"НЕ СТИГЛЕ ТЕ МАТЕРИНЕ СУЗЕ"

Београдска Општина Палилула унизила празник Христовог Васкрсења до потпуног бесмисла из - незнања!

Прети ми опасност да постанем најчитанија баба-блогерка, али не због стила, увида, раздањивања, него због - Јелене Милић 😆. Два пут сам реаговала на њено појављивање у јавности и имала око 25.000 читања! То је за једну бабу и прековише. Да ми је свако дао по "евритј"... Шта бих...? Па ја бих, каква сам, то све поделила, отишла код фризера и оставила само за сахрану.  Кад смо код сахране, знате ли да се у Београду наплаћује тзв "ексхумација"? За сваког ко је икад регистрован да је ту сахрањен, наплаћује се, кажу, не знам, по сто евра. Плус сахрана! И што ти ставе рачун на сандук да си га платио, и то кошта 700 динара, кажу. Само да спусте цедуљку на мртвачки сандук! Тако је било. Да ли се променило на боље или је још горе - не знам. Мој деда је рођен у претпрошлом веку, умро у прошлом, нису мрвице остале од њега, ал`, ето, мора и за њега да се плати "ексхумација".  Ал` дође дан кад је и мртвима - доста!

 Чује се изнутра: "Ко се ово с нама спрда"

`Ајмо редом. Или преко реда, јер не видим нигде ред. Све је колоплет. Змијски. Сад ћу на удах да загњурим, па ћу да станем да узмем ваздух. А причаћу о малим стварима којима се убија Србија. Малим. Оним које чинимо ми, несвесни да тако издајемо земљу, себе и Бога. Јер Бог се издаје и данас, на Велики Четвртак 2018, или, како би стари Срби рекли, а Патријарх Павле би написао - лета 7527. Па је л` знате да су наши Патријарси овако бројали године? Што ли су то радили...?

Читам новине. Нисам рекла да купујем, читам on line издања. Пише: на Велику Суботу и на Васкрс у Београду, на Ташмајдану, поред "једне од најлепших цркава" (а грђе нема, само личи на Грачаницу, ко није био нека сад зна. Но, света јесте, као и сваки наш храм. Увек се помолим светом Марку кад нешто велико пишем. Јеванђелиста је, помаже увек, имам у искуству), општина Палилула организује "Ускршњи карневал". Обично се прекрстим кад видим шта се дешава, али ово је много озбиљно и опасно за крштене људе. Зашто?

Реч "карневал" настала је од carne levare, што зачи "уклонити месо". Зашто? Зато што су маскиране поворке свуда, у свем хришћанском свету одржаване на покладе, а покладе су последњи дан пред велике постове. То је служило да се мало иживиш под маскама, па уђеш у озбиљно сагледавање сопствене душе кроз пост и снажну молитву да ти Бог помогне да се исправиш, да ти буде боље, још боље и још боље. Покладне поворке су се вековима одржавале искључиво пре Божињег поста, Васкршњег, Петровског... Знам. Магистрирала на томе. Тако било у Венецији, тако у Рију, тако свуда.... Али на Страшну Суботу - никада и нигде! Никад, бре!

Да идеш да се веселиш кад мајка, коју познајеш, сахрањује своје дете?! Па да л` је то нормално? Какво је то непоштовање живота и смрти, кад је реч о људима! А како ли је тек кад Богомајка сахрањује свог и Божјег сина?! Не каже се у нашем народу џабе "Не стигле те материне сузе".

"Не стигле те материне сузе"

Па како се то десило да ми не знамо шта ваља и како треба...? Просто. Државнички 😇. Наредила комунистичка држава да Бога нема на Небу, него само Велики вођа, "Велики син свих народа и народности" постоји на земљи, и да децу тако треба учити. Кад се то десило? Децембра 1942., на заседању АВНОЈ-а у Бихаћу. Тад је СКОЈ постао УСАОЈ који је требало да брине о младима, али и о деци. Деца су била, без питања и без изузетка. уписивана у Пионирску организацију од 7. до 14.  године. У 15-ој су постајали другови омладинци. Шта је био циљ Пионирске организације? Да узгаја пилиће у комунистичком инкубатору, како би Компартија имала "добро одгојен" кадар за вечну подршку "божанству" на земљи. Да се не зезамо, радили су они и добре ствари. Како?! Па њих су одгајали људи-хришћани. Још је било морала у обичном човеку. Веронаука укинута тек 1952. године. Није све био партијски морал. Нешто се носило из куће. Шта? Носили су се остаци познавања Божјих закона. И знало се да је њихово кршење - грех. У кући се знало. Али када је поубијана интелигенција у Србији, листом и редом, да ни један истински уман не остане ни за пелцер, кад је спомињање Бога било забрањено, кад су тајне службе добиле униформе у облику мантије, полако је изумирало знање о истинским, свевременим, космичким вредностима.

Лом је настао кад су постали родитељи...

Једног дана, беху то деведесте, у земљи у којој су до тад вешани анђели, дође време да змије скину кошуљице. Општа "трансформација". Пионири више нису били пионири него "Пријатељи деце". Како?! Зар деца била пријатељи деци?! Не. Дотадашња Пионирска организација припадала је Савезу за социјалистичку бригу и старање о деци. Не... За друштвену бригу... Јеее... Како беше? Тако некако. Ма, мењали су име свако мало, ко ће све да зна, али ћуд никако. Ту су били одговорни комунисти, који су бринули о деци. Да се неко од деце не изметне 😆. А деца су била у пионирским одредима у сваком одељењу, сваке основне школе. Кад је то избачено из школа, ови матори, до тада стално запослени по општинама и Градским комитетима, преобукли су се у "Пријатеље деце". И даље се залагали за вредности код малених, али - није било нових идеја, а Бога се у суштини одрекли... Остало православље на форми. И, наравно, бивше пионирске активисте и инструкторе више нико није хтео.

