петак, 08. децембар 2017.

БЕНЕФИТИ ОД РЕНЕСАНСЕ

Догоди се некад нешто кад је "Доста!". И то обично буде ситница која се наваља на грудву, која се пак претвори у лавину и направи чудо невиђено... А "ситнице" се нижу, нижу, не као ђердан око врата, него као омча. И кад нема човек више ваздуха, тргне то и покида. "Ситнице" се распу... Али шта остаје? Пустош. Но, срећом, родила се нада...! Сад ћу да пишем о једној "ситници" која је у мени изазвала једно "Доста!". Баба се наљутила. Много!

Не живим на Врачару, београдској општини која је за све нас била и остала појам згуснуте градске елеганције и сиротињаке добродушности. То више не постоји. Уништили нам ови за које смо сами гласали... Кажем, не живим ту, живим у близини, али деценијама идем на Каленић сваке суботе и недеље. И то имам руту: прво Литургија, па кафица у неком кафићу, сто грама најбољег бурека у Београду и онда загњурим у један посебан свет, звани Каленића гумно. 

Стара сам. И рођена у реакционарној породици после Другог светског рата. Много памтим. (Ма, много, мућак много. Памтим далеку прошлост, а заборављам где шта оставим. Типично старачки). Те тако памтим и кад су се, у време жестоког комунизма, ту продавале најскупоценије ствари: књиге, накит, фантастично покућство, свилени пењоари, а за то се куповало пројно брашно и маст од сељака. Продавци су биле жене стрељане господе, које су продавале ствари из куће да прехране децу, а купци грамзиви сељаци. Обични сељаци су увек били господа.

 Временом се та пијаца, бар у последње време, издиференцирала на: скупи део према млечној хали, где долазе странци и домаћа властела која и не узима кусур од препродаваца; на средњи део који је све јефтинији према општини; па онда дође цвеће, па старе ствари, па кавези за бостан, па уличица, где је касније направљена гаража. Временом је дошла на власт гарнитура која никада не би дошла на власт да они претходни нису зацрнели небо над Каленићем и одозго нас гађали разним изметима птица лешинара. И још покушали да нас убеде да земља поред храма Светог Саве није градско-грађевинско земљиште него - пашњак. А ми смо овце? И тако дођоше "бенефити"... И почеше да мењају. И они, да.

Ко су "бенефити"? Једног њиховог представника сам синоћ чула на ТВ Студио Б, случајно, јер то више не могу да гледам, нити знам иког ко то гледа. Али... Ништа није случајно. Све је по Божјем промислу. И видим младог човека поред Каленића пијаце, тачно прекопута кафане "Каленић", тамо где су се некад продавале рибице, папагаји, зечеви и "чубурски лабрадор", како је говорио Момо Капор, наместио се да нешто прича. Видела сам да данима ту нешто раде. Прошле недеље видим да су на место гараже посадили дрвеће, направили тротоаре  широке као у Москви, прекрстим се и одем на пијацу. Који ће нам толики тротоари, аман, људи Божји! Између, све најскупља камена коцка. 

Оволики тротоар!? Зашто?

 И, кажем, синоћ чујем једног младог човека који је неколико пута поменуо реч "бенефит", као да ми од ње стварно имамо користи, а не они. До душе, једно "бенефит" се  односило на децу која ће ту моћи да се играју, клацкају, љуљају, суљају на Каленићу... И тако, "бенефит" за "бенефитом". Чијег, бре, "бенефита"? Чијег?!

 А онда дође "сениор" да нам објасни да ће то да буде "ренесанса Београда" (!), да ће ту да буде парк са клупама на којима могу бесплатно да седе сви грађани Београда пре него што оду на пијАцу (са акцентом на сред ове речи!), а не само Врачарци! По акценту видиш да је ту досељен, или његови, свеједно... И да појма нема да ја моју Сузу из Лесковац не могу да пронадјем на Каленићу, па да се утепам, јер су испремештали тезге! "А ни ми не можемо да си потрефимо ујутру кад додјемо. Него, тупај на там, на вам...", каже Суза. Цвећарима цури нека вода за врат, само о томе причају, а продавцима старих ствари дижу закуп тезге на 800 динара - дневно! Оковали пијацу новим киосцима "као у Европи". Који ће мени Европа без Каленића?! О коме је писао Мома Капор, као противтежи супермаркетима...?

