КО ЈЕ ПОСТАО ОД МАЈМУНА?!

Овај Блог постаје утицајан, кажу (👄). Дође до мене, пре неки дан, предлог да објавим да је по Србији почело гостовање једне представе. Кажем да не могу, нисам гледала. Како ћу? То не иде... Узех да се упознам, да видим шта то иритира људе. Пођем од плаката и најаве. На плакату бабе и жабе: Тесла и Цеца, домородац и мајмунска глава, Андрић и Трамп, Тито и др Нада Мацура,  Жељко Митровић, на неким плакатима са Кустурицом и Ђоковићем, негде без њих... Како?! Два плаката? Ма, добро то, али, о чему говори овај мелшпајз, што би ми рекли кад говоримо немецки.. ?

Овде нема Ђоковића и Кустурице

Узмем новине да се обавестим. Нађем следеће: "Представа проблематизује питања нације и националних држава у 21. веку. “Нације производе ратове и ратови производе нације. Ко је први почео? Доказаће се! Нација која докаже да је еволуирала директно од мајмуна, добија наградну вожњу у луна-парку историје”, каже се у најави ове представе".

 

Аха! Разумем - нација производи ратове... (Како да не! А незајажљиви капитал? Ништа? Ништа! Е, изем ти такву памет). Па пошто су нације опасне,  шта ће онда националне државе у 21. веку? Па стварно 😜. Уништиш суверенитет и пустиш корпоративни капитализам да хара. Мусолини је то желео - онолико! То је његов производ, та корпоративна држава. А ми тај фашизам, изгледа, тек сад скоро укапирали? Тако испада. И да би уништио суверенитет, мораш прво да лоботомишеш народе, да народима уништиш вредности. Прво Бога, онда писмо, у ствари, цело образовање, онада... редом. И на крају - националне ауторитете, тако што ћеш их ставити у исту раван са онима испод и изнад равни... То се види на плакату као "Тесла и - мајмунске и друге главе". 

 

Овде има Ђоковића и Кустурице

   

Читам даље о представи. У новинама читам. Еј, у новинама! Није ни чудо што им опадају тираж и посете на сајтовима:

 

"Полазећи од чињенице да је нација конструкт и појам измишљен у 19. веку, ова представа поставља питање: како је деветнаестовековном изуму пошло за руком да изгледа као да је био ту одувек". (Е, ово не разумем... "деветнаестовековни изум" Да ли се мисли да је држава изум 19. века, или да траје 19 векова? Тај "изум", даље пише, "изгледа као да је одувек био ту". Па Грчка је, ваљда, увек била "ту", Кина, Египат, Индија, исто... Дакле, не разумем. Па шта да радим кад не разумем?)

 

Има ова представа и Фб страницу. Дај да мало помогнем свом разумевању. Отворим. Тамо нађох "објашњење". Дословце пише:

 

"Нације производе ратове и ратови производе нације.

Ко је први почео? Доказаће се!
Нација која докаже да је еволуирала директно из мајмуна,
добија наградну вожњу у луна-парку историје.
Укључите се! У Јами Дистрикту има места за све!!"

У септичкој јами - да! У њој има разних несварености. Али, не може се све тамо трпати! То здрав мозак не да.

А ни ја нећу тамо. Прво, стара сам. Заслужујем више од тога и више од пензије. Друго, рођена сам мало после Другог светског рата и знам, памтим, гледала сам, шта значи тоталитаризам и (а)национализам на рачун Срба. Техника је била проста: стрељам те, ако си богат и паметан, узмем ти положај, жену и имовину. Ту је мени било најстрашније што су извођачи тих радова углавном били Срби. Срби су јуришали на Србе, по туђој замисли и плану. Радили су то да им се више никад не понове јаме. Па су прво ударили на своју нацију, таки је ред. Прво трун у оку свом, па онда балван у туђем. Гледала ја то! Људи, ја сам гледала како је изгледало кад ти уђу у зграду тајна и јавна полиција. Била сам мала, али то нећу никад да заборавим. Гледала сам кроз прозор шта раде... Један у шињелу, с чизмама и качкетом, дигао је пиштољ у вис и показао да се склоним. Моја баба је само јекнула, ставила ми руку на уста, повукла иза завесе и опсовала. А није смело да се псује. Значи да је било нешто страшно чим баба псује... Памтим тоталитаризам. Памтим га као страх. И као заблуду. И као велике портрете Маркса, Енгелса, Лењина и Тита на Дому синдиката. И као много обавезних митинга, за који ти нико није плаћао превоз, него мораш пешке. Ако не одеш, увек има ко ће да те пријави да ниси био...

Митинг на Тргу Маркса и Енгелса 1959. Била. Није имао ко да ме чува. 

Умрла ми била баба. Није од муке. Онако.

Реклама за ову представу ме јако подсетила на те дане... Дај само да нисмо ми - ми. Како су ми се обратили с овог плаката, као да чујем Стерију:

"ФЕМА: Једанпут засвагда, ја нећу да си ми таква као што си досада била. Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске фамилије. Опет ти кажем, девојко, ја хоћу ноблес у мојој кући. (то она прича Евици, а мени поручује)

***

ЕВИЦА: А зашто ми је Бог дао руке?

ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је Бог ноблесима руке дао, а не да вуку плуг (дува у прсте). Не знам, не знам, не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не знаш правити компламенте, а колика си; сад те морам од азбуке репарирати". (Мамо, причате тек штогод. ја се нисам латиници ни научила, одговарам умсто Евице).

Ово, Сара и Фема, било ми је испитно питање. Зато га добро препознајем и у пракси. Памтим како је Дејан Мијач то тумачио као борбу жена за еманципацију. Грађаниста, шта ћеш... Стерија се у гробу превртао, ваздух је у Вршцу играо од потреса, али нико ништа није приметио, јер се атмосфера никада и не види. А памтим и како је редитељ ове „Јаме“, грађанин Кокан Младеновић, као управник  иритирао глумце Атељеа 212 финансијама... И како је градоначелник Београда Драган Ђилас тада рекао да неће да га смени са тог места. Па, стварно – ј***ш паре. Наше паре. Сад Коки, видим, тезгари... Опет за туђе паре...

Не одговарам људе да гледају ову представу. Да не да Бог. Никад не бих саботирала младе глумце. Они треба да мисле шта раде – не ја. И не бојим се да ће та представа утицати, на пример, на Сомборце, где треба да се игра 30. новембра. Не бојим се зато што Сомборци знају шта је позориште. Зграда им је је минијатура нашег Народног у Београду, рађеног по угледу на Миланску скалу. Ништа лепше нисам видела од позоришне архитектуре. Сомборци тамо иду редовно. Њихова божанствена „Кате Капуралица“ у режији Јагоша Марковића је нешто што ћемо тешко поново видети било где. И „Мала“ у режији Владе Лазића. Ма, не могу све да набрајам... Дакле, не бојим се за Сомбор...  А ни уопште. 

 Народно позориште у Сомбору

Зашто се не бојим?

Почео је пост. Србија је данас, 28. новембра 2017., поново почела да прибира по души. Да види где је погрешила. Да види да ли може бити боља. А тога није било у тоталитаризму који памтим. Овај садашњи, глобалнији, већи је од нашег комунистичког тоталитаризма. Али - и нас је више. Националиста?! Не, него нормалних.

ПС Рече ми неко да вас замолим да ово поделите, јер представа може да стигне у свако мало место, па да знате шта вас чека, ако стигне и до вас. Ето, написала сам 😇