бога, тј. у којој је мери он свестан и
2) колико воли своју отаџбину и брине о њеним, уместо о својим личним интересима. Уколико се неко приликом гласања придржава другачијих критеријума, то значи да се руководи личним интересима и да не поступа као прави хришћанин. Божија правда ће касније допустити да плати за своју грешку.
Воле ли отаџбину ови фенси момци, којима су избори „смор“? Или неодговорне домаћице које знају само за велику и сталну рокаду Курте и Мурте? Којима су сви исти, само су оне ОК :). Којима је све без везе и без наде... Које су све пробале и – ништа.
Комунизам, кад је истеривао Бога из народа, радио је то тако што је сламао веру у чудо, вољу да се мрдне седални дао и истинску одговорност за - опште. То, у социјалном смислу, значи: страхом су потискивали узајамно поштовање, одговорност за друге и пожртвовање за заједницу. У индивидулно-психолошком смислу доводили су народ у заблуду да ако му је данас добро, да ће му тако бити довека. Неће, јер ће сутра платити то „добро“ без Бога, без труда, без поштења, без свести о оном после....
Ја нисам видовита Вука, па да знам шта ће сутра бити. Само имам у искуству да ми неће бити боље ако не урадим све да ми буде боље.
Данас сам све урадила да буде боље. И мени ће бити боље. Не због власти, него због Бога. Зна Он да се ја осећам к`о кретен у овој мојој месној заједници, и да бих све урадила да се то измени, да завладају ред и правда. Ја сам Њему смешна с том инфантилном жељом, али ме неће оставити. Обећ`о је. Рек`о је "Вера + дело!" и ја Га послушала. Једно без другог и не бива. И зато ће мени бити боље. А они који седе код куће, јер им не може бити боље, пошто немају за кога да гласају, њима не знам како ће бити. Они су моја туга, и моја мука.
Свако може да бира и да буде биран, или да не бира. То право му не даје држава, него Бог. Ту слободу је Бог дао свима, али памет...?
Зато се морамо стално исправљати – да не буде касно.
PS. Допуна у 20,00 ч. Да видимо шта смо урадили :) Не морамо сад... То ћемо гледати наредних пет година. Само се нешто мислим... Ако 45% Србије не гласа, какав смо ми то народ постали? Неодговоран? Па, ко ће онда да буде одговоран према нама...?
