ЗАР СТВАРНО ДА УБИЈУ АУТОРКУ ОВОГ БЛОГА?

            Нисам знала да смрт уме да буде тако близу... И да може да искрсне сваког часа. Из најбенигније ситуације. На пример, пођеш у Дом здравља да узмеш упут, да се спасеш од страшних артритичних болова, културно закажеш, сачекаш дан, пораниш да не закасниш... И? И доживиш не само да докторку боли уво што имаш заказано у одређени минут, него те тако психички смрска, да треба да одеш кући у горем стању него што си дошао. А онда, на лицу места, још више ти позли и то јако озбиљно. Пошто не спадам у мамлазе које може да млати ко стигне, онако тетурајући се, попнем се до директора, да му кажем који пут заказујем преглед и који пут не могу да завршим посао. Испред директорове канцеларије седи госпођа секретарица.  

И то госпођа која уместо да се угледа на анђела, јер они носе људску душу увек, а посебно кад им је у носу, она је помислила да треба да се угледа на Кербера. Хтела је да сачува директора... Па ће она да га замени, она ће уместо њега да ми објасни како је нормално да умрем. Мислим, тако испада кад преведем то што сам чула. Као да је то не знам.

Директор је седео у другој просторији, којој су била широм отворена врата и правио се да је невидљив. Болело га уво што ту, пред њим, неко плаче од болова и што није примљен у време у које му је заказано. Радио је нешто око донација. За провизију није ништа рекао. Она се не подразумева. Никад нисам видела таквог директора. Не зато што сам наивна, или што је он нешто посебно зао, него зато што сам ја скоро сасвим слепа, и то од рођења. Притом сам доктор наука... Да! Др сци са амблиопијом. Учила сам тако што су ми други читали, а ја памтила и била боља од њих. Јер сам морала да памтим. Они ми испричају, па однесу свеске и књиге кући, а ја морам да памтим. Непрекидно понављам, па на испиту будем боља. Како ово куцам? Па на слепо :) Сад ћу  и да сликам, јер видим да овде и то може. Што си већи слепац, то више одскочиш... А мене Бог обдарио онолико, те тако могу да „видим“ кад директор једног Дома здравља има само беоњаче, гледа а ништа не види. Нема чиме. Нема духовне очи. Тај... Тај није заврљ`о. Он је такав постављен.

Бар да је ово било све! 


Нико ме није прегледао. Нико ме у Дому здравља није питао зашто плачем...Е, баш да се не дам!  Села сам у тролејбус. Пусте ме људи да седнем, имам штап, не бели, обичан. И кренем да ми буде лепо. Па нису они мој живот. Живот је леп. И кад га не видиш. Па ниси глуп... Хтела сам да одем до Трга да попијем кафу. Било је Сунца, народ већ отишао на посао,  не правим гужву у превозу и хтела сам да ми буде лепо.  Дало ми моје дете паре за кафу. Не бих ја то могла... Али сам се опет расплакала у троли. Онако, тихо. Трпела сам снажне болове...

Одједном сам се осетила јако пониженом. У ствари то није било понижење, јер то код мене, како бих рекла... добије једно хришћанско растакање. Осетила сам да ми је потребна помоћ, неки лек. Мислила сам да уђем у апотеку, али – шта да узмем? Нешто против болова? Или нешто природно за нерве? Да се прво смирим... Али што ја да пијем за живце, а они ненормални? У ствари, за њих нема лекова. То је психопатија. Кад немаш савест, емпатију, кад ништа не може да те дирне, то није психоза. То је психопатија. То је социјални безобразлук. Али, заправо, и за то има лека.

Прво кажеш „Ј.. ко те поставио!“, па тражиш неког ко ће да поставља нормалне људе на одговорна места. Или тражиш земљака. (Овде не можеш ништа да урадиш без земљака). Пошто ја у мом граду не могу да нађем земљака, јер су сви однекуд дошли (не смета ми то, него стврано не могу да нађем земљака), одлучим да променим оног ко поставља ове само са беоњачама.

Седнем да попијам кафицу, а сузице само падају у шољу. Умало је не испустих, тешка, а моје руке боооолне и слабе. Приђе ми једна девојка и пита ме да ли сам добро „Много сте ме уплашили“, каже. Како, дете моје? Пита ме да ли имам неки лек за срце. Ја се насмешим. Било је тако директно и пароксизматично тачно. У том тренутку један од момака који служи рече другом: „Па ако ниси задовољан, иди горе, потпиши за Стаматовића, ево горе се потписује“. И показа на зграду. Милан Стаматовић је тихи човек који не да да се прода Златибор тајкунима. Иначе ми је симпа лик. Ааа, је л` тако?!

И ја уз степенице. Идем да потпишем. А то су оне степенице у старим зградама, оне спиралне што воде право на Небо, јер можеш да рикнеш после петог степеника. И ја полако, полако... И на пола – готова, почнем да посрћем. Помолим се Богу и више пузећи него корачајући – стигнем. А тамо... Троје фамозних младих људи. Пријатних, часних, продуховљених. Објасне они мени за муке са нотарима и кажу да имају један мали проблем, прво ту даш податке, а после мора да се изађе из зграде и да се оде лично код нотара који је две-три улице ниже.

Одем ја код нотара са једним дивним младим ветеринаром (он би ме боље лечио, гарант!) и схватим да су остала само још два дана за скупљање потписа, али нотар ради искључиво до 17 ч... А код нотара... Оно, бре, канцеларија, пршти од нотарског посла мимо избора. Мора све у исту књигу да се упише. Мислим, не може да је износи, стварно, него ја оваква морам да шетам. Учило ми се да сам ту видела оног газда-Озрена Солдатовића, али биће да сам ја то пренадражена, помислих.

Кад сам пошла кући, позлило ми је још више. Кад сам била близу куће, села сам на једно пристојно место, јер више нисам могла да стојим. Случајни (да ли има случаја?) саседеоци (како се каже за оне са којима седимо? Па тако, не знам како – саседеоци?), дакле, саседеоци почеше да причају шта су све доживели код лекара... У истом том Дому здравља. Ја сам само ћутала, али су ми кренуле сузе. Поново. То није више сатанизам. То је луциферијанство. Разлика је у томе што се у овом другом случају понашаш се са поштовањем према злу, као да је оно нормално, као да је иманентно Човеку. А Сатана те снађе. Ако га пустиш. Или ти се то деси кад Бог хоће да те исклеше. А Луциферијанство је свесно зло понашање.

И на крају... Не знам да ли ћу дочекати јутро. А нисам ни патетична. Чекам да остатак моје породице стигне с посла да идемо код неког приватног доброг чика доктора. Чак и да Бог одлучи да ме узме, ја ћу мирно склопити очи, јер сам се до последњег часа борила за једну часну Србију.

Да ме убију – не могу. Могу да ми узму тело. Али моја душа припада Богу.