 Читам о томе јутрос: "Борко Милосављевић, помоћник градоначелника је истакао да су реконструкција Каленић пијаце и почетак реконструкције Палилулске пијаце, најбољи пример како су реформисана јавна предузећа у Београду, која су се до пре три године борила за ликвидност. За само три године, јавна предузећа су стала на ноге и праве велике инвестиције. Потврда је управо реконструкција Каленић пијаце. Милосављевић је нагласио да је нова филозофија руководства града Београда у односу према грађанима Београда, односно када се планира велики пројекат, он је само основ за уређење читавог кварта и на тај начин се побољшава квалитет живота грађана". 

Ову последњу реченицу сам морала неколико пута да прочитам... Ало, новинари! Или - Ало, "новинари", па како вас није срамота?!!! Па, је л` то све што имате да кажете о нашим пијацама?! И то овако написано?!!!

Управа свих пијаца се налази на пијаци Ђерам. Ноге да изломиш док стигнеш до управе. Такве рупе не могу се нигде на белом свету видети као ту! Кажу, једна продавачица је сломила ногу кад је ишла у ВЦ и - умрла у болници. А радови који су започети почетком године - стоје! Још стоје! Били једном новинари, ови почели нешто кобојаги да раде и, ено, још стоји. Народ изломио ноге за Митровдан, не може да купи за славу рибу на коју је навикао! Била среда, спремало се посно. Па ко се то игра с Богом?! Чему се нада тај који зеза народ за славу...? На Бајлонијевој пијаци подигнуте су ваљда цене закупа нових тезги, да обичан приградски произвођач хране не може да буде на пијаци, нема од чега да плати. Старе ствари су избачене, а тамо је било од оникса до месинга. Друго је питање хигијене. То се уреди. Не могу пијанци да усмрде лети цео Бајлони. То се подразумева, али не можеш да нам мењаш дивни, присни, комшијски менталитет Београда! То шта грађани Старог града причају о управи Бајлонијеве пијаце, па то је да ти се коса дигне на глави! А питај Бога да ли је и то истина...

Београд некада - Базен на Каленићу

 Дакле, ово је уништење нашег идентитета, наше комшијске присности, нашег пријатељства са људима од којих купујемо храну, наше једино облачење, јер је толика беда да другачије не може. И?! Сад нам све то неко укида? Па, да л` стварно мисли  да може да укине душу једног Београда?! И троши наше паре на "пијАце", од којих ми имамо "бенефит до бенефита"...?

Али - не бојте се. Јуче сам свратила у нашу пекару да узмем неку посну питу, пост је. У пекари нема ништа. Пите продате. Зарадовах се. "Ви све продали?", питам. "Какви! - одговори продавачица - откако је почео овај пост, не иде ништа. Мање правимо. Али и тако све остане, само посно продато". "Па, правите посно!" - кажем. "А ко да прави? Како да нађете мајсторе за то?". Па како нађу други, тако и ви...

Значи - народ пости... Тога, једино тога, се зло плаши. Зло се не обара злим, него једино добрим. Зло не дрхти од побуне, оно на побуну и подстиче. Оно једино дрхти од нашег унутрашњег стања. Од крста. Ту нам ни странци ништа не могу. Ни пијачари. Нико. Неће нам "бенефит" донети ни они који су већ били на власти. Не варајте се. Не бисмо стигли довде да су они ваљали.  Вера је српска снага, вера да овако не може и вера - како може. И вера да је "Доста". Доста, бре! Амин! (Не "Аман!", него једно мирно - Амин)