Усађене вредности тешко се бришу...

 Данас се не зна да је све што је било најбоље, углавном било ангажовано око деце. Донка Шпичек је остала омиљена до смрти, као частан, ма фантастичан  човек. Волели су је сви редом и с разлогом. Она је нас другове пионире припремала за Првомајску параду. Ишли само најбољи ђаци. И то од цркве Светог Марка, поред Тита, па се иза Скупштине уђе у Косовску улицу, и опет до цркве Светог Марка. Не иду деца целим Булеваром, па да цркну. Она није дала. А био ред, не смеш да зуцнеш. И шта имаш да зујиш? После сам гледала како се Донка на Телевизији борила за серију "Сиви дом", против генералице Зоре Кораћ, која је жарила и палила телевизијом тих година. И победила је Зору, да се зна. Па сви смо гледали ту серију. Код Донке је све било право, покој јој души. Она је умела и хтела да се за то бори. О Душку Радовићу да и не причам. Одведу га међу другове пионире, а он, онако са густим обрвама, озбиљног изгледа, преплаши децу на смрт, а онда их својом речју нахрани и загрне топлином. Али, једног дана дошло време да су и такви - непожељни. И шта да раде обични секретари "Пионира"...?

Аки, изненада, се десило - чудо! Песникињи, сатиричарки, глумици и редитељу, покојној Васки Јукић Марјановић паде на памет нешто дивно - да деца по школама осликавају Васкршња јаја. И она се бавила пионирима, али је рођена у Вуковару 1935., па, ваљда, проговорила Српкињица из ње. А и син јој је, рекоше ми, погинуо сад у рату... Градској организацији за бригу о пионирима то Васкино се јако допало! Па то би могло да се организује на Студентском тргу у Београду, испред Етнографског музеја, као мали етно-вашар, а да стручњаци из Музеја помогну деци да овладају старим техникама шарања, да се не забораве. Ту сам била кад је позван Етнографски музеј. Живи сведок сам.

Кажу у музеју: "Не може. Скупштина града је дала ексклузивно право на фарбање јаја на овом тргу код нас једној агенцији. СПОНИ". СПОНА је била хуманитарна организација Српског покрета обнове, који је тада управљао градом Београдом. "Ексклузивно право на фарбање јаја?!", запита Градски секретар бивше пионирске организације. Заћута. Занеме. "А извинте да питам, ко је до сад давао дозволе за фарбање јаја?! Кроз векове? Од настанка хришћанства, мислим...". Бесно рече - "Срамота!" и замисли се. И сад ти гледаш човека, друга и комунисту, како брани децу и Васкрс од - монархиста... Ја се прекрстих. Сад знате како сам постајала све побожнија.

Срећом, досети се тај друг секретар да је тада на власти на Врачару био Маршићанин из ДСС и он позва њиховог Секретара за децу Марину да пита да ли може то негде код њих да се организује ово. Јави Марина да може. И стигну с Врачара корпе са фарбаним јајима на којима пише - "Коштуница". Уместо "Христос васкрсе", како се увек говорило. Ал`, добро, шта да радиш... Деца први пут јавно осликавала јајца. Да те Бог сачува како. Као да је то нека играрија. Лепили слике Касандре. (У то време, била је то најпопуранија шпанска серија. Из моје зграде, мајка и две девојчице носиле торту Касандри на аеродром кад је та глумица стигла у Београд. Била гужва, изгазили и њих и торту. Мајке ми).

 У православном свету се јаја фарбају искључиво у црвено

Ово су грчка јаја. А погледајте и слике из Хиландара. 

Чему ми учимо децу? Традицији? Манте се, људи...

Следеће године "Пријатељи деце Палилуле" су све то организовали на Ташмајдану. Али, мислим, на Велики Петак, или беше на Велики Четвртак... Па, било пре 30 година, ко ће да се сети. И то само осликавање. И сад то прерасло у "карневал"... Карневал на Ташмајдану. А ту је негде и спаљен Свети Сава. Ту на Ташмајдану. То се онда звало Врачар... Садашњи Врачар је тада био изван градских зидина, па је велика претпоставка да су мошти спаљене између данашње Цркве Светог Марка и Спортског терена Таш. То се брдашце онда звало "Чупина умка". Е, баш ту негде се организује и овај карневал за децу. Толико незнање Општине Палилула је некако... застрашујуће!

Тамо где није било Титових пионира међу Србима, чувала се традиција, писмо, игра, вера. Ево доказа за Божић у Аустралији, близу Мелбурна...

Serbian Orthodox Churc Saint Petka, Rockbank, Victoria, Australia

Ова деца ће да сачувају нашу традицију од нас у матици. Јер ми правимо карневале на велику Суботу, не они! Веселимо се кад мајка оплакује свог сина... Божја мајка. Грех је то који, као врисак, узлази на небо. А на Ташмајдану, рекох, биће и ово. Ево објавили: "У суботу од 20h, на другом издању Великог ускршњег карневала, уживаћемо уз ноте и стихове београдског бенда Др БЕАТ. 😊🎶"... А наш Патријарх, као Митрополит Београдско-карловачки, на све то - ништа! Отац Трајан, старешина цркве Светог Марка - ништа! Као да их боли уво за нас и нашу децу... Ружно. Али да не квалификујем. Нешто ваља препустити Богу...

Не бих ја тамо одвела дете, ма да ме убију. Водиће мене моје дете на Ташмајдан тог дана, али у цркву, на Литургију. Благовести су пале у исти дан... Њега нису васпитавали Пионири, мада је морао да буде друг Члан. Васпитавала га је мајка. И деда!