Чух данас да је у једној београдској основној школи у центру Београда, некада врло угледној, прошле године разредна водила децу у кафану, као, да обележе Нову Годину. Не знам детаље, само знам да су родитељи пустили децу, али су били запрепашћени чињеницом да тако нешто школа допушта. Ове године Школски одбор или Савет родитеља, не знам тачно, успротивио се томе, директор(ка) подржала из све знаге, али је разредна, миц по миц, успела да преведе жедне преко воде - опет са децом иде у кафану на "лажни" Дочек (велико "Д", јашта)! Коју корист има професор да дванаестогодишњаке води у кафану, то треба да испита полиција. Али, какав је то мотив, каквог човека, да то може да ради рођеним ђацима, то ће се теже објаснити. Но, мене то не буни - вазда било свакаквих. Где смо ми у свему томе...? Има ли НАС, људи Божји?! Мук... Чини се да није ова разредна прва фијукнула!
Можда је ова разредна закаснила...?
Да би једна разредна могла ово да ради, мора да има овце око себе. Јер... Ко нормалан шаље децу у кафану - са школом? Дакле, прво су фијукнули родитељи. Не смеју кафани и школи да кажу "Не!". Зашто? Што не би? Па, школа одавно није васпитна установа. Она само образује децу по калупу глобалистичких љубитеља профита. Њима треба јефтина радна снага која неће да мисли, али да л` им баш треба пијана радна снага... хм? Па, не баш. А родитељи то лудијање над сопственом децом допуштају, по принципу "Дај да се деци деси нешто лепо. Нека се проведу". То, драге маме и тате, није лепо! Није ни корисно. Напротив! Значи, родитељи су препустили сопствену децу другоме. Школи. То јест, некоме у школи. Коме?!
Онда је ту фијукнуло и Министарство просвете. Зато што је Школски одбор или Савет, ко ли, лепо предложио да се Нова година обележи у школи, али, јок, победила разреднина кафана! Има ли Србија неко педагошко одељење у Министарству просвете?! Има ли неког стручњака да каже: "Каква, бре, кафана?!". Или смо сви постали схизофрени, подељени између оног што знамо да ваља и оног што нам кажу да ваља за Србију?
Разредна, само немојте у део за непушаче!
Била сам данас, као и обично, на Каленић-пијаци, субота је, да купим шта ми треба за славу. Јаје не може на земљу да падне. Спрема народ за Светог Николу. Први пут сам видела да су месарнице празне, а да се пред продавницама риба отежу редови на све стране света. Изгибоше продавци у рибарницама. А, бре, нигде панираних фиш-фингерса на кило... Греота. Остављен народ на цедилу и без штапића од лигњи. Мени је то смешно, јер смо и до сад славили без тога. Али, на жалост, мало ко је посно славио Светог Николу. Шта ћеш. Био комунизам... Данас? Данас се то јако променило. Јако. Данас отворено народ у пекари, у кафићу, пита "Имате ли нешто посно?". Раније се то питање увијало у целофан. Као: "С чим вам је ово? А оно?". Сад нема шта да питаш, свуда су жуте цедуљке са ценама за посно. Дошло време... стиде се они који не посте. Да просто човек не верује.
Још три-четири дана до славе, а већ су редови пред рибарницама
Од слављења посне славе до спознаје да је вера - вера у Добро, фали само пола корака. Оног часа кад ови, који славе славу, схвате да слава није традиционализам, него сам живот, овај наш свакидашњи, коме је иманентна правда, поштење, поштовање, љубазност, пожртвованост, солидарност, љубав и мир, тог часа то постаје духовна елита којој не можеш да водиш децу у кафану, уопште, а камоли за време поста.
Само се искрено надам да нисмо успут изгубили децу - сасвим. Неку јесмо. Да нисмо, не би било толико вршњачког насиља и малолетничких трудноћа. Имамо ли комуникацију са онима које одгајамо?
Јесмо ли изгубили комуникацију са децом? Ало!
Ало! Има ли неког? Има ли неког да ме чује?
Или смо сви ми фијукнули пре ове разредне? Не знам. Или је ова разредна једна од ретких која још увек јаше на метли...? А ми ћемо нашу децу допратити где она каже...?
Не, не! Овај Београд можда јесте луд, али није толико луд!
ПС Данас сам завршила писање књиге у којој нема ни једног текста са овог блога. Кажу да сам направила хит. Баба-бестселерка вам маше.
